Miodrag Petrović Čkalja, komičar >

Bilo mi je lepo

sonja ćirić

U prošloj Jugoslaviji govorilo se da nema čoveka koji ne poznaje Čkalju, a sad se pretpostavlja da ga znaju i rođeni u vreme kad je on prestao da bude najpopularniji lik TV ekrana – čuli su o njemu od onih prvih

"Sećam se, jeste, zovete treći put, i hvala što se interesujete, mada ja opet moram da vam kažem da više nema tih koje bi zanimalo šta ja pričam. Jeste, slušali su me na predizbornom mitingu, znam da ste me tada prvi put zvali, ali to je bilo drugo, pristao sam da govorim zato što su me zamolili, hteo sam da pomognem, važno je da nam se ta deca iz belog sveta vrate, sve sam ja to zbog dece radio. Samo da mi nešto obećate, inače neću da razgovaram: molim vas, ništa o politici, ništa, ni u mislima."

I, počeli smo.

"VREME": U Danima komedije u Jagodini odlučili su da prvi dobitnik nedavno osnovane nagrade za životno delo "Zlatni ćuran" budete vi. Nagrada za životno delo – zvuči veliko?

ČKALJA: Ja sam već primio dva životna dela: iz Smedereva Nušićevi dani i iz Kruševca, tamo ima Festival humora, evo i ovo sad. I te i ova jesu velike zato što malo komičara dobija nagrade i što ima malo festivala na kojima se komičarima dele nagrade. To se nekako izbegava, kao da je to niža vrsta umetnosti. Dramski umetnici su važniji od nas, i oni i dobijaju te državne nagrade. Ja sam devet puta nominovan za Oktobarsku nagradu a nisam je dobio, a 55 godina sam beogradski glumac, znači ako bi iko trebalo da dobije nagradu, onda bi to trebalo da budem ja. A eto, nisam.

Često ste govorili da se komedija kod nas smatra nižom vrstom umetnosti...

To je nekakav kompleks. Svuda u svetu se komičari neuporedivo više cene, tamo gde sam bio, u Francuskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, tamo komičare obožavaju i njihove plate i honorari ne mogu da se porede sa dramskim. Čitao sam da je i u Americi tako. A kod nas je iskompleksiran narod, strah ga je da kaže komičar, odmah će da pomisli da nije neki primitivac, da nije neki narodni čovek. U stvari, to je kompleks. Pri tom, komediju je jako teško odigrati, ja sam posle svakog čina menjao košulju. Jer, znate, vi ne smete nijednog trenutka da ispustite gledaoca, on ne sme nijednog trenutka da pogleda u sat, može samo vas da gleda, ako pogleda u sat vi možete slobodno da idete sa pozornice.

Kako se postaje komičar?

Ako mislite na velike komičare, mora da se rodi. Ne može niko da ga nauči. Imao sam kolege i kolege koji su dolazili u pozorište da budu prvi komičari, ali nisu mogli ništa da urade. Ne može to tako, to je bogom dano.

Ja sam kao mali, iza kuće u Kruševcu, pravio pozorište. Trista čuda smo tamo radili, igrali smo ono što smo učili u školi, Kosovski boj i takve stvari. A to da budem komičar, to je izbilo samo. Imao sam dobrog učitelja, čika Boru Mihajlovića, bio je upravnik poluprofesionalnog pozorišta u Kruševcu, a bio je i moj razredni starešina, predavao je nemački. I, čim je to osetio kod mene, pratio me je pomno, davao mi je prvo male ulogice, pa sve veće i veće. Onda sam došao u Beograd da studiram veterinu. Na trećoj godini, pri kraju, vidim ja nema leba, moji ne mogu da mi šalju da plaćam stan i hranu, a bila audicija u Radio Beogradu, tražili su glumce za Dramski studio. Ja se prijavim, prime me, i napustim studije – nisam mogao da idem na vežbe jer sam imao probe. Bio sam nekoliko godina u Radio drami, 1946. došao sam na Radio, Veselo veče je počelo 1949, onda sam i pisao skečeve i igrao. Primao sam 300 dinara od skeča, pa se ovima u Radiju učinilo da mnogo primam i postavili me za novinara Vesele večeri, a honorarno da igram u Radio drami. Pa kad su videli da mnogo igram, znači mnogo i zarađujem, ajde opet vraćaj ga u Radio dramu a plaćaj ga za skečeve. Onda sam 1951. prešao u Humorističko pozorište.

Znači od početka karijere su vam nadležni ograničavali zaradu. Poznat je slučaj kad ste morali da prekinete snimanje serije "Bolji život" da vam ne bi propala izuzetna penzija, koja vam je kasnije oduzeta.

Da, čim su došli ovi odmah su ukinuli... A znate kakvi su uslovi bili za tu izuzetnu penziju, ne smete da zaradite više od polovine penzije, pa ako zaradite, onda vam se oduzme, pa je ne primate dve godine. Budi bog s nama, niko tu ne može da uhvati šta je bilo.

I to samo zato što je komedija, boga mi vam kažem, inače da je to drama... A to što sam kao i svaki drugi penzioner, ja se ne bunim, ako može milion i dvesta hiljada penzionera tako da živi, mogu i ja. Nisam zato ja ni radio, radio sam, to je bilo moje zaveštanje Balšićevoj ulici u Kruševcu, jednoj siromašnoj ulici, da ću da uveseljevam narod, da ću da mu pružim radost. I to sam uspeo. Znate, kad dobijete pismo, kad vam neko napiše, neki invalid, Hvala vam na satu života, to se ne da platiti. On je za vreme moje emisije zaboravio na svoja kolica, uživao je i smejao se. Dobijem pismo iz Nemačke, pronađu negde moju adresu pa mi pišu. Na primer, neko voli Ljubav na seoski način pa mi piše Gvozdene naš, kad bi ti znao kako mi je ovde... Neko voli Ljude i papagaje, neko Crni sneg, Muzej voštanih figura, pa mi piše kao da sam ja lik iz serije. Ja svake večeri kad završim posao, lepo se umijem, skinem u pidžamu, pustim tvoju seriju, legnem i uživam. Nekad i plačem. Najveća nagrada mi je kad i danas na ulici prođe čovek pored mene i nasmeje se. Pa gde ćete više od toga!

Da li čuvate pisma obožavalaca?

Ne čuvam, pa gde bi mi stalo, podelio sam stan na sebe i sina, imao sam veći, pa sam njemu dao pola, tako da smo se svi skućili.

Kritičari su pisali da igrate takozvanog običnog čoveka...

Oni su pisali mali čovek, a nije mali, nego tako kako ste vi rekli.

... da se sa vašim junacima lako može poistovetiti, što je ocena koja se retko daje.

E, to je najteže. Da bih to postigao, morao sam da gledam ljude, po radnjama, ulicama, svuda, gledao sam kako razgovaraju, kako žive. Ja sam oko tri meseca sa Pajom (Vujisić, p.a.) snimao Kamiondžije u Tranšpedu, to je s leve strane ka Nišu, špediciji koja je vozila za inostranstvo velikim krstaricama. Mi smo sa njima živeli, jeli u njihovom restoranu. Sve sam ja to upijao. Od svakog tog čoveka uzeo sam ponešto i napravio lik. Sastavio sam ga od hiljadu delova i kažem reditelju, Milu Đukanoviću, zove se isto kao i ovaj, ovaj iz Crne Gore, kako bih ja igrao Jareta, on mi je rekao pa nemoj mene više ništa da pitaš, to je taj čovek, to je Jare, kao da smo se dogovarali... Radilo se punom snagom, pošteno i srcem. I tu nije bilo boga. Dođem u redakciju, a tamo grdna pisma. Pišu mi bioskobdžije, molim vas da li možete da pomerite emisiju unapred ili unazad jer posle šest sati mi ne možemo da igramo predstave. Zato što narod počinje da izlazi iz bioskopa. Napune se kuće, onda se danima priča o tome... ma to je bilo mnogo lepo. Znate, to su bile poštene serije, i ništa nisu prikazival sem običnog života. Videli ste Kamiondžije, nas dvojica smo radili što i 95 odsto ljudi u zemlji, petljali smo i mučili se. Ne znam kako je sad, za televiziju nemam ni nerava, mnogo viču pa mi to smeta.

Da li dobijate honorar od repriza?

O, ne, nikad. Poslednji honorar sam primio za Bolji život, i to ne za ceo, a posle više nikad. Neće oni da puštaju moje serije. Neke trake sa mojim serijama su presnimljene, to znam. Kažu da su mnogo pokrali, ja ne verujem.

Da li biste opet snimali reklame, poput reklama za Ktitorov nameštaj?

To smo moj sin Čeda i ja snimali, to je bilo odlično, ali ne znam kako je došlo do prekida. Radili smo i Halo ovde Čkalja na BK dok jednog dana neko nije rekao pa ovi rade protiv nas, i skinuli su nas. Imamo divnih stvari, moj sin je tako lepe stvari napisao, ima 30 epizoda Laku noć, deco, ja sam neki Dobrić, penzionisani čuvar zoo vrta, pa pričam svoje dogodovštine sa životinjama. Božanstvne priče! Eto, to smo nudili. Vratili su mu, ne znam zašto. Ima i jednu božanstvenu dramu, o putujućim glumcima. Ja igram upravnika pozorišta. Svi koji su čitali tekst, ljudi koji se razumeju, rekli su da je fantastično, da bi to bio fantastičan film. I ništa. Nema ko da nas gurne.

Često govorite o porodici, važna vam je.

Jeste, ali šta mi možemo sami da uradimo. Ja sam molio, u početku, imam dosta godina, pa zbog poštovanja prema meni mislio sam ljudi će pomoći, ali nisu.

Da li vas zovu na TV?

Ne, neee. Za Novu godinu sam igrao, to me je Nenad Ristić zamolio, moj sin Čeda je od anegdotice Nušićeve napravio polusatnu emisiju. Tu mi je i unuka igrala. Vidite, i Jovana je pet godina igrala u Jugoslovenskom dramskom, i sad više ništa.

Svoje ime, popularnost i ugled često ste koristili za neke društvene probleme, pomagali ste studente, penzionere, učestvovali ste na DOS-ovom mitingu, da li...

Rekli smo da o tome nećemo. Time sam hteo svojoj deci da pomognem.

Pa jeste li im pomogli?

...

Nagrada za životno delo može biti povod za rekapitulaciju urađenog.

Vrlo sam zadovoljan kako sam proveo radni vek. Žao mi je što nije vrednovan kako treba, što neke stvari nisam dobio, ali prežaliću ja i to. Bilo mi je lepo. I ljudima je bilo lepo. I to ne može niko da mi oduzme.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST