---

Izveštaj saveta za borbu protiv korupcije >

Biznis naš, šećer vaš

Kada se sve sabere i oduzme, izlazi da je Srbija od 2001. do 2003. uvezla 280.000 tona šećera više nego što je pojela i legalno izvezla. Ta "nedostajuća masa" za čiji bi transport (ako bi išao kamionima) bilo neophodno 12.000 šlepera je šećer uvezen na crno i preprodat u EU-u. Ako se ova cifra pomnoži sa razlikom u ceni od oko 300 evra po toni, izlazi da su naši preduzimljivi "šećeraši" između sebe podelili blizu 85.000.000 evra

Savet za borbu protiv korupcije je 18. novembra ove godine sastavio izveštaj povodom nelegalnog izvoza velike količine šećera u zemlje Evropske unije. Izveštaj optužuje najviše državne funkcionere da su svesno omogućili grupi snalažljivih biznismena na čelu sa Miodragom Kostićem da dovedu industriju šećera na rub propasti i nanesu tešku štetu ugledu Srbije. Pri tome je, kako ističu u Savetu, manje bitno koliko su Kostić i partneri zaradili švercom prepakovanog šećera i koje su propise prekršili. Bitna je činjenica da je čitav niz nadležnih ministara – od Miroljuba Labusa, preko Gorana Pitića i Aleksandra Vlahovića do Božidara Đelića i Čedomira Jovanovića – bio od početka upoznat sa detaljima afere, ali da uprkos upozorenjima iz EU-a, te domaćih i stranih stručnjaka, nisu uradili ništa da štetu spreče ili bar ublaže posledice.

Iz dvanaest stranica dugačkog izveštaja, kao i mnogo obimnije prateće dokumentacije koja je dostavljena redakciji ljubaznošću Saveta, proizilazi nevesela i samo naizgled komplikovana priča o namernom žrtvovanju cele jedne poljoprivredno-industrijske grane zarad kratkoročnog profita nekolicine pojedinaca. A na osnovu prvih kiselih reakcija prozvanih članova Vlade na izveštaj Saveta, može se izvući još neveseliji zaključak da nema političke volje da se utvrdi bilo čija odgovornost i da se u dosadašnjoj praksi bilo šta menja.

POČETAK KOJI OBEĆAVA: Priča o velikoj mućki sa šećerom ne počinje (kao što mnogi misle) s proleća 2002. godine kada je već famozni Miodrag Kostić, kum Nenada Čanka i sponzor Demokratske stranke, kupio tri velike šećerane za ukupno devet evra, odnosno tri evra po komadu. Priča počinje u novembru 2000, mesec dana nakon petooktobarskog prevrata, uredbom Evropske unije kojom se njihovo tržište otvara za šećer proizveden na području Zapadnog Balkana, odnosno bivše Jugoslavije. Ovim je Srbiji, kao i ostalim zemljama bivše Juge, omogućeno da bez carine izvoze šećer u EU i prodaju ga pod istim uslovima kao i zemlje članice. Srbija je tu posebno zanimljiva zato što jedina sa navedenog područja ima razvijenu proizvodnju, i stoga pomenutu uredbu EU-a treba shvatiti pre svega kao znak dobre volje prema novim vlastima u Beogradu, koje su od Miloševića nasledile upropašćenu privredu i nagrižene institucije. Da bi se shvatilo šta taj gest u stvari znači, treba znati da je cena šećera na području EU-a između 600 i 650 evra po toni, dok taj isti šećer na slobodnom svetskom tržištu košta ispod 300 evra po toni. Drugim rečima, Evropa nam je omogućila da joj prodajemo šećer po dvostruko većoj ceni nego, recimo, Brazil, koji svoj šećer od trske ne može da plasira u EU bez plaćanja visokih dažbina.

E sad, situacija u domaćoj industriji šećera godine 2000. nije bila sjajna, ali je na duži rok obećavala. Iz statistike se vidi da smo krajem osamdesetih godina, kada smo imali petnaest funkcionalnih šećerana, proizvodili blizu 600.000 tona šećera, sa prinosom od oko 5,5 tona po hektaru. Tokom dvanaest godina ratova i sankcija, šest šećerana je trajno zatvoreno, dok je preostalih devet spalo na trećinu kapaciteta, kao i prinos. U dvehiljaditoj godini, Srbija je proizvela 199.178 tona, to jest manje od polovine neophodne za domaće potrebe, i bila je primorana da uvozi šećer. Uprkos toj sumornoj slici, domaći proizvođači šećera su već u januaru 2001. napravili dugoročan program razvoja industrije šećera i sačinili "Pismo o namerama" u kome su Vladi predložili niz mera kojima bi se proizvodnja šećera do 2004. godine digla na predratni nivo i regulisala u skladu sa evropskim standardima. Prva i najvažnija od tih mera jeste zaštita domaće proizvodnje putem uvođenja sistema dozvola i carina na uvozni šećer, kao i subvencije za proizvođače šećerne repe. "Neprihvatanjem ovog programa srpska privreda će biti prinuđena da izdvoji za uvoz šećera i melase (za alkohol i kvasac) oko 130.000.000 američkih dolara, a istovremeno će biti uskraćena za neostvareni bruto prihod za više od 60.000.000 dolara", upozorili su proizvođači. Uprkos tome, Vlada je šećer ostavila na režimu slobodnog uvoza, a oglušila se i na sva naknadna upozorenja da neograničeni uvoz i donacije u šećeru koje su u velikim količinama počele da stižu u okviru strane pomoći prete da ugroze i ono malo što je ostalo od domaće industrije. U martu 2001, proizvođači okupljeni u akcionarsko društvo Jugošećer rekli su:

"Tržište je preplavljeno šećerom iz uvoza koji je ocarinjen kao sirovina ili repromaterijal sa veoma niskim dažbinama. Kontrolna funkcija državnih organa potpuno je zatajila..." Vlada je ostala nema.

Ovome treba dodati i istraživanje koje je francuska konsultantska firma ERSUC 2002. sprovela u saradnji sa Jugošećerom, po kome se kapacitet Srbije za proizvodnju šećera procenjuje na 750.000 tona, što je dvostruko više od domaćih potreba, pod uslovom da se uvede red u uvoz i politiku cena. Godišnji profit, prema istoj studiji, kretao bi se oko četvrt miliona evra. Studiju je u Beogradu predstavio ambasador Francuske, ali ni jedan od pozvanih ministara nije došao na prezentaciju.

U međuvremenu, ugledne strane kompanije koje su pokazale interes za investicije u srpske fabrike šećera počele su, posle dužeg ili kraćeg oklevanja, da odustaju. Francuska firma "Saint Luis Sucre", koja poseduje niz šećerana u zapadnoj i srednjoj Evropi je u februaru 2002, nakon obilaska ovdašnjih šećerana, uputila dugačko pismo ministru Vlahoviću, u kome ga upoznaje sa zaključcima istraživanja koje su sproveli zajedno sa ekspertima francuske Vlade. Taj izveštaj kaže da bi Vojvodina u dogledno vreme mogla postati najznačajniji proizvođač šećera u Evropi, ali da se to neće desiti ukoliko se tržište ne zaštiti od masovnog i ilegalnog uvoza. "Kao učesnici u procesu privatizacije industrije šećera u centralnoj Evropi i kao jedan od najvećih investitora u toj oblasti, ova kompanija zaključuje da inostrana ulaganja neće doći zbog toga što su prinosi repe vrlo niski, repa preskupa, što nacionalno tržište nije zaštićeno, i što ne postoje odgovarajući propisi...", kaže se u pismu. Tri meseca kasnije, koncern AGRANA, sa šesnaest šećerana širom centralne Evrope, piše gotovo identično pismo Miroljubu Labusu: "Suočavamo se sa strahom da lokalna industrija nema šanse da preživi ukoliko se i dalje nastavi sa uvozom po nefer cenama koje su niže od proizvođačkih. AGRANA vas kao potencijalni investitor ljubazno moli da podržite napore za uvođenje stabilnih okvira za jugoslovensko tržište." Molba je ostala neuslišena.

BIZNIS I ZARADA: Ono što je smetalo strancima očigledno nije smetalo preduzimljivim domaćim mešetarima, od kojih je javnosti najviše pao u oči Miodrag Kostić, vlasnik firme MK Komerc, koji je dospeo u novinske naslove na proleće 2002, kupivši tri šećerane (u Baču, Pećincima i Kovačici) za tri evra po komadu. U junu iste godine kupio je i fabriku šećera "Bačka" u Vrbasu za nešto veće pare: 23,5 miliona evra. U tome mu je, doduše, pomogao još jedan biznismen: Milan Janković, poznatiji kao Filip Cepter, koji se u posao uključio preko svoje firme Cepter Investments.

Brzo uzdizanje Kostića na poslovnom nebu Srbije (kupio je i zdanje bivšeg Centralnog komiteta na Novom Beogradu) pratila su brojna pitanja, koja su se uglavnom svodila na donekle demagošku priču koja se vrtela oko simbolične sume koju je Kostić platio za prve tri šećerane, kao i na nagoveštaje da su Kostićeve veze sa političkim vrhom imale udela u tom poslu. Kostić je te primedbe sa lakoćom odbijao, ističući da je nadmetanje (u kome mu je glavni kokurent bio grčki Helenic Sugar) bilo legalno, kao i da je sa šećeranama otkupio poprilične dugove koji su sada pali na njegova pleća. U svoj toj halabuci, retki razumni glasovi koji su ukazivali na težak položaj u kome se industrija šećera nalazi zbog nekontrolisanog uvoza gotovo da se nisu čuli.

Već u maju 2002, međutim, predstavnici Evropske unije su na sastanku u Saveznoj upravi carina izrazili zabrinutost zbog povećanog uvoza i izvoza šećera, koji je strmoglavo rastao još od leta prethodne godine. Mesec dana kasnije, stižu i prve blage sankcije: EU je firmama sa svoje teritorije uvela obavezu plaćanja depozita na šećer uvezen iz Jugoslavije dok se naknadno ne proveri poreklo istog. Predstavnici EU-a su, naime, posumnjali da firme iz Srbije kupuju jeftini južnoamerički šećer od trske na slobodnom tržištu (po ceni od 300 evra po toni), a zatim ga pakuju kao domaći od repe i prodaju Evropljanima po pomenutoj zaštitnoj ceni od 600 evra. Da su ove sumnje bile osnovane može se zaključiti iz statistike koju je Savet za borbu protiv korupcije uz prilične muke dobavio od vladinih organa. Na osnovu podataka o proizvodnji, uvozu i izvozu dobijenih od Savezne uprave carina, vidi se da je ukupna proizvodnja šećera u sezonama 2001-2002. nešto manja od pola miliona tona, da je do maja 2003. uvezeno još oko 200.000 t, a da se u zemlji godišnje potroši oko 280.000 tona. Kada se sve sabere i oduzme, izlazi da je Srbija od 2001. do 2003. uvezla 280.000 tona šećera više nego što je pojela i legalno izvezla. Ta "nedostajuća masa" za čiji bi transport (ako bi išao kamionima) bilo neophodno 12.000 šlepera je šećer uvezen na crno i preprodat u EU-u, kaže se u izveštaju Saveta. Ako se ova cifra pomnoži sa razlikom u ceni od oko 300 evra po toni, izlazi da su naši preduzimljivi "šećeraši" između sebe podelili blizu 85.000.000 evra. Čak i ako se uzme da su se u ovaj posao ugrađivali mnogi, te da je deo profita otpao na mito, transport, ambalažu i slično, ostaje sasvim pristojna suma koja se odlila u privatne džepove.

ATESTI I SANKCIJE: Pre nego što su nam ukinuli preferencijale, iz EU-a su nam poslali delegaciju OLAF-a, odnosno Evropske kancelarije za suzbijanje prevara. Delegacija je u Srbiju doputovala pre godinu dana i pokušala da proveri odakle domaće firme uvoze šećer i kome ga izvoze. Jedna od prvih stvari koja im se učinila sumnjivom je što atesti kojima se potvrđuje da je šećer namenjen izvozu u EU poreklom iz Srbije i pravljen od repe nisu sadržavali osnovne podatke o količini robe za koju su izdati. Zatim, Kostićev MK Komerc je, izgovarajući se poslovnom tajnom, odbio da im izda spisak kupaca kojima je prodavao šećer. Kao poseban kuriozitet članovi OLAF-a su izdvojili činjenicu da se skladište Carine i skladište MK Komerca u Novom Sadu nalaze na istoj adresi, te da ista osoba radi kao računovođa u oba magacina. Nakon što im je u Saveznoj upravi carina ukazano da naše službe nisu u mogućnosti da vrše detaljnu kontrolu uvoza i izvoza šećera, OLAF je sačinio izveštaj koji je bio nedvosmisleno negativan po SR Jugoslaviju, koja se ionako nalazila pred transformacijom u tvorevinu pod nazivom DZ SCG.

Dalji tok događaja bio je tužno predvidljiv. Sedamnaestog marta ove godine, visoki komesar EU-a Kris Paten pisao je Miroljubu Labusu i upozorio ga da se nešto hitno mora preduzeti. "Zabrinuti smo zbog činjenice da carinske procedure koje se primenjuju ne omogućavaju praćenje uvezene robe do njihove destinacije u zemlji, a izvoz ne može da se prati unazad do fabrike šećera, što znači da je praktično nemoguće potvrditi poreklo robe." U zaključku pisma jasno se kaže da će povlastice na izvoz šećera u EU-u biti suspendovane ukoliko u roku od dva meseca ne dođe do "znatnog napretka" u rešavanju ovih pitanja. Kako se "znatan napredak" tokom sledećih nedelja sveo na jadikovanje o teškim uslovima rada Carine, nepostojanju odgovarajućih propisa, i istragu nad nekim manje bitnim akterima ove priče, Paten je krajem maja napisao novo pismo, upućeno republičkim funkcionerima Goranu Pitiću, Draganu Veselinovu i Čedomiru Jovanoviću, obaveštavajući ih da su nam povlastice ukinute na tri meseca, sa mogućnošću da nam budu produžene do daljnjeg. Ova odluka, zajedno sa spiskom konkretnih mera koje Vlada mora da preduzme kako bi sankcije bile otklonjene, stupila je na snagu objavljivanjem u Službenom listu EU-a od 30. aprila 2003. U međuvremenu su nam sankcije produžene, a EU će sledeći put odlučivati o njihovom produženju u februaru 2004.

Još pre nego što je izveštaj antikorupcijskog Saveta u celosti dospeo u javnost, prozvani funkcioneri izrazili su rezerve prema sadržaju: Goran Pitić ga je nazvao "problematičnim" i osporio valjanost podataka, dok se Labus pravdao da je u vreme kada je primio Patenovo pismo već bio odlazeći sa mesta potpredsednika savezne vlade. Pojedini "eksperti" bliski Vladi već kroz medije upozoravaju da je sa izveštajem Saveta trebalo sačekati bar do marta, kako se ne bismo dodatno brukali pred Evropom. Šteta je, međutim, već učinjena, i ona je po svemu sudeći dugoročna i nepopravljiva. Možda bi, umesto Evropske unije, trebalo da potražimo društvo u kome se klanje vola za kilo mesa više ceni i uvažava. Tu bismo bili šampioni.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---