Intervju: Stuart Staples, frontmen grupe Tindersticks >

Sasvim zadovoljan svojim životom

slobodan vujanović

U utorak veče u beogradskom Studentskom kulturnom centru nastupio je engleski bend Tindersticks. Ovo gostovanje iskoristili smo za intervju sa frontmenom grupe Stuartom Staplesom. Od čoveka kao što je on očekujete da nevoljno ćuti i da još nevoljnije priča, ali da ima šta da kaže

Tindersticks prave muziku čije tople i raskošne orkestracije uz Staplesov mamurni vokal zvuče kao unapređena (čitaj – depresivnija, u skladu sa novim vremenom) verzija swingin’ šlager trenutaka kakve su priređivali Sinatra, Dean Martin i njima slični. Njihovih šest studijskih albuma recikliraju iste melodramske ideje kakve su pokretale pesnike, princeze, šefove holivudskih studija, Radeta Šerbedžiju i svakog drugog ko je bar jednom umočio nogu u reku Ostavljenih i Nevoljenih. Ćorsokaci do čijih krajeva je teško, ali moguće, stići, snovi puni suza i suze pune snova, večite dileme poput ON, ONA i EGO. Priče stare koliko i bajke. Poslednji album grupe Tindersticks Waiting For The Moon lako bi mogao biti najdosadnija ploča koju ste ikada čuli. A njihov prvi (First Tindersticks Album) ili drugi (Second Tindersticks Album) lako bi mogao biti najbolji album koji ste čuli u životu.

Stuart Staples izgleda kao vlasnik porno prodavnice u Holandiji. Kako bi Englezi rekli – Gone are the days kada je podsećao na Beethovena svojom razbarušenom, sedima prošaranom, kosom. Superhikovski obraščići, podočnjaci, plejbojevska bradica od dan-dva, kratka kosa, veliki zalisci i uši koje čeznu za gusarskim zlatnim minđušama. Bilo je trenutaka, u prošlosti, kada se Stuart doimao kao naš lični Dean Martin. Ali, ako želite dobar intervju onda pričajte sa bubnjarem.

"VREME": Koje su tri stvari koje bi uvek uradio zbog ljubavi?

STUART STAPLES: "Ne znam... (smeh) Jedanaest je ujutru! (smeh)..."

Znači, ne bi ustao iz kreveta rano?

"Mmmm... Mislim da bih sve uradio. Kada do toga dođe, onda bih sve uradio... Svi tako mislimo."

Ako su The Pogues muzika za pijanke, da li su Tindersticks namenjeni onima koji piju sami?

"Ne znam... Moja omiljena pesma Poguesa je Rainy Night In Soho. Postoje različite strane... Različite vrste... Bilo čega."

Mogli bi da se složimo da Tindersticks baš i ne raspaljuju žurke?

"Da, mislim da bi se moglo tako reći."

Koji je tvoj omiljeni crno-beli ljubavni film?

"Mmmm... (kratka pauza) Mmmm... Ne znam... Gledao sam nedavno Kratak susret (Davida Lynna, prim. aut.), i to je i dalje fantastičan film."

Da li postoji neki film koji te je inspirisao da praviš svoju muziku, ili si možda poželeo da praviš muziku za filmove?

"Mislim da je to pitanje za (violinistu) Dicka i (klavijaturistu) Davea, oni imaju svoju ličnu tradiciju pravljenja muzike za film. Mene mnogo više zanimaju pesme. Tako da kada snimamo muziku za neki film, ja samo sednem iza i povremeno izrazim mišljenje o tome kako mi urađene stvari zvuče. Mene mnogo više rade pesme."

I tek tada primećujem da svaki put kada se približim Stuartu, ne bi li ga bolje čuo, jer on zaista tiho mumla, a pri tome i ne sklanja ruku sa usta i pogled od najudaljenije tačke od glave sagovornika, on počinje brže i nervoznije da cupka nogom. Spooky. Možda je vreme da ga pitam ono što je za svakog novinara kazna – nešto u vezi sa onim čime se bavi. Najdirektnije moguće.

Kakav progres su Tindersticks napravili sa Waiting For The Moon u odnosu na Can Our Love...?

"Mislim da nije napravljena nikakva radikalna promena. Pokušali smo da uhvatimo sami sebe u što spontanijem raspoloženju dok smo pravili Waiting For The Moon. Naša dva prethodna albuma prvo su bila usviravana, pa smo tek onda otišli u studio i snimili ih. Dok su pesme za Waiting For The Moon nastajale tokom snimanja, kao iskre... Mnogo muzike napravljeno je za malo vremena i trebalo je da prođe neko vreme da shvatimo šta smo napravili. Mislim da ovaj album nosi nekakvu lakoću u idejama i emociji koju ostavlja."

Istina je samo da je Waiting For The Moon nepojmljivo monoton (koliko i iščekivanje meseca), lirski suštastven i turoban predznak jednoj karijeri koja je došla do vrha merdevina. Jedino što budi lakoću prilikom slušanja je činjenica da se isti može prekinuti u bilo kom trenutku. Ipak, moja ljubav prema bendu Tindersticks vakumirana je neprocenjivim uspomenama. Na stare dane. I rane radove.

Da li, ipak, postoji neki film, ili televizijska emisija, ili, čak, pozorišna predstava za koju bi voleo da si uradio muziku?

"Ne, ne... Ako su neke stvari uspešne, one su uspešne u celosti. Mislim da je poenta u stvarima koje još uvek nisu urađene. One su uzbudljivije od onih koje su već urađene..."

Pitao sam te to zbog toga što mi se u nekoliko navrata učinilo da bi se od pesama Tindersticksa mogao sklopiti mjuzikl...

"To bi moglo da spada u ove stvari koje još nismo uradili. Sve što smo do sada uradili uvek vidim kao građu za (još) nešto što se može uraditi. Ništa još nije završeno."

Kada bi mogao da biraš između Franka Sinatre, Deana Martina, Tonyja Benetta, pa i Toma Jonesa, ko bi od njih bio samo za jedan dan?

"Mislim da su svi koje si pomenuo sjajni pevači. Mogao bi tom spisku da dodaš i Neila Diamonda, ali ja zaista nemam želju da budem iko drugi. Uživam u njihovoj muzici, oni imaju svoje živote, a ja sam sasvim zadovoljan svojim."

A kada bi neko drugi poželeo da bude ti?

"Ne bih to nikome poželeo... Ja zahtevam dosta razumevanja."

Kada muškarac stari onda želi dve stvari – da što duže bude voljen. I da što duže bude potentan. Tindersticks su nekako pogodan saundtrek tim nadanjima i strepnjama. Oni ih romantizuju.

Jedan moj prijatelj je rekao da je "muzika Tindersticksa odlična za vođenje ljubavi, ali da sama po sebi nije seksi..."

" (smeh)... Pošteno... Kako god... Da li očekuješ da se složim sa tim?"

Pa, mogao bi da iskoristiš ovu priliku da to priznaš...

"Niko od nas ne pokušava da napravi seksi muziku. Svi mi sledimo muziku koja dolazi iznutra. Pesme nastaju u trenutku. Mi pokušavamo da uhvatimo taj trenutak u pesmi. To je sve što možemo da uradimo."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST