---

Fenomeni zla >

Ubica sa Zelene reke

Alarmantno je i to što se broj serijskih ubica u SAD u poslednjih trideset godina povećao za čak 940 odsto. Takođe, Amerikanci su uspeli da izračunaju da se čak tri četvrtine svih serijskih ubica na svetu nalazi na njihovoj teritoriji. Nažalost, sve je više slučajeva koji potvrđuju tu teoriju

Ukoliko bi najteži zločini uopšte mogli da se porede, serijska ubistva bi sigurno bila pri vrhu liste. Ono što su poremećeni umovi u stanju da urade često prevazilazi granice naše mašte. Fenomen serijskih ubistava naglo je počeo da se širi Sjedinjenim Državama u poslednjih 30 godina i hladnokrvna ubistva, bez ikakvog razloga osim onog u glavi ubice, ne prestaju da potresaju američku i svetsku javnost. Međutim, ni ostali delovi sveta nisu pošteđeni ovog mračnog fenomena, a Sjedinjene Države su samo zemlja u kojoj je ta pojava najčešća.

Geri Leon Ridgvej, serijski ubica, iz predgrađa Sijetla, poznatiji pod imenom "Ubica sa Zelene reke", osuđen je prošle nedelje na doživotnu robiju. Proglašen je krivim za smrt 48 žena. Ridgvejovi advokati nagodili su se s tužilaštvom, tako da je izbegao smrtnu kaznu, dobio je doživotnu robiju bez prava na pomilovanje, a za uzvrat je priznao krivicu i pomoći će da se pronađu još četiri tela. Inače, ovo je prvi slučaj da je jedan serijski ubica priznao krivicu.

Po rečima tužioca okruga King, Norma Malenga, dokaza ima za sedam ubistava, a do nagodbe se došlo da bi i ostala ubistva bila rešena. Lokalni šerif Dejv Ričard, koji je na ovom slučaju radio pre mnogo godina, kaže da bi optužnici moglo da se doda još nekoliko tačaka.

NAJČEŠĆE ŽRTVE: Ridgvej (54), bivši radnik u fabrici kamiona, tražio je svoje žrtve među prostitutkama i odbeglim devojkama. Po njegovim rečima, ubistvo prostitutke se obično kasno prijavljuje, tako da mu je bilo lakše da zametne trag. Svoje žrtve je često silovao i na kraju davio, ponekad im je uzimao nakit i čuvao ga u kaseti u fabrici u kojoj je radio. Što se motiva tiče, on je hladnokrvo izjavio da je želeo da ubije što više prostitutki i da je uživao u tome. Nazvan je "ubica sa Zelene reke" po mestu na kome je ostavljao većinu tela svojih žrtava, a neka tele pronađena su i pored aerodroma i autoputeva.

Ridgvej je počeo da ubija još 1982, a poslednji nestanak prijavljen je 1984, mada je on priznao da je poslednju žrtvu ubio 1998, a pre toga 1990. Za sve to vreme samo je jednom bio osumnjičen, 1984, kada je mladić jedne od žrtava svedočio da je svoju devojku poslednji put video kada je ulazila u Ridgvejov kamion. Međutim, tada nije bilo dovoljno dokaza da bi bio osuđen.

Kada je drugi i poslednji put bio uhapšen, 2001, istrazi je pomogla savremena DNK analiza, tako da je konačno utvrđeno ko je "ubica sa Zelene reke". Na užas svih u sudnici, on je izjavio da mu nije žao što je ubijao, da je uživao u tome i da ne oseća grižu savesti.

Geri Leon Ridgvej naizgled je bio sasvim normalan običan čovek. U njegovu krivicu niko doskoro nije mogao ni da posumnja. Ipak, on je tipičan serijski ubica, ukoliko može da se tvrdi da tako nešto uopšte postoji.

U svojim istraživanjima, američki psiholozi, policija i razni eksperti pokušavaju da utvrde šta je to što serijske ubice čini onim što jesu, kako da ih razlikuju od ostalih zločinaca i kako da ih uhvate što pre. Do sada nisu imali mnogo uspeha.

Serijske ubice se po ponašanju uglavnom ne razlikuju od ostalih ljudi iz svoje okoline i to ih praktično čini nevidljivim. To može biti stari prijatelj, ljubazni komšija, neko ko se policiji i svima ostalima nalazi ispred nosa, a ne izaziva nikakvu sumnju. Oni se ne moraju seliti iz mesta u mesto. Geri Ridgvej, na primer, radio je 30 godina u fabrici kamiona, ženio se tri puta i ima sina. Motivi za ubistva su samo njima poznati, a karakteristično je da se ubistva gotovo uvek odigravaju na identičan način. Mnogi od njih su po prirodi veoma plašljivi, tako da će na najmanji znak da neko sumnja u njih učiniti sve da se pritaje, kako više ne bi bili sumnjivi. Većina njih bila je zlostavljana u detinjstvu ili su uživaoci droge, pa po mišljenju američkih eksperata to može da bude uzrok takvom ponašanju.

TRAGIČNI NIZ: Alarmantno je i to što se broj serijskih ubica u SAD u poslednjih trideset godina povećao za čak 940 odsto. Takođe, Amerikanci su uspeli da izračunaju da se čak tri četvrtine svih serijskih ubica na svetu nalazi na njihovoj teritoriji. Nažalost, sve je više slučajeva koji potvrđuju tu teoriju.

Među najpoznatije američke i svetske serijske ubice spada Henri Li Lukas, uhapšen 1983. On je policiji izjavio da je ubio čak 600 ljudi, da bi kasnije to opovrgao. Osuđen je za 13 ubistava, a tačan broj njegovih žrtava nikada nije utvrđen. Smatra se da je ubio između sedam i dve stotine ljudi. Osuđen je na deset doživotnih robija i smrtnu kaznu u Teksasu, ali je tadašnji keksaški guverner Džordž Buš to preinačio u doživotnu robiju. Umro je 2001. u zatvoru u Hautsvilu.

U najnovije slučajeve spadaju snajperisti Džon Alen Muhamed (41) i njegov posinak Li Malvo (17), koji su uhapšeni 24. oktobra 2002, posle "najvećeg lova na čoveka u istoriji SAD". Optuženi su da su između 14. septembra i 22. oktobra 2002. ubili najmanje 14 ljudi u Vašingtonu, Merilendu i u Virdžiniji. Sudski proces protiv njih još traje.

Treba na kraju reći da ovo nije samo američki fenomen. Dovoljno je setiti se Nemca Bruna Ludkea i Rusa Andreja Čikatila koji će ostati zapamćeni kao najmonstruoznije ubice na svetu. Što se tiče borbe protiv ovog zla, nije se daleko otišlo. Američki stručnjaci, koji imaju najviše iskustva sa ovim fenomenom, nemaju mnogu uspeha u njegovom sprečavanju. Mnogi od njih misle da sigurnog načina za njihovo preventivno otkrivanje nikada neće ni biti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---