Pun kufer marketinga >

Drugo pakovanje

nadežda milenković

Mi smo manekeni naših duša

"Sve je važno – i zubi i duša", govori devojčica dok se njen drugar doteruje i nezgrapnim pokretom pokušava da šakom utrlja kosu u čelo. Za promenu, ovaj spot nam poručuje da nije sve u pasti za zube – ali jeste u prašku za veš, što će devojčica već i sama shvatiti čim malo odraste i odgleda dovoljno reklama istog proizvođača. Ali, dobro sad – lepo je da se bar neko setio da i duša može biti ravnopravan konkurent na tržištu. (Do sada smo gledali, i to ne u reklamnim blokovima, samo veliku vansezonsku rasprodaju sitnih duša za velike pare.)

Mi smo manekeni naših duša – ne samo svojim izgledom već, i prevashodno, onim što radimo i govorimo. Da se ne lažemo, ambalaža u koju nas Bog spakuje jeste značajna (inače bi se modne kolekcije predstavljale na ofingerima, a ne na manekenkama), ali nije presudna za robu koja je u njoj (jedan od najvećih umova današnjice zatočen je u telu koje može još samo oči da pokreće, pa ga to ipak ne sprečava da i dalje drži predavanja i istražuje). No, kakva god da je ambalaža, promocija je uvek ono što je vašoj duši potrebno. A to već više ne zavisi od Boga.

Neko ume da bude dobar promoter lošeg proizvoda, hvala lepo, svi smo barem po jednom pali na takve, neko, opet, nije za promotera čak ni kad promoviše dobar proizvod – jednostavno mu ne ide. Znate da vam je taj proizvod potreban i spremni ste da ga kupite, ali kad vam tajni agent 00 Čeda pokaže kako se rukuje proizvodom, vi vratite novčanik u džep, kao što vam je i legalizam preseo jer ste svaki put zadremali na promociji. Naravno, deo odgovornosti za neuspeh promocije snose i mediji preko kojih se reklamirate, ponajviše elektronski jer oni stižu u svaku kuću. Kad smo već kod toga, mislim da je bilo sasvim nepotrebno zabraniti one novine tokom vanrednog stanja – trebalo im je samo zabraniti da se reklamiraju po televizijama. Jer, tiraž im jeste bio mali, ali im je reklama bila obilna tako da smo svi, kupili-ne kupili novine, odslušali bombastične naslove iz kojih smo saznali ko je ko i ko će kome (bez suvišnih zašto).

Problem sa elektronskim medijima je i u tome što kamera dodaje nekoliko kilograma, ali ne dodaje i kosu tako da, kad počnete da preko ćele navlačite dlake iz brade i sa leđa, to ne samo da svi vide nego i počnu da se s pravom pitaju na šta li ste još spremni i čemu li ste još podložni. Dobro, reći ćete vi, nije vaša dužnost da znate sve te detalje o televiziji (to je dužnost vašeg savetnika za medije) – osim, naravno, ukoliko niste vlasnik neke televizije. U tom slučaju je malčice amaterski da u svakom "Info-topu" besplatno reklamirate marku Fabriano – možda bi bilo zgodnije da zaposlenima kupite neke jeftine stalke na koje bi slagali stranice iz printera umesto da ih, kao do sada, drže u praznim kartonskim kutijama od Fabriano papira. (Ups! Pa možda su isto tako nehotice promovisali i one bivše? I ove sadašnje?)

No, nisu sve grešne promocije samo iz puke neukosti. Kad BK pusti u popodnevnim satima reklamu "Zašto kažeš ljubav, a misliš na 041...", postavlja se pitanje: Zašto kažeš porodica je najsigurnije mesto, kad ne misliš na našu, već isključivo na svoju porodicu? (Da li mi besmo donesmo taj zakon po kojem tek posle ponoći smete da reklamirate pornografiju?)

Pa posle kažite da je dušama lako na ovom prevrtljivom tržištu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST