EXIT – po treći put >

Država Exit

slobodan georgijev

Načinom na koji je organizovan, brojem posetilaca i kvalitetom muzičke ponude ovogodišnji, treći po redu, muzički festival EXIT na Petrovaradinskoj tvđavi u Novom Sadu lagano se približio standardima koji na priredbama sličnog tipa u svetu odavno postoje

Iščekujući nastup apsolutnih favorita ovogodišnjeg festivala, britanske pop atrakcije Moloko, jedna grupa mladića iz Beograda povikala je "Zovi je Spasoje", aludirajući na jedan detalj iz bogate mitingaške tradicije u Srbiji.

Te subote, 5. jula, na Petrovaradinskoj tvrđavi silan se svet tiskao oko glavne bine u želji da vidi svoje heroje sa muzičkih lista. Izmešana omladina iz regiona našla je lako zajednički jezik neopterećena onim što su im roditelji proteklih godina ostavljali u nasleđe. Izgleda da su svi imali razloga za zadovoljstvo: organizatori – jer se te večeri sakupilo oko 50.000 ljudi, publika – jer je te večeri mogla da prisustvuje događaju koji bi biojednako važan bilo gde u Evropi i, konačno, članovi ansambla Moloko – jer su mogli da vide razmere svoje popularnosti u sredini u kojoj zvanično nije objavljen ni jedan njihov album.

HENDRIX SVOG GLASA: Tricky

NA TVRĐAVI: Za razliku od prethodnih godina kada je lista učesnika sklapana nekako navratnanos, ove su se godine organizatori potrudili da se drže zacrtanog, pa su nastupili svi koji su najavljeni i, što je važno, u terminima u kojima su najavljeni. Pre samog festivala je procenjeno da maksimalna posećenost po večeri ne bi trebalo da pređe broj od 40-45.000 ljudi po večeri i prema završnim podacima ispada da je procena bila dobra jer je ukupan broj prodatih karata oko 145.000, za četiri večeri festivala. Tvrđava je sve vreme bila popunjena gotovo maksimalno i nije zabeležen ni jedan veći incident. Unutar prostora, koji je bio obezbeđen pripadnicima redarske službe, sa svih strana i ad hoc ogradama, posetioci su se kretali u jednom smeru čime su bile izbegnute veće gužve i ono silno guranje koje je karakterisalo priredbu ranijih godina. Jednostavno, na festivalu je bilo više infrastrukture, "nadležne" službe su funkcionisale, videla se jasna želja da sve protekne kako treba. Ogromna gužva koja je pratila nastupe Moloko, Darena Emersona i Stereo MC’s, prosto nije mogla da bude izbegnuta jer su svi želeli da vide najveće zvezde. Bilo je padanja u nesvest, ali sem jednog posetioca koji je prve večeri pao sa bedema i završio u Kliničkom centru nije bilo težih incidenata. Za razliku od sličnih svetskih priredbi koje se održavaju preko dana, petrovaradinski događaj je tradicionalno počinjao u kasno popodne i trajao do prvih jutarnjih sati. Nevolja je u tome što koliko god bila osvetljena tvrđava je unutra bila mračna, ali organizatori takav svoj stav, da se koncerti odvijaju noću, pravdaju visokim temperaturama. Ove je godine priredba potrajala razumnih i primerenih četiri dana, za razliku od prošlogodišnjih mamutskih devet, što je uticalo da se dobro raspoloženje i velika poseta zadrže sve vreme trajanja festivala. Jačina zvuka bila je dozirana možda i slabije nego što je potrebno, to naročito važi za glavnu i DJ binu, jer se, verovatno, želelo da izbegne kako mešanje zvuka tako i eventualno zakeranje onih koji ne mogu da spavaju zbog buke. Navika ljudi odavde da na događaje dolazi u zadnji čas uslovila je nepodnošljive gužve na ulazima u tvrđavu, pa bi organizatori za naredne godine mogli da pronađu efikasniji modus za prijem velikog broja posetilaca. Prosto se ne može zamisliti šta bi se dogodilo da su na glavnoj bini, na primer, nastupali Oasis, Metallica ili Red Hot Chilli Pepers. Bilo je primedbi da je policija previše temeljno pregledala posetioce na ulazu, ali je ta vrsta kontrole prosto neophodna da bi se predupredili incidenti u tvrđavi.

I sad, teško je pisati o nečemu što polako, preuzimajući postojeće zapadne standarde, preti da postane rutinski godišnji tradicional, mesto uobičajenog susreta više generacija poklonika raznolikih pravaca popularne muzike. Da se dobre stvari daleko čuju potvrđuje i izjava pevača perspektivnog ansambla Dirty Vegas koji je rekao da se opredelio da dođe na festival pošto je čuo priču od Darena Emersona koji je svirao na EXIT-u i prošle godine. Tipična priča muzičara koji dolaze iz vana je da su oduševljeni prijemom na koji su naišli i da su iznenađeni ne samo brojnom publikom nego i informisanošću posetilaca o muzici koju ovi izvode. Valjda su se zato i Stereo MC’s odlučili da nastupe na priredbi posle sjajnog beogradskog koncerta prošle godine. Veliki broj posetilaca iz Makedonije, BIH i Hrvatske, uslovno rečeno veliki broj, udruženi sa domaćim snagama, pokazali su koliko su zapravo željni svega što im je poslednjih desetak godina bilo uskraćeno. Na sreću organizatora lokalni ekstremisti nisu iskoristili festival za promociju ideja koje su onako lepo predstavili mesec dana ranije posle osvajanja zlatnog odličja vaterpolo reprezentacije na EP u Kranju. "Država EXIT" bila je otvorena za sve ljude dobre volje, kako se to kaže u ovakvim prilikama, a utisci koje posetioci nose iz Novog Sada biće valjda najbolja preporuka da narednih godina dođe još više ljudi sa strane.

ŽIVOT U TRIDESETOJ: Moloko

U GRADU: Taksisti i vlasnici kafića u Novom Sadu verovatno su ovih dana najzadovoljniji, a političari nesrećni jer je festivalska atmosfera uspela bar na četiri dana da iz glava ljudi istisne stalna politička prepucavanja. U samom gradu nije bilo neke veće gužve, sem na prilazu Petrovaradinskoj tvrđavi i Štrandu i izgledalo je da spori letnji dani u ravnici teku uobičajno. Po tome se i veći gradovi razlikuju od manjih sredina koje žive za svojih pet minuta slave na televiziji. Novosađani su prihvatili festival kao sasvim normalnu, običnu stvar kao nešto što pripada njihovom gradu i kulturnu činjenicu sa kojom grad živi u saglasnosti. Posetioci sa strane mogli su da odsednu u hotelima, u privatnom smeštaju, u pansionima ili u kampu koji posebno funkcioniše u vreme trajanja festivala. Za nekog ko dolazi iz Beograda bilo je čudno kako račun u taksi vozilu nikada nije isti za identične deonice, ali je i to valjda neki tržišni princip. Ruke su trljali i preprodavci "osvežavajućih napitaka" (od piva do energetskih napitaka) koji su zaposeli prostor oko Tvrđave i oko Varadinskog mosta. Utisak je da nije bilo previše pijanih i nadrogiranih, što bi moglo da se očekuje kada se na jednom mestu okupi tako veliki broj mladih ljudi.

Konačno, policija je saopštila da je zaplenjeno 18,5 grama kokaina, dva grama heroina, gram hašiša te 566 tableta ekstazija. Najviše je bilo marihuane – policija je zaplenila 670 grama, a privedeno je 167 osoba zbog neovlašćenog posedovanja narkotika. Ipak, na terenu, na samoj tvrđavi, moglo je da se nađe svega i pored rigorozne kontrole na ulazu. Policija je išla dotle da je skidala "sumnjive", bile su postavljene posebne kabine za tu namenu, a posebno se istakao "ženski deo" policije koji je detaljno pregledao "ženske posetioce".

Sumiranje rezultata i utisaka tek predstoji dok se prašina na tvrđavi sleže a radnici čiste prostor. Videćemo da li će i ove godine prašina koju su na tvrđavi podigli posetioci igrajući uz omiljenu muziku upasti u oko nekom političaru na lokalu koji će dokazivati da je čitava stvar pogrešna i da se zalud troše narodni novci. A organizatorima predstoji da već sada počnu da prave listu učesnika za sledeću godinu. Možda ih Spasoje i dozove.


 

Program EXIT-a 2003: Snalažljivost i otvorenost

Ne verujte nikome ko vam majčinsko-titoljubivim tonom govori o Exitu. Ne verujte nikome ko pokušava da vam po ko zna koji put nečiji lični profit uvali kao patriotski posao decenije. Odbacite od sebe sve one nepotrebne reči poput bitan, najveći, balkanski, urbani, potreban koje na licu mesta neće doprineti vašem boljem provodu. Exitu će najbolje biti da ga doživljavamo samo kao muzički festival. U ostalom, kako se tikve sade shvatili su i oni sami (o)stavljajući televiziji Pink mesto glavnog medijskog sponzora.

Exit 03 ove godine je mudro skraćen na četiri dana, a da, znaju oni koji su bili, ništa time nije izgubljeno, sem, možda, megalomanije. Festival ove godine nastupa manje arogantno, i u većoj meri dopušta da ponuđeni inventar gostiju govori sam za sebe. Koliko može. Momenat zvaničnog otvaranja, slogani poput State Of Exit, i povremeno koketiranje sa političarima raznih kalibara, nesumnjivo Exitu donose potrebnu medijsku promociju, ali i dalje govore o tome kako se u ovoj zemlji ni svadba ne može napraviti, a da ne bude doživljena institucionalno, uz prisustvo odgovarajućih zvaničnika.

Festival, kao i prethodne dve godine, ostaje bez jasnog muzičkog profila, ali su mnogo očiglednije dve stvari. Prvo, ekonomisanje Exita i dalje je na strani plesne muzike, jer jedan odličan DJ košta manje od odličnog benda. Drugo, kada su u pitanju strani (ne toliko ex-jugoslovenski) bendovi nekakav standard je uspostavljen.

Zvezde energiS DJ Stage-a ili Progressive Stage-a poput Jeff Millsa, Slam, Pete Tonga, Tim DeLuxea, Layo & Bushwacka i Marka Nastića svakako su imena kojima nisu neophodne stranice ispraznih superlativa. Svako iole upućen i zainteresovan znaće šta propušta. Ako propusti. S druge strane, oni odabrani da stvar uveličaju na glavnoj sceni ostavljaju različite utiske: ili su irelevantni (Freestylers), ili su passe (Ed Rush & Optical), ili su posednici izvesne popularnosti (DJ Marky & XRS), dok uspostavljena poslovična prijateljstva postaju blago iritantna (Roni-sviraću-i-za-Novu-Godinu-Size). Gostovanje one hit wondera (kako se to kaže u proračunatom svetu) Dirty Vegas dosta je zbunjujuće, ali lišeno prijatnosti i radoznalosti koju donosi zblanutost nad prisustvom nesumnjivih legendi plesne muzike- Soul II Soul Sound Systema.

I tu smo negde već ušetali na teren glavnog stejdža, gde se pokazatelji daj-šta-može politike ozbiljno, promišljeno i nepromišljeno, glupo i duhovito mešaju sa ostvarenjem sebi zacrtanih (bilo kakvih) planova. Ukoliko je Henry Rollins stvar važna da se vidi, naročito sada kada izvodi isključivo pesme svog kultnog benda Black Flag, onda je teško objasniti čemu Prong. U onom, već spomenutom, proračunatom svetu, to se zove filler, onaj koji popunjava rupu. Jednostavno argument istorijske važnosti za njih nije toliko jasan, a ni duhovit, naročito ukoliko je već potrošen na Shane McGowana ili Misty In Roots. Ali, sve i da prihvatimo (i) Prong, to su čak četiri istorijske relikvije. Što je blago u disharmoniji sa futurističkim stremljenjima samog festivala i njegove ideje. Da ostanemo samo na tome, bez sugestija šta je to u istorijskim čitankama još napisano, a da mi nismo videli. A trebalo bi.

Tako se relevantnost samog festivala praktično svodi samo na četiri imena – Tricky, Stereo MCs, Moloko i Chumbawamba. Iako u senci svetskih medija, Tricky je nesumnjiv superstar i adekvatan dragulj ovog festivala (vidi uokvireno). Što se Stereo MCs tiče, kako bend od svog prošlogodišnjeg gostovanja nije objavio novi materijal, priroda njihovog ponovnog dolaska nije jasna, ukoliko po strani ostavimo već spomenute priateljske odnose koji su ništa drugo do marketinška kompenzacija za snalažljivost programskog menadžmenta. Ali, ko ih nije video, ovo je bila prilika za odličan provod. Moloko ne traže mnogo objašnjenja i to je zapravo najbolji pokazatelj za urednike Exita, kako praviti selekciju gostiju u narednim godinama. Njihov nastup možda nije bio najbolje prilagođen fizičkoj otvorenosti i veličini samog festivala, ali je posedovao autentičan šarm. Chumbawamba nekako pristaju tranzicionoj Srbiji i ovo je bila zgodna prilika da usaglasimo stavove sa njima...

Za svaku pohvalu je odluka organizatora da se srpska produkcija razvrsta na čak tri stejdža – Balkan Fusion Stage, Future Shock Stage i Deep Down And Dirty Stage (sve lepa srpska imena...). Na taj način omogućena je promocija skoro kompletne scene i prava je šteta što glavni medijski sponzori u svom programu van Exita ne daju više, ili uopšte, prostora nekima od ovih izvođača. Nadam se da neće biti kasno kada shvate da su jedni drugima baš neophodni.

Mnogi su doveli u pitanje koegzistenciju Exita sa beogradskim Echo festivalom. Ukoliko odbacimo idiotsku izreku, valjda, Mao Cedunga – Neka cveta hiljadu cvetova, trebalo bi da svima bude jasno da je time zapravo najviše koristi učinjeno publici. Jer, ukoliko se neko odlučio da ne potroši pare na Exit, jer mu se ono na Echou više dopada, onda će sledeće godine Exit morati malo više da se potrudi. I obrnuto. A konkurentnost je, zapravo, i najbolji način da oba festivala krenu da se profilišu iz, prvo – programske sličnosti, drugo – odsustva bilo kakve programnosti, sem puke parcelisanosti stejdžova i izvođača. Jer, građanima Srbije, ma koliko se tome opirali, uskoro sledi exit iz kosovskog ciklusa i tranzicije, a onda će onaj koji (bude hteo da) plati, izbirljivo tražiti kako da se klati. Uostalom, pitajte sponzore.

Slobodan Vujanović

TRICKY, Exit, 03.07. 2003: Najbolji koncert na svetu

Tricky... Tricky je Jimi Hendrix svoga glasa. Nema izgovorene reči kojoj on nije prilepio neku jezu, makar i asmatičnim krkljanjem. U društvu Costanze Francoville, nove pevačice, i kompletnog benda, Tricky je uspeo da razvali Exit na samom otvaranju. Njegov nastup je kill'em all erupcija bolja od Nine Inch Nails, ili buka i bes koju The Prodigy žele da dosegnu u svakom trenutku. Da sa čovekom nema pregovora, govori i izabrani set pesama, koji je sve sem greatest hits. Tu i tamo neko je prepoznao Overcome, dok je većina pesama bila sa dva poslednja albuma. Rekao bih. Međutim, problema u komunikaciji sa publikom nije bilo. Iako joj je dobar deo vremena bio okrenut leđima, zapet poput pantera sleđenog u skoku, Tricky je upornim zahvaljivanjem (thank you very very very very very VERY much) uspeo da nas uveri da mu naše prisustvo neizmerno godi. Costanza, obučena kao najbolja drugarica Courtney Love ili Lune Lu, peva dovoljno hladno, stvarajući odgovarajuću ravnotežu zapaljenom Trickyju. Te večeri, bio je to najbolji koncert na svetu.

S.V.

EXIT 2003: Moloko, subota 05. jul 2003.

POP, popio!

Udarno veče ovogodišnjeg festivala, subotu, pa još iza ponoći, kad mladež naše zemlje postiže "radnu temperaturu", trebalo je da krunišu tržišno najveće zvezde među učesnicima – prostoprošireni duet Moloko. Na glavnoj bini (koja je, kao i sve na EXIT-u, "prevedena" na engleski, tenk ju) u ranijim satima nastupali su sasvim drugačiji bendovi, posle njih ostalo je bar 20.000 posetilaca, ali zbog nepreglednosti Petrovaradinske tvrđave sve mega(lomanske) procene treba prepustiti Đelić-metodi: kol'ko ulaznica prodali, tol'ko će poreza platiti.

Najlošiji deo noći bio je upravo – Moloko. U osnovi tehno duet, sobno-intimni tandem kojeg je svetski hit Sing It Back isterao iz jednog veka/milenijuma u drugi, ali i iz klubova na velike koncerte, pevačica Roisin Murphy i iskusni, ali stidljivi klavijaturista-i-sve-ostalo Mark Brydon na turneji su unutar seksteta korektnih, ali i zvučno i scenski bezličnih svirača. Osim svog drugog, najvećeg hita The Time Is Now i tek nekoliko nadahnutih trenutaka, kratki su i s kvalitetnim pesmama. Ono što se na vrhovima globalnih top-lista pojavilo kao šarmantan, pitki pop grupice Moloko, u većem delu opusa, ispod te estradne površine, prilično je isprazno, s manjkom melodioznosti. Diskografski rečeno, popunjavanje albuma. Otud su posle obećavajućeg prvenca Do You Like My Tight Sweater? (1995, Warner) i zanimljivog I Am Not A Doctor (1998, nadalje za Echo), tržište zagušila prepakivanja, remiksi, kompilacije i naravno zakasnela SAD-izdanja Moloko, sa svega nekoliko udarnih tačaka.

Posle očigledno opadajuće ambicioznosti tekstova i prelaznog Things To Make And Do 2000, pravi novi album je tek prošlogodišnji Statues, sa luks-aranžmanima i produkcijom, još daljim od onoga što Moloko – uz bilo ćiju pomoć – mogu uživo. Ipak, to je bila okosnica njihovog nastupa i na EXIT-u: Cannot Contain This, Blow by Blow, 100%. Pošto me ne pogađaju sitničarske trend-odrednice kao npr. "akustik haus" (osim možda u doslovnom značenju), trip-hop i sl., a još manje "padam" na PR-dopadljivost tipa: "Otkud onakav naslov debi-albuma?" i "Njih dvoje su raskinuli, ali rade zajedno..." (Ahh, ABBA! – prim.prev.), čuo sam sledeće:

Kabasta Irkinja Roisin – koja je baš to veče slavila 30. rođendan, alal joj – ono malo vokalnog stila ne može da protegne van hitića, i prosto nema glasa ni snage za bilo šta zahtevnije. Svirači su đuture tovarili duge instrumentalne deonice, zamagljujući nedostatak strukture i dinamike promenama ritma, ali ni pomoćni klavijaturista i starinski prizvuci nisu pomogli da sve to zvuči kao sočni fank; naprotiv, izašlo je da simuliraju nemaštovite studijske remikse. Videlo se da Roisin pleše tresi-mesi što dobrom đuskom verovatno smatraju isti kojima je ona seksi, a o ukusima i njenom "otkačenom" padanju zaista ne bih. Za nas starije, baždarene na ženskim zvezdama bar od Janis Joplin do Grace Jones, ovo je bljak.

No, to i nismo slušali mahom mi, nego naraštaji bez sopstvene krivice odrasli sramotno siromašnije. Zato je oduševljenje prevladalo i posle tačno sat vremena nastupa Moloko su izazvali/nategnuli bis s dotle "sačuvanom" Sing It Back. Dotad jedva korisnom gitaristi ustupljena je prva solo-deonica, i previše: već u drugom krugu, čim je napustio osnovnu melodiju, zabrljao je i predao se muljanju žica. Tako simbolično za ovaj koncert.

Ne želim nikako da starački nagvaždam "U moje vreme...I oraji behu bolji pre rata" pa ću se u poređenjima zadržati samo na Šefildu, odakle su i Moloko i Human League, potonji i 20-ak godina kasnije zapamćeni majstori pametnog, plesnog popa za podijume industrijskih gradova; onomad sam za nastup H. League napisao da je kao šampanjac; Moloko onda ne može biti više od flaširane vode. A i to pomaže protiv velike žeđi.

Budućnosti radi, da se kladimo: Mark će postati studijski majstor, kao što je producentski sarađivao s Krush/House Arrest, Cloud 9, Eric B & Rakim i Psychic TV, dok je g-đica Murphy još bila žurska početnica; a od nje ako bude nešto, bliže Celine Dion, da ‘prostite. Jer, pop-istorija nas uči da ne verujemo previše polno mešovitim tehno duetima s plavim pevačicama – ako ne dođe do erupcije kao u Eurythmics, a nemaju Alison Moyet kao Yazoo... ostaje goli prosek.

Dragan Kremer


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI