---

Pravosuđe >

Misterije sudskog depozita

Stara ženska mudrost kaže da se urednost i vrednoća domaćice mere na osnovu stanja u kojem joj se nalaze ostava i kupatilo. Ako sudski depozit može da se smatra nekom vrstom ostave, moglo bi se reći da beogradski Okružni sud pod hitno mora da razmisli o angažovanju kućne pomoćnice. Ili da batali domaćinstvo

Zvanično, sudski depoziti su odeljenja u koja se smeštaju predmeti kojima su počinjena krivična dela ili predmeti nađeni na mestu na kojem je krivično delo počinjeno – ti dokazi su u depozitu, opet zvanično, smešteni sve do pravosnažnosti presude i izricanja mere u vezi s depozitom. Teoretski, dakle, stvar izgleda sređena. Praktično, sve je daleko od sređenog: u "ostavi" Okružnog suda nalaze se stvari odavno zaboravljene, stvari koje tu ne bi trebalo da se nađu, stvari opasne; sve to čuva se u neprihvatljivim uslovima, pravila za funkcionisanje depozita nema, a nadležni su više nego nevoljni da bilo šta objasne ili učine po tom pitanju. Takva situacija, kao što već nalažu ovdašnja pravila, pruža mnoštvo prilika za zloupotrebu. Iliti, srpski rečeno, za muljanje.

LAGUMI, FEKALIJE, BOCE: Najpre ono očigledno. Depozit Okružnog suda je, zajedno sa arhivom i depozitom Prvog opštinskog suda, smešten u podrumskim prostorijama Palate pravde. Nedaleko od monumentalne skulpture cara Dušana, nedaleko od ušminkanih hodnika, šaltera i sudnica – u zapuštenom hodniku zakrčenom rashodovanim nameštajem. Duž cele prostorije koju dele dva suda, a koja je krcata oružjem, municijom i raznoraznim papirima, prolazi jedna od glavnih kanalizacionih cevi, što, prilikom svakog pljuska ili otapanja snega uzrokuje plavljenje, ne samo kišnicom, već i fekalijama – ova vrsta plavljenja već je bila "zaslužna" za uništavanje nekih predmeta iz depozita, ali za sada se zbog toga niko (izuzev ljudi prinuđenih da rade u takvim uslovima) nije previše potresao. No, poplave su još i malo zlo ako se uporede sa ostalim segmentima čudesnih laguma Palate pravde. U prostoriji koju, dakle, dele dva depozita (odvojena samo drvenim vratima), a u kojoj je ukupno smešteno otprilike sedam hiljada komada municije i više od 500 komada oružja, nalaze se i puna plinska i puna acetilenska boca. S tim u vezi, u dopisu koji su 26. septembra 2003. predsednicima Okružnog suda i Prvog suda poslali referenti zaduženi za depozite, doslovno se navodi: "U slučaju mogućeg horor incidenta, verovatno bi deo restorana bio bukvalno otkinut, a cela arhiva Prvog suda, kao i depozit oba naša suda bili bi uništeni." Mnogo živopisniji opis, međutim, pruža dijalog vođen između majora gradskog SUP-a Blagoja Stefanovića i referenta depozita Okružnog suda Boška Marinkovića koji je u sklopu zvaničnog izveštaja 24. 12. 2001. prosleđen tadašnjoj predsednici suda Vidi Petrović-Škero: "Na osnovu konstatacije majora GSUP-a Blagoja Stefanovića (koji je prostoriju našeg depozita pregledao po nalogu načelnika Šekerića) kako u slučaju izbijanja (daleko bilo) požara, nikakav vatrogasac ne sme ulaziti da ga gasi (zbog neadekvatnog čuvanja municije, kao i zbog njene količine), upitao sam: 'A šta je sa mnom?'. Odgovorio je: 'Nek' vam je bog u pomoći'."

Kad je već reč o "mogućim horor incidentima", oni nikako ne završavaju mogućnošću poplave, požara ili eksplozije. Naime, kako u Poslovnku suda nema odredbi koje regulišu funkcionisanje depozita, referenti zaduženi za brigu o uskladištenim stvarima ne prolaze nikakve lekarske preglede, što, kad se ima u vidu vrsta predmeta koje čuvaju, dodatno začinjava i inače nadrealnu sliku. "Imaju i oružje i municiju, imaju i pancire. Teoretski, da su u pitanju nekakvi nervni bolesnici, mogli bi da otvore bilo koju kutiju i da nas sve ovde pobiju. Za sada smo imali sreće", objašnjava za "Vreme" upućeni izvor iz Okružnog suda.

VIŠAK I MANjKOVI: Sve gorenavedeno ipak spada u scenario katastrofe. Može da bude, ali ne mora da znači. Mnogo je, međutim, stvari koje su se već događale, a koje bi mogle da budu jednostavno rešene. Kako ne postoji pravilnik ili uputstvo o radu u depozitu, događa se da nema jasnih pravila o tome ko i na koji način prima predmete i da oružje često primaju zaposleni u raznim kancelarijama bez prethodne provere da li je oružje napunjeno ili ne. Osim toga, nije jasno utvrđeno ni kad prestaje potreba za daljim čuvanjem i kakva je sudbina onoga što je nekad bilo čuvano.

U izveštaju o primopredaji depozita (odnosno promeni referenta), bivša predsednica suda obaveštena je 23. jula 2001. o manjkovima i viškovima zabeleženim u popisu koji je obavljen u septembru 2000. Ništa čudno, da u spisku volšebno nestalog oružja nema stavki tipa "Postoji naredba sudije od 7. 10. 1997. da veštak Konstantinović preuzme pištolj, potpis veštaka od 14. 10. 1997. da je preuzeo pištolj, nalaz veštaka od 16. 10. 1997. Nema razduženja, a ni pištolja." Do sada nije utvrđeno šta se s nestalim oružjem i sličnim predmetima zapravo zbivalo, ali se, na primer, dogodilo da u kabinetu jednog istražnog sudije posle njegove smrti bude pronađeno čak pet pištolja za koje se navodi da "se za sada ne mogu povezati sa bilo kojim predmetom". Zbog svega toga, onomad se po sudu pričalo da strastveni lovci ili ljubitelji oružja mogu vrlo lako da iznajme šta im duša poželi, samo ako znaju "pravog čoveka", ovlašćenog za privremeno preuzimanje predmeta iz depozita. Nije bilo nikakvih papira, nikakvih reversa, čista stvar.

Odgovor na pitanje šta se događa sa privremeno preuzetim oružjem i na osnovu kojih to pravila oružje može biti privremeno preuzeto, nije ništa jasniji ni kad se pogleda ono malo papira koji postoje. Sudija Dragoljub Đorđević, koji je 18. maja 2000. bio na funkciji zamenika predsednika suda naložio je službenim aktom vodiocu depozita da "službi obezbeđenja suda" izda pištolj CZ 99, fabričkog broja 27118. Istog tog 18. maja, izvesni Zvonko Jovanović dobio je potvrdu za "nošenje oružja i municije za fizičko obezbeđenje i zaštitu objekta": isti pištolj, isti fabrički broj, uz zvanično potvrđeno vreme nošenja oružja, odnosno period od 18. maja do 31. decembra 2000. Upravo u tom periodu promenjen je referent depozita, a u izveštaju o primopredaji i za pištolj CZ 99 (27118) navedeno je da "nema razduženja, a ni pištolja". Čitavih godinu dana posle zvanično potvrđenog termina za vraćanje oružja, 22. 11. 2001, predsednik komisije za kontrolu depozita, sudija Bojan Mišić, naložio je rukovodiocu depozita da u depozit primi "vatreno oružje... koje u trenutku preuzimanja Vaše dužnosti nije bilo u sudskom depozitu". A "vatreno oružje" je, naravno, CZ 99, fabrički broj 27118. Na osnovu kog sudskog poslovnika služba obezbeđenja može da preuzme oružje kojim je počinjeno krivično delo ili koje je nađeno na mestu krivičnog dela? Čak i da takav poslovnik postoji, šta se s pomenutim pištoljem događalo u periodu od kraja 2000. do kraja 2001, za koje Zvonko Jovanović nije imao potvrdu? Konačno, koliko je još sličnih slučajeva za koje nikakva potvrda nije ni izdata? Ova i slična pitanja ostaju diskutabilna – što zahvaljujući već pomenutoj činjenici da rad depozita nije obuhvaćen sudskim poslovnikom, što zahvaljujući tome da nadležni nisu baš previše spremni na bilo kakva objašnjenja. Naime, uprkos dozvoli koju je "Vreme" dobilo od predsednika Okružnog suda Radomira Baćevića, sudija Bojan Mišić konstatovao je da "vi i ovako znate šta hoćete da napišete i tu vam razgovor sa mnom nije potreban". Inače, tokom pokušaja da se utvrdi pravo stanje u depozitu Okružnog suda utvrđeno je jedino da postoje institucije koje po nedostupnosti i tajnovitosti prevazilaze čak i poslovično misteriozni MUP: posle dve identične molbe za reportažu (prva, navodno, nije ni stigla do suda), mesec dana čekanja na odgovor i "pozitivnog rešenja", rezultat je bio odbijanje sudije Mišića da razgovara, uprkos odluci onih koji su mu direktno nadređeni.

HAOS KOJI TRAJE: Obrazlažući probleme s kojima se suočavaju, referenti sudskih depozita u podrumu Palate pravde su u već pomenutom dopisu od 26. septembra naveli i sledeće: "Po prestanku potrebe daljeg čuvanja predmeta, stvari i oružja, niko u istrazi ili u procesu ne vodi računa o oduzetim predmetima i ne donosi bilo kakvo rešenje oko toga, a za oduzeto oružje, koje se čuva u depozitu, u oko 50 odsto slučajeva ne izriče se mera bezbednosti." Prevedeno na "civilni" jezik, polovina stvari koje se čuvaju u Palati pravde uopšte ne bi trebalo da se nalazi na tom mestu. Jedan od spiskova koji su tokom poslednjih nekoliko godina dostavljeni sudskoj upravi, prava je galerija oružja koja se u sudu čuva čak i više od decenije: što zahvaljujući neizricanju mere bezbednosti, što zahvaljujući obustavama postupka, što zahvaljujući nepostojanju bilo kakve dokumentacije, tu se bez ikakve potrebe nalazi stotinak pištolja i revolvera, tri škorpiona, pet heklera i mnoštvo pušaka. Ako se ima u vidu da se i potrebne i nepotrebne stvari čuvaju u krajnje skučenom i neadekvatnom prostoru, da nikakva pravila ne postoje i da se ko zna kolikom oružju naprosto izgubio svaki trag, haos je neizbežan.

U lagumima Palate pravde događa se, na primer, da tek po pravosnažnom okončanju presude i nakon arhiviranja spisa, MUP depozitu dostavi predmete ili oružje koji su u vezi s tim slučajem, iako bi takvi predmeti u tom trenutku trebalo da budu uklonjeni iz depozita. "Pored ovoga, često se događa da inspektori MUP-a zahtevaju da u depozit primimo predmete i oružje za koje još nije podignuta optužnica. Pošto u vezi ovoga ne postoji pismena regulativa, izloženi smo neprijatnim pritiscima kako bismo deponovali takve stvari ili oružje. Ovim praktično postajemo magacin MUP-a ili tužilaštva, jer u većini slučajeva za takve predmete ne bude podignuta optužnica ili pak bude upućena na nadležnost drugim sudovima. Česta je pojava da im u takvim pritiscima pomažu naše sudije ili neko iz uprave suda", navodi se u već pominjanom pismu referenata depozita upućenom upravi suda. Zbog svega toga, možda i ne čudi na prvi pogled potpuno suluda prepiska koja se ponekad vodi između depozita i sudija. Tokom septembra 2001. dogodilo se, na primer, da nadležni sudija naloži depozitu da "radi balističkog veštačenja, veštaku... preda pištolj model 57, fabričkog broja 3171, koji će nakon izvršenog veštačenja biti vraćen u depozit ovog suda". Zvanična komunikacija tu odmah i prestaje, jer je na istom nalogu, rukom referenta sudiji poručeno: "Sudija, niste izrekli meru bezbednosti za signalni pištolj." Takođe svojeručno, sudija dopisuje: "Nisam. Greškom mojom. Ali, pištolj je oduzet odlukom SUP-a, a sada je kod nas i tu i ostaje." Zašto, kako i odakle, nije ni bitno kad se ima u vidu čitava priča o sudskom depozitu. U kombinaciji sa nepostojanjem pravilnika, čuvanjem ličnih stvari okrivljenih, okrvavljenih majica žrtava, oruđa i oružja s kojih još nisu uklonjeni tragovi zločina, povremeno skladištenje kvarljive robe, sedam hiljada komada municije u kartonskim kutijama, više od 500 komada oružja umotanog u najlon kese, acetilensku i plinsku bocu, tragikomična prepiska samo je jedna od zanimljivih epizoda. No, i takve epizode, i brojni tračevi koji kruže po Okružnom sudu i uopšte, potpuna haotičnost svega što se tiče sudskog depozita mogli bi da se srede jednim potezom, jednim pravilnikom, jednim preseljenjem depozita u odgovarajuće prostorije i jednim valjanim i stručnim popisom stvari koje nedostaju i stvari koje su višak. Ukoliko, naravno, poslenici pravosuđa samo požele da umesto šminkanja hodnika i podizanja spomenika srednjovekovnim carevima, uzmu metlu u ruke i počiste ono što je odavno trebalo da bude počišćeno. Ako ništa drugo, vredi ih podsetiti da čak ni najlošije domaćice nisu toliko loše da sebi dopuste bombu u špajzu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---