Nuspojave >

Pakt o neujedanju

teofil pančić

Nije li "prijatna šokiranost" odsustvom problema beogradskih reportera u Hrvatskoj psihoanalitički intrigantna, ne kriju li se iza nje impozantne naslage šovinističkih predrasuda?

Neko lepo reče ovih dana kako Srbija i Hrvatska trenutno najintenzivnije razmenjuju pozorišna gostovanja i – leševe. Tako, dakle, izgleda definitivna normalizacija odnosa između dve države, odnosa koji su godinama bili bezvezni, da bi sada postali bezvizni. Ovo prvo, dakako, susedne (banana) države rade glamurozno, kako je i red, a ovo drugo sasvim diskretno, na mostu između Iloka i Bačke Palanke, uz što manje tala(mba)sanja nad mutnim Dunavom, starim zlopamtilom.

Dobro, neka smo i to dočekali, šta god o tome mislile "patriote" sa obeju strana, nostalgične za romantičnim devedesetima kada smo svi bili do guše u govnima, s tom razlikom što je to kolektivno praćakanje po žitkoj biomasi ovima (rodoljupcima, to jest) upadljivo prijalo, dok smo se svi mi s manjkom "patriotskog gena" očajnički gicali i džilitali da se nekako iskobeljamo odande. Došlo je vreme "pune normalizacije", a otkad se i Zagreb udostojio da ukine vize, sirotu je Hrvatsku, među inima, preplavila bulumenta novinara ovdašnjih, mahom likova od one sorte koja tokom Dvanaest Krvavih Godina nije smela ni pomisliti da proviri "onamo" – biće da se bojala neke zaraze, šta li? Samo je u poslednjih nedelju dana objavljeno valjda bar tuce čaršav-reportaža o toj kanda egzotičnoj zemlji zapadno od Balkanske Gvozdene Zavese. Jakako, većina je tog "avanturističkog" štiva poizlazila u novinama koje su verno služile duetu banalnih požarevačkih filistara, ili pak u privatnim novinama s jakim "nacionalnim nabojem". Tako se, recimo, nekoliko sa-Marsa-palih novinskih reportera otisnulo na autobusku Plovidbu Ka Onostranom, prvu posle tuce godina koju sveprisutni Nišekspres organizuje direktno, eks-Autoputem bratstva i jedinstva, a ne preko Mohača i ostalih živopisnih palančurdi južne Mađarske (kojoj, kako god bilo, treba podići spomenik zahvalnosti što je na svojim uspavanim džadama trpela sav taj unesrećeni južnoslovenski milet koji joj je danjom i noćom plašio guske, patke i ćurke, to jest onaj njegov valjda najnesrećniji, ali i najplemenitiji deo, onaj koji je pristajao da izdrži svaki napor i otrpi svaku gadost, samo da koliko-toliko očuva rascopane parčiće svojih života) vraćajući se tako na svoju staru, legendarnu trasu kojom je – na upravo nadrealnom potezu Skoplje–Ljubljana – decenijama krstario tuce puta dnevno... Druga je, pak, novinarka zaglavila u Dubrovniku, pa danima nikako da je isteraju odande, štaviše tope se od ljubaznosti i Dobre Volje. Neki treći se muvaju po Agramu 'nako, četvrti idu u Osijek da celivaju ruku papi, peti se smucaju po Istri... Uopšte, čini se da nema tog novinara reportera koji drži do sebe, a koji nije ove ili prošle hefte sa indijana-džons-entuzijazmom zapucao u novootkrivenu zemlju Hrvatsku, ne bi li nas odande zapanjeno koliko i oduševljeno dao izvijestiti kako ga tamo niko nije ujeo, pa čak ni popreko pogledao, mada je ovaj – junak je to – svugde uporno naručivao kafu s mlekom, a ne kavu s mlijekom, što je valjda po defaultu trebalo da isprovocira Tipičnog Hrvatskog Konobara da drskom pravoslavnom gostu opsuje nanu naninu srbočetničku, ispod pulta izvadi kuburu i potpraši ga tako da se ovaj neće zaustavljati ni osvrtati u gnevu pre Spačvanske šume.

Hoću da kažem: sve je to baš veoma lepo i herclih, iskreno pozdravljam naprasnu spoznaju (čovek se uči dok je živ!) svih ovdašnjih mainstream-medija da i u Hrvatskoj, Bosni ili Sloveniji takođe žive Obična Ljudska Bića, pomalo frustrirana i zapuštena, ali neretko čak sasvim ljubazna, drugim rečima ni gora ni bolja od ovdašnjih dvonožnih egzemplara – štaviše upadljivo slična, kako to već biva sa susedima i rođacima – ali nije li, dragi moji, sve to malo previše otužno, bar sa stanovišta svih nas koji smo sve vreme bili u posedu ovih "revolucionarnih" spoznaja? Mislim, u redu, daleko je bolje da ti nesrećnici rade tako kako sada rade nego onako kako su radili u vreme kada su gorljivo lovili svaki kretenski kafanski incident da od njega naprave Veliku Rodoljubnu Priču, ali opet, nije li ovakvo pisanje lokalnog novinarskog boraniluka, ganutljivo egzaltiranog nad činjenicom da se iz Zagreba, Rijeke, Dubrovnika ili odakle već vratio ne samo živ i čitav nego i lepo najeden, napojen i nadružen, nije li sve to samo jedna od faza u jednom te istom, kontinuiranom procesu reprodukcije predrasuda? Nije li, naime, tolika prijatna šokiranost odsustvom ozbiljnijih neprijatnosti, a kamoli problema, psihoanalitički intrigantna, ne kriju li se iza nje impozantne naslage šovinističkih stereotipa? Jer, šta je sva ta slatka strepnja pri susretu sa potencijalno opasnim Drugim, svo to javno gili-gili koketiranje sa pritajenom Opasnošću, ako ne uverenje da se Drugi "mora" ponašati tako da tu strepnju opravda, ukoliko je Drugi naime još "pri sebi", ergo, ukoliko je voljan da igra po taktu mojih predrasuda, hraneći pak svoje? Recimo, kada ja putujem u Zagreb, Sarajevo ili gde-god, uopšte ne očekujem probleme (mada znam da ih po prirodi stvari uvek može biti, Budale odlično uspevaju na Potkontinentu ovih sezona), pa otuda i ne umem da se onako ozarim i oduševim kada "sve prođe u redu". A nego kako bi prošlo, ta nisam se verao na Mont Everest u čarapama niti sam cunjao po savani i goloruk skakao na lava, da mu iščupam rep?! Razume se, inteligentnom čitaocu nije neophodno (ali je zato nemisionarskoj neinteligenciji vrlo potrebno!) da napominjem da isto važi i za namnožene zagrebačke žurnalističke "otkrivače beogradske tople vode", koji padaju u fras od iznenađenja što u Beogradu nisu videli nijednog kanibala, a potom – onako razneženi Spoznajom – u glavnom gradu Srbije uglavnom vode dubokoumne istorijsko-filozofske rasprave sa ovdašnjim veleumnim taksistima (tu je bizarnu novinarsku navadu sjajno "dekonstruisala" Vedrana Rudan), za koje je opštepoznato da znaju sve o svemu, i da su prokleto voljni da nešto od tog pretovarenog Prtljaga Mudrosti podele sa svojim nesrećnim putnicima/taocima.

Mohač, Baja i Nađkanjiža ostali su, dakle, za nama, vraćamo se posavskoj rutini i prozi, a bezbrojni ćirilični i latinični autobusi samo piče po Autoputu razvozeći buljuke potkontinentalnih novinara ovamo i onamo, one iste stare buljuke sa novim radnim zadatkom: diskretno skinuti đavolju repinu sa Drugog, onu istu repinu koju si mu baš ti pre desetak godina natakao. A ovaj se, lele, saživeo s njom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST