---

Intervju - Čedomir Jovanović >

Ja želim izbore

"Siguran sam da u izbornoj kampanji, u kojoj puno više pažnje posvećujemo samoj stranci i onome što stranka želi da uradi, mi možemo stvoriti politički profit koji će nas distancirati od proseka i dovesti nas u poziciju da nakon tih izbora, oslobođeni balasta, uradimo posao zbog kojeg stranka postoji", kaže u razgovoru za "Vreme" potpredsednik Vlade Srbije

Potpredsednik Vlade Srbije Čedomir Jovanović tvrdi, suprotno mnogim mišljenjima, da ne samo da se ne plaši parlamentarnih izbora već ih priželjkuje. U razgovoru za "Vreme", Jovanović iznosi argumente za tu tvrdnju i govori o drugim budućim situacijama kojih se ne plaši, a ono što dolepotpisani novinar može lično da posvedoči jeste da se, suprotno većini sunarodnika, Jovanović ne plaši – promaje. Političar čiji su broj godina i broj kontroverznih priča koje ga prate u potpunoj nesrazmeri, u ledeno oktobarsko veče dočekao nas je u kabinetu u kome su svi prozori bili širom otvoreni. "Ovde se radi", glasilo je njegovo obrazloženje. Uprkos hladnoći, tračevima o fizičkim obračunima sa neistiomišljenicima koji ga poslednjih dana prate i nešto ranijem upozorenju sekretarice da ne stojimo pored zatvorenih vrata, jer Jovanović brzo ulazi, što za loše pozicionirane može da bude bolno, razgovor nije bio opasan po život.

"VREME": Iz vladajuće koalicije stižu najave rekonstrukcije Vlade, ali sve češće i raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora. Šta nam valja očekivati?

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Savršeno dobro znam da se podrška, za politiku koju hoćete da sprovedete, dobija među građanima Srbije. I ako smo tu podršku dobili 2000. za ono što se moralo uraditi, siguran sam da ćemo je dobiti i sada, na izborima, bilo da se oni održe odmah nakon skupštinske rasprave bilo u izbornoj godini u koju ulazimo praktično za mesec ili dva.

Ta ideja vanrednih izbora sama po sebi nije nova, ali ono što je drugačije u odnosu na tih prethodnih nekoliko godina jeste atmosfera u zemlji i pitanje, ne ispravnosti naših političkih procena, nego snage koju morate imati ukoliko želite da stvorite bilo kakvu vrstu politike. Pogotovo je ta snaga važna kada želite da menjate karakter svog društva.

S druge strane, mislim da je jasno da u ovom trenutku moramo vrlo precizno definisati politiku koju želimo da sprovedemo u poslednjoj godini mandata i videti da li postoji neophodna podrška da bi ta politika bila uspešna. Ukoliko ta politika zavisi od našeg društva, ja sam uveren da treba rekonstruisati Vladu i iskoristiti preostalih godinu dana kako bi se završili oni poslovi koji se vezuju za strateške interese društva. Mislim pre svega na studiju o izvodljivosti i na ustavnu redefiniciju Srbije, jer je to šansa koju ne smemo propustiti pošto ne verujem da će nam se uskoro ukazati tako dobra prilika kao što je ova koju imamo danas. Naravno, to pitanje podrške, koja za mene lično nije sporna, treba vezati za parlament Srbije i sačekati završetak skupštinske rasprave, kako bismo na kraju, ne kroz samo glasanje, već kroz analizu svega onoga što se dešavalo u Skupštini, raščistili međusobne odnose i poslali našem društvu poruku da smo uvereni da u parlamentu ima dovoljno snage za sprovođenje reformi ili da uprkos svemu onome što se u Skupštini desilo, ona više nema autoritet neophodan da bi se proces tranzicije u Srbiji uspešno nastavio.

Da li je moguće da se izbori raspišu pre glasanja o poverenju Vladi, kao što se spekuliše?

Ne plašim se svog društva i zbog toga ne želim da ga varam, kako bih osigurao sebe na vlasti. Moramo proći pošteno kroz čitavu skupštinsku raspravu kako bismo imali pravo da na kraju iz svih ovih problema u kojima se kao društvo nalazimo izađemo kao pobednici. Ta pobeda mora biti vrlo jasna i zasnovana na demokratskim principima. To misli i moja stranka. Tako da je sasvim sigurno da ćemo mi završiti skupštinsku raspravu. U njoj vidimo šansu za sebe, a nikako neku opasnost ili pretnju za pozicije na kojima se nalazimo, jer u onome što svakodnevno radimo ja ne primećujem nikakvu statusnu privilegiju. Baš naprotiv, u svemu što je prisutno u našim dnevnim poslovima vidim puno izazova, puno problema i vrlo malo prostora za neku vrtsu zadovoljstva. Ako ga ima, to je ono zadovoljstvo koje se vezuje za neki posao koji je uspešno završen.

Šta se promenilo za dve nedelje? Vi ste 14. oktobra, na početku rasprave, rekli da Vlada nema većinu, a danas, recimo, Pajtić tvrdi da Vlada ima većinu.

Bilo je pošteno reći, nakon glasanja kroz koje je Socijaldemokratska partija gurnula zemlju u jedan vrlo problematičan politički proces, da nemamo onu vrstu većine koja je neophodna za sprovođenje reformi na kojima insistiramo. I u tom smislu ništa se nije promenilo do danas. Pitanje broja poslanika koji podržavaju Vladu za mene nije prioritetno. Za mene je mnogo važnije pitanje politike iza koje stoje ti poslanici. Ne mislim da bi trebalo zanemariti činjenicu da mnogi danas podržavaju tu vladu zbog toga što strahuju od onog što će se desiti sutra na nekim izborima u kojima će se, između ostalog, građani izjašnjavati, naravno, o meni, ali i o onima koji su zajedno sa mnom radili ovaj posao dve ili tri godine. Ja nemam strah od te vrste suočavanja, ali mi se čini da mi često gradimo svoje pozicije na strahu ljudi koji postoje unutar naše koalicije od onoga što će se desiti sutra ako ostanu sami. Dakle, 126 poslanika nije naš prioritet, pogotovo 126 poslanika od kojih neki podržavaju Vladu zbog toga što ne vide šta bi sutra mogli da rade.

Stav DS-a je vrlo jasan – reforme u Srbiji moraju se sprovoditi i u tom smislu mi ne možemo praviti kompromis. Mi ne možemo sebi dopustiti onu vrstu tranzicije koja je karakteristična, recimo, za Rumuniju ili Bugarsku. Moramo biti efikasni, odlučni i vrlo precizni u svom poslu.

Postoje i ocene da će se skupštinska rasprava odugovlačiti do predsedničkih izbora. Kada možemo da očekujemo glasanje i kojim redom – prvo o Vladi ili o predsednici parlamenta?

Do predsedničkih izbora sasvim sigurno će se glasati. Mislim da je logično da se prvo glasa o poverenju Vladi a potom o poverenju predsedniku Skupštine.

Nećemo kalkulisati i nije nam namera da političkom spletkom oduzmemo neko vreme da bismo pružili šansu predsedničkim izborima. Ući ćemo u raspravu o Vladi tokom ove nedelje. Očekujem da će ona biti ozbiljna i da će, s obzirom na činjenicu da će se voditi dve vrste rasprave – po inicijativama DSS-a i SRS-a, ta rasprava biti duža nego što je to slučaj sa raspravom o Nataši Mićić, ali mi nećemo odugovlačiti jer ne vidim smisao u prostoj kupovini vremena. Mislim da je naša politika bila konkretna i da smo donosili jasne odluke.

Nismo želeli ovu skupštinsku raspravu zbog toga što smo smatrali da postoji mnogo važniji posao. Pošto je parlamentarna većina odlučila da je potrebno ući u diskusiju o poverenju predsednici parlamenta i Vladi, smatram da je naš posao da sve vreme iskoristimo kako bismo u potpunosti obrazložili ono što se u ovoj državi moralo učiniti. U poslednje dve i po godine, zapravo, i nismo bili u prilici da građanima na pravi način objasnimo zbog čega se sprovodi određena politika. U Srbiji je ova skupštinska rasprava prva ozbiljna politička tema i to je jedini njen kvalitet, što smo dovedeni u poziciju da vrlo jasno pokažemo društvu tu alternativu koja stoji naspram nas. Pitanje je ambicije te alternative, njenih unutrašnjih kvaliteta i konkretnih sposobnosti da uradi posao koji misli da se mora uraditi u ovoj zemlji. To je ono što mislim da mi moramo da uradimo, što smo radili kroz raspravu o poziciji Nataše Mićić i što čemo učiniti kroz raspravu o radu Vlade. Svaki ministar treba da objasni svoju politiku, da kaže šta je ono što bi želeo da uradi u poslednjih godinu dana.

Javno ili tajno glasanje?

Javno, naravno, kao i do sada.

Uprkos svim pričama o trgovini mandatima, o izostanicima...

Skupština je slika našeg političkog društva. To je prostor u kome je vreme zaustavljeno. Često volim da kažem da u Skupštini 5. oktobar još traje. To je deo našeg parlamentarizma. Ne treba imati previše iluzija.

Da li će DS, sa približavanjem izbora, ipak morati da izabere predsednika? Funkcioneri DS-a redovno demantuju medijske navode o sukobima u stranci. Ipak, u tom kontekstu, zanimljivo zvuči izjava Gordane Čomić u prošlom "Vremenu", da će izbori biti olakšanje i za samu stranku.

DS je ledolomac, ona može da bude kontroverzna, ali je stranka koja menja Srbiju. Oblikovati karakter jednog društva jako je komplikovan posao koji vas konfrontira sa mnogima. Ali je to, s druge strane, privilegija koju treba ceniti. Mi smo kao stranka vrlo racionalno definisali neke procese koji će je, između ostalog, kako je uvek bio slučaj sa DS-om, očuvati i učiniti sposobnijom da menja Srbiju.

Ja se radujem izborima i jedino što u ovom trenutku vidim kao problem jeste njihova cena, a kao potpredsednik Vlade dužan sam da obratim pažnju i na to. Kao građanin i kao potpredsednik DS-a, ja želim izbore. Siguran sam da u izbornoj kampanji, u kojoj puno više pažnje posvećujemo samoj stranci i onome što stranka želi da uradi, mi možemo stvoriti politički profit koji će nas distancirati od proseka i dovesti nas u poziciju da nakon tih izbora, oslobođeni balasta, uradimo posao zbog kojeg stranka postoji.

Predsednik?

DS je stranka koja ima viziju. I za mene je važnije pitanje te vizije od pitanja formalnog liderstva. Imali smo svog predsednika i nakon 12. marta dogovorili smo se da se ništa ne menja u unutarstranačkom životu i da se poštuje to nepisano pravilo unutar DS-a koje nam dopušta da izborne kampanje unutar stranke sprovodimo nakon izbora koji se dešavaju u našem društvu. Tako će i biti učinjeno i ovog puta. Među nama u tom smislu nema nikakvog razmimoilaženja. Ono što je posebno važno jeste da smo, uprkos svim spekulacijama, stranka koja je uspešno prošla kroz mnoge probleme i da svako na svoj način doprinosi njenoj stabilizaciji, odnosno svako na svoj način čini stranku sposobnijom.

Ali, nekako niste uspeli da ubedite javnost da nema sukoba u DS-u. Sada se, recimo, vaša turneja po Srbiji tumači i kao unutarstranačka kampanja...

Mesec dana po stupanju na snagu Akcionog plana krenuo sam u obilazak, ne svoje stranke, nego ljudi koji se bave konkretnim poslom. Problemi se rešavaju tamo gde nastaju, u kontaktu s ljudima. Akcioni plan je mehanizam za rešavanje nesređenih srpsko-crnogorskih odnosa, ali taj mehanizam je kreiran u kabinetu. Moj posao je da vidim da li taj mehanizam može da funkcioniše u stvarnom životu. I zato sam krenuo u obilazak poslovnog sveta u Srbiji, sindikata, radnika i nevladinih organizacija, zato što je posao evropskih integracija posao u kome moramo učestvovati svi, posao koji ne može biti limitiran stranačkim kontekstima i posao koji, nažalost, u Srbiji još nije dobio onu vrstu podrške koju mora imati da bi bio uspešno dovršen.

Posle mesec dana primene Akcionog plana potrebno je konsultovati se s ljudima od kojih umnogome i zavisi potpuna primena tog plana. Konačno, mora se obaviti i neka vrsta kontrole, da nam se ne bi desilo da primetimo anomalije u tom sistemu pošto one naprave neku ozbiljnu štetu. Drago mi je što, uprkos kritikama koje su me pratile, Akcioni plan dobija svoju vrednost i što ničim ne ugrožava i potpuno afirmiše ideju ekonomske harmonizacije Srbije i Crne Gore.

Ta vrsta razgovora svakako je deo vašeg posla jer ste u Vladi zaduženi za evropske integracije. Istovremeno, međutim, dok ti razgovori traju, deo medija plasira "pouzdane informacije" o vašem slabom rejtingu kod važnih predstavnika međunarodne zajednice. Poslednji primer je tvrdnja o odbijanju Havijera Solane da s vama razgovara prošle nedelje u Beogradu...

Mnogo je lakše okrenuti Evropsku kancelariju u Beogradu ili pozvati gospodina Solanu i porazgovarati s njim. Ne vidim da je bilo koji novinar imao problem da postavi takvu vrstu pitanja na konferenciji za novinare na kojoj smo se, između ostalih, pojavili gospodin Solana i ja, posle naših razgovora ovde u Vladi.

Ono što je za mene važno jeste da ta vrsta kritike zaobilazi sve ono čime se zapravo bavim, pokušavajući da me stavi u kontekst u kojem nije sporno ono što ja radim, ali sam sporan ja kao ličnost. Na to sam navikao. Menjaju se teme, ali sam na isti način osporavan i pre osam godina kao student na beogradskim ulicama. Isti je smisao u kritikama koje su pratile moj studentski status i ono što se pojavljuje danas, s tim što je, naravno, ta vrsta napada u međuvremenu postala žešća. Ali, kad hoćete da menjate jedno društvo, onda morate i da platite određenu cenu, i to da je platite lično. U mom slučaju cena je slika koja se stvara o meni kroz "pouzdane informacije" i nepotpisane tekstove.

A da li je to cena koju plaćate samo vi? Svi analitičari slažu se u proceni da će sledeću vladu morati da formiraju najmanje dve, a možda i tri stranke. Dve grupacije koje se svrstavaju u demokratski korpus, DSS i G17 plus, tvrde da je saradnja sa DS-om nemoguća, i to baš zbog vas?

Posao DSS-a i G17 jeste marginalizacija DS-a, kao što je nastojanje DS-a da ona bude dominantna i nakon narednih izbora. U tim izjavama vidim, s jedne strane, odsustvo samokontrole i s druge strane potvrdu vrednosti onoga što radim. Na to se ne treba previše obazirati jer bismo, u suprotnom, vrlo teško razumeli smisao onoga što oni govore danas jedni o drugima, kroz analizu onoga što su govorili o sebi pre godinu dana. Bez sumnje, biće puno teških konstatacija, ali će se nakon izbora stvari spustiti na svoje mesto. Mislim da ćemo, bez obzira na sve ono što je obeležilo predizbornu kampanju, ili što obeležava poslednjih nekoliko meseci, mi morati da razgovaramo jer je posao političara da razgovaraju jedni s drugima, čak i onda kada nemaju šta jedni drugima da kažu osim onoga što se vezuje za samu politiku. To je slučaj, recimo, sa mnom i sa G17 plus i DSS-om.

Zanimljivo je zvučala izjava Žarka Koraća da će posle izbora biti formirana koalicija DS-a i DSS-a. Dešava li se nešto što mi ne znamo?

Mnogo više razmišljam o načinu na koji ćemo sami osvojiti 126 poslanika nego o kombinatorici i aranžmanima s drugim partijama koji će nas dovesti do pozicije da nakon izbora ostanemo na vlasti.

Ono što je meni važno jeste politika koju će sprovoditi ta nova vlada. I siguran sam da DS neće pristajati ni na kakvu vrstu kompromisa koja bi podrazumevala naše distanciranje od tog reformskog puta, iako je sam pojam reformi kod nas dezavuisan, ali ja ne vidim bolji termin za ono što se u Srbiji neminovno mora desiti. I u naredne četiri godine mi moramo nastaviti s rigoroznom tranzicijom, sa brzom transformacijom naše ekonomije, izgradnjom efikasnih političkih institucija, koje ne drže lekcije drugima, nego su sposobne da odrade posao zbog koga postoje. Tu mislim na parlament, na Vladu, na pravosuđe, na sve one segmente našeg društva koji formalno kod nas postoje i koji su potpuno nefunkcionalni, što dodatno otežava transformaciju zemlje. Kakav će biti odnos između DS-a i DSS-a, najviše zavisi od građana i onog što će oni učiniti na izborima. Mislim da smo kroz skupštinsku raspravu vrlo jasno pokazali kakva je alternativa koja se nalazi naspram nas i da smo time uvećali svoje predizborne šanse.

Šta znači sami? Sam DS ili u koaliciji s nekim partijama?

Tu mislim na politiku koja je bila dominantna u poslednje tri godine. I naravno, mislim da treba sa jedne strane dopustiti DS-u da bude efikasniji, a s druge strane moramo započeti politički proces koji će uozbiljiti naš politički život. S treće strane, ne smemo dozvoliti da potencijali, koji nisu maksimalno iskorišćeni, a koji postoje u strankama koje su zajedno s nama kreirale i sprovodile politiku u prethodne dve i po godine, ne budu iskorišćeni.

Da probamo konkretnije – bilo je mnogo izjava o velikoj bliskosti sa GSS-om, čak o preteranoj bliskosti, koje idu do tvrdnje Mlađana Dinkića da vi rukovodite tom strankom. Tu su i ocene o uticaju na Natašu Mićić...

U politici je sasvim uobičajeno i očekivano imati neprijatelje. Stvoriti prijateljstvo, koje je i u životu retkost, u politici je pravo čudo. Zbog toga ja sedim pored Nataše Mićić u Skupštini. Ona je to čudo koje se meni dogodilo.

U krajnjem slučaju, podrška ženi, koja je imala dovoljno hrabrosti da danas i ovde bude predsednica parlamenta, džentlmensko je pitanje.

Odnosi između GSS-a i DS-a su korektni, takvi su bili pre godinu, dve, tri godine, u periodu koalicije Zajedno, i mislim da to treba respektovati i čuvati.

Bilo je najava da ćete vi biti menadžer predsedničke kampanje Dragoljuba Mićunovića i zato je strašno upadljivo delovala činjenica da, za razliku od drugih funkcionera vlasti, niste bili prisutni u trenutku podnošenja njegove kandidature.

Sjajno sarađujemo i mislim da je mnogo važnije da smo u četvrtak nakon skupštine nas dvojica dugo razgovarali i da je tada otklonjena svaka sumnja o njegovoj predsedničkoj kandidaturi. Profesor Mićunović i ja smo dugo pre formalnog raspisivanja predsedničkih izbora razmišljali o njima kao jednoj od faza kojima će se normalizovati politički život u Srbiji. Druge dve su bile – stvaranje političkog konsenzusa oko evropske integracije i ustavne redefinicije Srbije. On je najkvalitetnije rešenje za institucionalni problem koji u ovom trenutku zaista komplikuje naš život.

U ponedeljak, kada je podnošena Mićunovićeva kandidatura bio sam sprečen da prisustvujem njegovom formalnom pojavljivanju pred RIK-om. Bilo je drugih poslova koji se moraju uraditi u tom trenutku. Konačno, ja i nisam ličnost koja voli da učestvuje u političkim ceremonijama. Mislim da je najvažnije da profesor Mićunović pokušava da pomogne našem društvu, nudeći političku poruku u kojoj se prepoznaju građani, a ne stranački funkcioneri. On je čovek koji ima puno energije i koji je spreman da razgovara s drugima, u čemu ga podržavam. Od pitanja same kampanje, od bilborda, plakata i spota, mnogo je važnija politika, a nas dvojica smo mnogo pre formalnog raspisivanja izbora razgovarali o svemu što se u Srbiji mora uraditi i dogovorili smo se oko poslova koje mora uraditi on i koje moram uraditi ja. I to obojica poštujemo.

Šta se može dogoditi ako predsednički izbori ne uspeju, a poslanici u parlamentu uskrate poverenje Nataši Mićić i Vladi?

Što se tiče predsedničkih izbora, radim sve kako bi oni uspeli i ne razmišljam o drugom ishodu. Mislim da je u ovom trenutku u drugom planu sam rasplet skupštinske rasprave, jer je jasno da mi ne želimo da budemo taoci pozicije na kojoj se nalazimo, da ćemo vrlo iskreno postaviti pitanje poverenja pred građanima Srbije i da su mnogi od nas tome bliži nego što se veruje. Lično bih voleo da što pre uđemo u izbornu kampanju i da kroz nju vratimo društvo u politiku. Politika na kojoj insistiramo ne može biti apsolutno uspešna ukoliko u njoj nisu prisutni i građani koji moraju menjati svoj život.

Šta je značila ona najava Sablje dva? Je li to bila samo stilska figura ili nešto više?

Nije bila stilska figura. Pošto su tako uloge među nama podeljene, mislim da svako od nas mora uraditi svoj deo posla. Između ostalog, moj deo posla je da kažem da ne postoji nikakva hipoteka zbog koje bismo mi kao vlast nekome progledali kroz prste i da, naprotiv, postoji puno želje da se dobije odgovor na pitanje postoji li pravda u Srbiji. Ako to zavisi od nas, onda ona postoji i ja želim da se neke stvari raščiste. Hoću da naše društvo dobije odgovor na pitanje šta je sa stotinama krivičnih prijava koje su podnete u ovoj zemlji nakon 5. oktobra i na tome kao Vlada insistiramo. Mi smo dobili borbu protiv organizovanog kriminala u Srbiji, ali taj organizovani kriminal bio je posledica kriminalizovane države. Oni koji su naše društvo napravili tako tragičnim moraju snositi odgovornost za to što je učinjeno ovoj zemlji. Naravno, time određujemo i sopstvenu političku budućnost, jer će jednom postavljeno pitanje, kako to činimo mi danas, sutra moći da se postavi i nama.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---