Nuspojave >

Kiosk – idejni neprijatelj

teofil pančić

Ono čemu prisustvujemo svojevrsna je urbana lustracija, čak retorzija: njen je ideal da kios(a)ka više ne bude. Jer, kiosk je postao amblem Poraženih Snaga, mrska slobistička limenka

Izgleda da ovde dolaze teška vremena za štampomanijake poput moje malenkosti: uskoro nećemo imati gde da se snabdevamo svojim porokom, ili ćemo se, u nešto boljem slučaju, tiskati u beskrajnim redovima pred retkim preostalim oazama prodaje novina, tretirani kao pušači u Njujorku, dok će mimoidući pošten svet upirati prstom na nas i pokazivati nas svojoj deci kao Negativan Primer, kao ljudski talog koji je Zastranio: "Vidiš, dete moje, i oni su počeli sa 'Mikijevim Zabavnikom' i ostalim bajagi lakim drogama, a vidi ih sad kakvi su i na čemu su!"...

Svaki pravi ovisnik o dnevnim, nedeljnim i ostalim novinolikim tiskovinama da se prepoznati (i) po tome što ne čita samo one novine koje "svi čitaju" i kojih ionako ima na kasi svakog dragstorskog ćumeza, već poseže i za nešto egzotičnijim produktima. E, to u Beogradu izgleda u najskorijoj budućnosti više neće biti moguće: ako već ne možeš da se otreseš tog ružnog poroka, onda ima da čitaš ili Kad Kažem Novine ili Jedne Dobre Novine Su Sasvim Dovoljne, ili neki od sveprisutnih Tabloida Za Bolida – i šlus! Ovo, dakako, pod uslovom da ti i to bude omogućeno da negde kupiš. A možda se razvije i crna berza štampe, možda se preživeli ostaci mog komšijskog "zemunskog klana" preorijentišu na konspirativno "ks, ks!" valjanje "Blica", "Vremena" ili "NIN-a" po centru Beograda, odakle su kiosci – naročito oni bolji i snabdeveniji – već skoro sasvim izgnani? Na magistralnom potezu od Slavije do Albanije čovek više ni šibice ne može da kupi, a kamoli "Poljoprivrednik", "Le Monde", "Ibarske novosti", "Frankfurter Allgemeine Zeitung", "Moju ljubavnu priču", "Corriere Della Sera" ili barem "Kukičanje".

Evo slučaja koji je samo neposredan povod iliti trigger za ovu priču: onomad sam redovno kupovao izvesne vanbeogradske dnevne novine na jednom kiosku na Slaviji (taj se list, naime, može kupiti samo na ponekom "jačem" kiosku u gradu); jednog dana, međutim, taj je kiosk volšebno netragom nestao (mada je pouzdano bio "u kutu, nikome na putu"), kao i svi drugi u okolini: ta, ko je još video da se kupuje štampa na tako zabačenom mestu kao što je Slavija? A i koji će vam štampa kad možete lepo da zijate u naše Nove Lepe Ulice, to ne kvari oči kao čitanje?! E, onda se dotični list pojavio na kiosku u centru Zemuna, i ja sam se lako dogovorio sa osobljem predmetnog Prodajnog Mesta – sa trima krasnim i ljubaznim damama – da mi ga čuvaju. I tako je to trajalo nekoliko meseci, no misteriozni, nadobudno svetopopraviteljski Veliki Regulator je i tu došao po svoje: dolazim pre neki dan posle kratkog odsustva iz varoši da pokupim najsvežije brojeve, kad ono, na mestu gde je koliko nakjuče stajala Štampina trafika (kao i nekoliko okolnih) – savršena praznina, neobično kvalitetna Rupa U Prostoru. Pitam obližnju dućandžiku da gde su premestili limenjaru sa trima krasnim damama i sa trima mojim krasnim novinama, a ona će rezignirano i filozofski: nigde! U ništavilo! Da li je potrebno da napomenem da se više ni sa kim ne usuđujem da pravim dogovor da mi ostavlja novine – i tog će nesrećnika pojesti mrak, a treba od nečega da se živi!?

Nu, harašo, zašto ja sve ovo pripovedam? Zato što se bojim da je sveopšta dekioskizacija centra i drugih delova grada, u kojoj odavno ne stradaju samo razne uz drum nasađene nakaze i džidžabidžarnice, nego i više nego normalni i potrebni kiosci za štampu, bez čijeg izobilja nema velikog grada (pogledajte, recimo, tužne Terazije) – posao sa stanovitim ideološkim repovima. I da iza njega stoji nova kasta pretencioznih Usrećitelja Naroda. No, idemo redom.

Beograd/Srbija devedesetih pretvorio se u Veliki Buvljak. Bilo je to posve u skladu s ratnošvercerskom i paratranzicijskom logikom preživljavanja Miloševićeve epohe. Oni koji pamte Beograd/Srbiju iz boljih – ili makar urednijih – vremena, s razlogom su zakerali kako se sve oko nas izmetnulo u Seoski Kirbaj, u žalosnu sliku kontrabandaške Ratne Pozadine, gde smo svi kupovali gaće i sapun direktno sa automobilskih hauba po Bulevaru. Kako su devedesete odmicale, tako je grad bivao sve preplavljeniji besmislenim i odurnim kioskolikim sklepotinama po kojima su se vukli svi oni uvek isti, otužni čipsevi, sprajtovi, fante i orbit žvake, pošto je bar pola nacije došlo na genijalnu zamisao da živi od njihovog dilovanja onoj drugoj polovini. U retorici suptilnijih, "urbanijih" Protivnika Režima, kiosk je vremenom postao jedan od najkarakterističnijih nuzsimbola meteža devedesetih: sećate se, onomad je i "Vreme" organizovalo konkurs za najružniji, sa više nego oštrom konkurencijom!

Ovo čemu danas prisustvujemo svojevrsna je, dakle, urbana lustracija, čak retorzija: njen je konačni cilj ili barem ideal da u Beogradu kios(a)ka više i ne bude, ili da ih preostane toliko da će moći normalno da zadovolje potrebe jednog Leskovca, ne više od toga. Jer, kiosk je, "kao takav", izgleda postao idejni neprijatelj, amblem Poraženih Snaga, mrska slobistička limenka koja svojom nezgrapnom pojavom kvari zamišljenu bezljudnu lepotu našeg projektovanog Sterilopolisa! Tako se jedan odvratan haos i nered minule epohe ubrzano zamenjuje svojom naizglednom suprotnošću, ali opet okrenutom protiv života. Ovo verovatno dolazi otuda što mnogi ljudi koji sada o Gradu odlučuju ne mogu da se otrgnu od praslike vlastitog urbanističkog (a i šire) ideala: to je dozlaboga idealizovani prizor socijalističkog Beograda, onog iz slavnih, ušuškanih dana poznog titoizma. U redu, u poređenju sa smrdljivim kermesom devedesetih, taj nam grad svima izaziva lučenje nostalgije. Samo, ozbiljni ljudi bi trebalo da znaju da je to samo jedna strana priče. Na drugoj strani, čak ni u mitskim vremenima "novog talasa", u ovolikačkom Beogradu već u deset uveče nisi imao gde da kupiš dva-tri zidarska piva, sir i sardinu, a po kafanama su brkate konobarice-samoupravljačice u borosanama već polako rasterivale goste, ne bi li stigle na poslednji autobus za Ripanj! Hvala lepo na tim "srećnim vremenima". Radije bih ipak čak i dašak doziranog haosa...

Kiosk je, dakle, ponovo postao simbolički ideološki lakmus, baš kao za Miloševićevog i Šešeljevog vakta; to što je "predznak" drugačiji ne teši me mnogo. Ja bih, naime, samo da normalno živim, pa tako i da mogu normalno da se snabdevam novinama, a ne da neko na meni iživljava svoje urbo/ideološke fantazme. Mnogo li je na ovu glupoću?!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST