Bolonjska deklaracija i Srbijankin zakon

prof. dr vera kovačević-vujčić, fakultet organizacionih nauka, član nastavno-naučnog veća univerziteta u beogradu

"Ulaz u prostor"; "Vreme" br. 662

Iako Srbija i Crna Gora tek ovih dana potpisuje Bolonjsku deklaraciju, prednacrt novog zakona o visokom obrazovanju već je na javnoj diskusiji, koja traje od 1.9. do 1.10.2003. Uprkos "snažnom protivljenju akademskog sveta" zakonskim rešenjima, u medijima nema pokušaja da se ozbiljnije analiziraju razlozi za protivljenje. Ovih dana odvijaju se burne rasprave na fakultetima Univerziteta u Beogradu, na kojima je postojeći prednacrt okarakterisan kao suštinski neprihvatljiv i pravno neupotrebljiv tekst, ali o tome nema ni reči u javnosti. Sudeći po vašem tekstu, radi se o konzervativizmu Univerziteta, koji sebe vidi kao "telo izvan banalnosti tržišta". Stvari, međutim, ne stoje tako. Univerzitet u Beogradu i fakulteti u njegovom sastavu prihvataju smernice Bolonjske deklaracije, ali ne mogu i ne smeju da prihvate brzoplete zakone, koji u potpunosti negiraju tradiciju i stvaraju haos u kome je sve moguće. To Bolonjska deklaracija od nas ni ne traži. Ono što se traži jeste usklađivanje postojećeg sistema sa opštim postavkama u cilju stvaranja jedinstvenog evropskog obrazovnog prostora, i to u roku od sledećih šest godina. Nažalost, Ministarstvo obrazovanja i sporta, preko veoma upornog pomoćnika ministra Srbijanke Turajlić, insistira da se sporni prednacrt stavi u skupštinsku proceduru već u oktobru, kao da su svi rokovi već prošli. Sudeći po trenutnom stanju u parlamentu, veliki su izgledi da će zakon biti usvojen. A šta će on doneti? Evo samo nekih novina:

Položaj univerziteta i fakulteta unutar univerziteta. Osnovni nosioci visokog obrazovanja kod nas su fakulteti i njihova uloga i mesto u visokom obrazovanju su precizno definisani u svim dosadašnjim zakonima. U ovom prednacrtu fakulteti se skoro i ne pominju, osim što se u prelaznim odredbama predviđa da svim fakultetima u sastavu Univerziteta prestaje status pravnog lica najkasnije 2006. godine. Doduše, ostavlja se mogućnost da univerziteti osnivaju fakultete, pa čak i da im daju status pravnog lica, ali samo uz saglasnost Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Postojeći fakulteti u sastavu Univerziteta praktično se izjednačuju sa studijskim programima. Naime, u dosadašnjem zakonu univerzitet se definiše kao zajednica najmanje tri fakulteta, a u prednacrtu zakona izričito stoji da se status univerziteta može ostvariti sa najmanje pet akreditovanih studijskih programa za sticanje visokog obrazovanja iz najmanje tri različite oblasti. Zakon daje i vrlo diskutabilnu podelu na oblasti iz kojih se mogu predlagati studijski programi. S druge strane, pojam studijskog programa može se identifikovati i sa pojmom odseka na pojedinim fakultetima, odnosno sa nastavnim planovima odseka, što stvara potpunu i nepotrebnu konfuziju. Dosadašnja uloga fakulteta i univerziteta krajnje se relativizuje i činjenicom da prednacrt zakona predviđa da se periodično, u intervalima od najduže pet godina, obavlja ponovna akreditacija studijskih programa i visokoškolskih ustanova. Akreditaciju obavlja Komisija za akreditaciju koju imenuje Nacionalni savet. Novi studijski programi takođe se mogu uvoditi samo uz akreditaciju. Davanje tako širokih ovlašćenja Nacionalnom savetu, telu od 15 članova, suštinski ograničava autonomiju univerziteta i njegov razvoj. Dosadašnja iskustva sa sličnim telima (Nacionalni savet za radio-difuziju) ukazuju na visok rizik takvog pristupa rešavanju problema u tako važnoj oblasti kao što je visoko obrazovanje.

Položaj fakulteta izvan univerziteta. Ove visokoškolske institucije, koje su dosad imale marginalnu ulogu u procesu visokog obrazovanja kod nas preimenuju se u visoke škole sa statusom pravnog lica, koje mogu obavljati sve delatnosti zaključno sa magistarskim studijama, što fakultete u sastavu univerziteta dovodi u potpuno podređen položaj.

Položaj viših škola. Po ovom prednacrtu više škole, koje su dosad bile dvogodišnje ili trogodišnje, prerastaju u visoke škole strukovnih studija, na kojima se osim osnovnih (3 godine) realizuju i poslediplomske specijalističke studije (2 godine). Pitanje osposobljenosti za takvu transformaciju treba da se reši akreditacijom.

Osnovne i poslediplomske studije. Visokoškolske osnovne studije dele se na akademske i strukovne, što je krajnje nejasna podela. Poslediplomske studije dele se na specijalističke, magistarske i doktorske studije. U skladu sa Bolonjskom deklaracijom, snižava se nivo stečenog znanja potrebnog za sticanje diplome osnovnih akademskih studija na najmanje 3, a najviše 4 godine. Praktično se izjednačavaju specijalističke i magistarske studije (zajedno sa osnovnim traju ukupno 5 godina). Devalvacija magistarskih studija vidi se i iz činjenice da se u prelaznim odredbama izjednačuje stečeno visoko obrazovanje u trajanju preko 4 godine sa stečenim obrazovanjem na magistarskim studijama.

Položaj asistenata i asistenata pripravnika. Predlaže se da se umesto sadašnjih asistenata pripravnika (izbor na 4 godine) angažuju na po godinu dana saradnici u nastavi iz redova studenata magistarskih ili specijalističkih studija, a da se izbor asistenata obavlja na 3 godine iz redova studenata doktorskih studija. Oba predložena rešenja apsolutno ne odgovaraju našim uslovima rada sa velikim brojem studenata, koji zahtevaju iskusne saradnike u nastavi. S druge strane, izvesno je da bi velika većina talentovanih mladih ljudi u takvim uslovima svoju egzistenciju tražila van univerziteta.

U postojećem prednacrtu zakona o visokom obrazovanju postoji još čitav niz krupnih promašaja. Oslušnite akademsku zajednicu, imaćete šta da čujete.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST