Intervju - Srđan Điđa Karanović, režiser >

Film o ljubavi i samoći

sonja ćirić

"Ako je vrsta moderne bajke o usamljenosti, potrebi za ljubavlju i nadom u život staromodna disciplina, onda ovaj film i jeste staromodan. Nadao sam se da bi svi voleli da vidimo bar jedan film koji nije baziran na nasilju, psovkama i zezanju"

Sjaj u očima, prvi film koji je Srđan Karanović režirao nakon dvanaestogodišnje pauze, neuobičajen je film o ljubavi nastaloj u neuobičajenim uslovima, o usamljenosti, o ratu u kome nema rata. Pre prošlonedeljne beogradske premijere film je bio na glavnom programu nedavno završenog Venecijanskog festivala i na Festivalu u Torontu. U vreme pisanja ovog teksta nije odlučeno da li će biti izabran za našeg kandidata za Oskara. Pre Sjaja u očima Karanović je režirao osam igranih i više od 70 dokumentarnih, kratkih igranih i reklamnih filmova. Svi njegovi filmovi su nagrađivani, a za Miris poljskog cveća dobio je nagradu kritike na Festivalu u Kanu, na Festivalu u Valensiji dobio je drugu nagradu za Nešto između, za film Za sada bez dobrog naslova dobio je gran pri u Istanbulu, a za Virdžinu u Valensiji. Srđan Karanović je reditelj kultne televizijske serije Grlom u jagode, koju RTS upravo reprizira.

Najnoviji Karanovićev film potpisuju i neki njegovi stari saradnici: Zoran Simjanović, koji je najbolju muziku napisao upravo za Karanovićeve filmove, Branka Čeperac, koja je montirala sve njegove filmove, i glumac Branko Cvejić, tumač Baneta Bumbara, verovatno najpoznatijeg Karanovićevog lika.

"VREME": Cvejić je na premijeri bio promoter Sjaja u očima što je asociralo na želju da se premoste godine u kojima niste snimali igrane filmove, ali i na žal za prošlim, bezbrižnijim vremenima kada ste s njim snimali seriju Grlom u jagode.

SRĐAN KARANOVIĆ: Producenti i ja smo mislili da se film po svom duhu i raspoloženju negde nastavlja na Grlom u jagode. Zato smo i zvali Branka Cvejića da nam pomogne na premijeri. Nisam siguran da umem baš da žalim za prošlim vremenima, ali mislim da umem da ih se sećam. Film ima i neki miris bivše Jugoslavije, i to vrlo svesno. Iako mislim da tu državu ni na koji način ne bi trebalo obnoviti, lično ću uvek smatrati bivšu Jugoslaviju nekom duhovnom domovinom i boriću se da je zadržim negde u svojoj glavi i svom srcu. Ta, ma kakva Jugoslavija bila je i ostala moj nekakav kulturni identitet.

Osnova priče vašeg filma mogla bi da se ispriča i ovako: on, izbeglica iz Sarajeva, i ona iz Zagreba zaljubili su se u Beogradu. Kako od lokalnog stereotipa napraviti univerzalnu priču?

Mislim da je film Sjaj u očima beogradski film s najmanje Beograđana i da je to odraz relativno realne situacije. Sve češće mi se čini da većina stanovnika Beograda nisu Beograđani i da njih, nažalost, ima sve više po Parizu, Londonu, Pragu, Amsterdamu, Njujorku, Torontu, Sidneju, Johanezburgu itd. Inače je i u Veneciji i u Torontu naša lokalna priča uspela da deluje globalno, odnosno da je i drugi prihvate kao svoju. To sam želeo i to je nešto što mislim da svi stvaraoci, pa i iz ovako malih i zaglupljenih sredina kao što je naša, treba da pokušavaju. Kad u tome uspeju onda se dešava uspeh, makar mali za svet, ali ogroman za nas. Mislim da je tome mnogo doprinela tema usamljenosti i prisustvo likova iz mašte, koji mislim da postoje zajedno u svim delovima ovog našeg sve manjeg i tešnjeg sveta.

Podsmevate se najpogubnijoj mani naše nacije: stavu da je neprijatelj svako ko je drugačijeg porekla, i time govorite o toleranciji.

Za mene su manipulacije s etničkom pripadnošću i sistematsko gajenje mržnje prema drukčijim ljudima, kulturama i tradicijama možda nešto najgluplje i najužasnije što je ljudski rod izmislio. Nekad mi se čini da su baš iz toga nastajali povodi za sve moguće ratove, ne samo naše i skorašnje. Nisam mogao a da o tome ne progovorim posle dvanaest godina filmskog ćutanja. Naravno, to sam učinio onako i onoliko koliko su mi ova vrsta i stil filma dozvoljavali. Taj mrak prošlosti i predrasuda ovde je prisutan kao neko nužno zlo koje pokušava da omete potrebu glavnih junaka filma da slobodno žive i vole. Tolerancija, bar na filmu, može da pobedi. Na jednom mestu u seriji Grlom u jagode tata Sreta kaže: "Na filmu je moguće sve što nije moguće u životu. Zato i volim film."

Kako, pošto ste to vi uradili u ovom filmu, od realnosti napraviti bajku?

Mislim da je stvar samo u uglu posmatranja i života i snova. Ako se promeni ugao pogleda na život i film, nastaju druga i drugačija dela od onih na koje smo svakodnevno navikli. Meni se već dugo čini da se velika većina filmova, i u svetu i kod nas, snima iz svega nekoliko već vrlo stereotipnih uglova. Pokušao sam da sa svojom ekipom sačinim nešto drukčije i novo, ma koliko se to nekima činilo i pomalo staromodnim. Ako je vrsta moderne bajke o usamljenosti, potrebi za ljubavlju i nadom u život staromodna disciplina, onda ovaj film i jeste staromodan. Nadao sam se da bismo svi voleli da vidimo bar jedan film koji nije baziran na nasilju, psovkama i zezanju. Mislim da je film pozvan u Veneciju, Toronto i na mnoge druge festivale zato što im je delovao kao nešto sveže, novo i neobično, a nikako zato što im je delovao kao staromodan. Uostalom, modernost za mene nije nikakva estetska kategorija. Moda dolazi i prolazi. Oni koji insistiraju na modernosti filmskog izraza, nažalost dožive da im se filmovi vrlo brzo zaborave. Ja se trudim da radim filmove koji će trajati.

Erotiku slikate neerotskim sredstvima, scena u kojoj Labud i Romana sjedine sadržaj svojih kesa, na primer, jedna je od takvih.

Do tog rešenja došao sam tek pred kraj snimanja. Činilo mi se da je to čin kojim oni jedno drugom daju sve sto imaju, i to je sve. Ako je to erotika, a mogla bi da bude u nekom manje otuđenom i više staromodnom svetu, onda prihvatam da je scena erotska. Inače, nisam ljubitelj tzv. erotskih i seksualnih scena na filmskom platnu, mada to ne mogu da kažem i za svoj život. Mislim da razna snimljena dahtanja, uzdisanja, povaljivanja i obnaživanja nisu najbolja filmska sredstva za prikazivanje erotičnosti i seksualnosti. Filmski jezik je najfunkcionalniji kad to prikazuje drukčije, s nadgradnjom, ne bukvalno i ne voajerski.

Dan pred premijeru bilo je neizvesno da li će film ući u bioskope. O čemu to govori?

Mislim da film Sjaj u očima trenutno živi vrlo nesrećnu ili baksuznu sudbinu. Našao se u nekoj vrsti klinča između domaćih proizvođača i prikazivača. Do dana premijere javnost nije znala da li će film krenuti u distribuciju. Čak je bilo i dezinformacija da neće biti ni premijere. Ozbiljna reklama za film počela je tek dan posle premijere, kao i štampanje plakata za film. Nisam čuo da se tako nešto ikada dogodilo u istoriji kinematografije. Da, film se sad prikazuje u mnogim bioskopima Beograda i Srbije. Plašim se jedino da neće stići da ga vide svi oni koji bi želeli i da će imati mnogo manju posetu nego što je zaslužio jer će ga mnogi prikazivači, zbog navodno slabe posete, skidati s repertoara. To sve čini da se osećam vrlo glupo i poprilično bedno. Nekoliko stotina ljudi, ne samo onih potpisanih na špici, učestvovalo je u radu na ovom filmu. Ja lično sam ga pripremao šest godina i realizovao na razne načine preko godinu i po dana. Onda dolazi, ne bih da grešim dušu, ali mi na to liči: nož u leđa. Neko će reći da u zemlji ionako vlada haos, pa može i na filmu. Ne bih želeo, bar sada, da se bavim paranoičnim razmišljanjima, pa ipak mi se čini da nekom nije stalo ili do ovog domaćeg filma ili do domaćeg filma uopšte.

Da li imate osećaj da bacate biser pred nekog ko neće prepoznati njegovu vrednost?

Uvek sam govorio da nisam siguran da li će ovaj film doživeti fijasko ili će postati hit. Vrlo je moguće da se dogodi i jedno i drugo. Da bi uspeo, u bioskope bi trebalo da idu i oni gledaoci koje ta vrsta društvene delatnosti već poduže ne zanima, a i bioskopi bi morali i da imaju adekvatne uslove. Na probnoj projekciji Sjaja u očima, pred premijeru u Sava centru (moje kolege ga sve češće nazivaju i Strava centrom) bio sam na ivici suza. Katastrofalan, beskrajno neprofesionalan i primitivan nivo kvaliteta i zvuka i slike koji ne odgovara ni minimumu bar evropskih standarda i predstavlja neku vrstu pljuvanja na celokupan i skupocen rad više stotina ljudi. Sramno je da se divnoj publici, koja je zaista predivno prihvatila naš film, isti prikazuje u uslovima u kojima čak 80 odsto gledalaca nije razumelo kompletan dijalog, mislili su da je film snimljen vrlo mračno. Zasto? Zato što je bioskopsko platno sivo, a ne belo. Zato što je ozvučenje katastrofalno. Zato što ni format u kome je film snimljen ne postoji na projektorima te naše elitne dvorane. Ne shvatam kako je moguće da ova naša vrlo siromašna sredina, s morem velikih i naizgled nerešivih problema, ima snage da skupi sredstva za izgradnju novih i obnavljanje starih pozorišta, a da nema sluha za adekvatnu obnovu bar ove, ako ne i ostalih bioskopskih dvorana u glavnom gradu ove države. Da, čujem da se planira tehničko unapređenje dvorane (platno i zvuk), ali bez novih projektora. Znači, opet nešto polovično. Zar ćemo se i dalje uzaludno nadati da će nam strani reditelji, glumci i kritičari dolaziti na FEST? Zašto, da bi ih vodili na krkanluk u Tri šešira i u slične restorane? Neće. Ne zaboravite da se dobar glas daleko čuje, a loš još dalje. Slučajno znam da je pre Drugog svetskog rata Beograd imao tehničku komisiju koja je proveravala nivo i kvalitet projekcija u beogradskom bioskopima. Ako imamo Sanitarnu, Tržišnu i razne druge komisije, moramo imati i one komisije koje bi kontrolisale naše bioskope, pre svega Strava centar, i davale ili uskraćivale dozvole za rad. Ili, svi producenti i distributeri treba da složno bojkotuju tu dvoranu dok ne ispuni bar minimume svetskih tehničkih standarda. Ili, možda da svi zajedno počnemo da titlujemo svoje filmove na naš jezik kako bi naša publika bar razumela dijalog, ako već nema šansu da učestvuje u pažljivo pripremanoj zvučnoj kulisi filma.

Film ima srećan kraj koji u duši ostavi tugu. Zašto?

Jednostavno zato što u Sjaju u očima postoje dva kraja koja se, čini mi se, dramaturški dopunjuju i oba organski izviru iz dramaturgije scenarija. Kraj je srećan jer su se Labud (Senad Alihodžić) i Romana (Ivana Bolanča) konačno spojili mešanjem već pomenutih kesa i željom da nastave zajedno, ma gde i ma kako. Kraj je nesrećan jer su se Labud i Vida (Jelena Đokić) definitivno razišli i jer se ona udala poprilično iz računa i uz pomoć kompjutera s piratskim programom. Nešto je lepo, nešto je tužno, slično kao što bi rekao Njegoš u onom stihu o medu i žuči.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST