---

CD >

Muzika iz filma Kill Bill

Pametna muzika

Različiti izvođači; (Maverick/MASCOM, 2003)

Nema sumnje da je Tarantinovim saundtrecima potrebno manje najave (i/ili pred znanja) nego Tarantinovim filmovima. Zahvaljujući temama i likovima njegova dva prva filma, Reservoir Dogs i Pulp Fiction, u kojima se latentno namerno glorifikovalo nasilje, kao i žanr kriminogenog življenja pride, nuspojave poput zanosnih sponzoruša, obilatih porcija kokaina ili viteških prijateljstava krimosa koje su samo prangije razlikovale od imidža istih takvih političara, Tarantino je postao srpski gost koji se toplo dočekuje i dugo zadržava. Odomaćene sankcije omogućile su fanovima tako dalekih, a opet tako bliskih slika da kupuju saundtreke na kojima su falila samo kolca pa da bukvalno bude za svakoga po nešto. Nostalgični tonovi surfa, soula, fanka, popa, kantrija koje je Tarantinovo visoko čelo biralo da ozvuče i omelodiče njegove filmove prijanjali su na sve generacije kao list "Politikinog zabavnika". Vremena su se kao promenila, Tarantinov poslednji film možda jeste vrhunska kičerica (ili umetničarenje radi umetnosti), ali mit je ostao. Ko god kupi muziku za film Kill Bill zato što je voleo muziku iz njegovih prethodnih filmova neće pogrešiti.

Priča o mladoj (ne – kao suprotno od staroj, već – kao suprotno od mladoženja) koja na putu osvete vitla samurajskim mačem ispraćena je tako raznorodnom muzikom da bi bez problema legla i na ekranizaciju Petrije (a iz Petrijinog venca) koja kuhinjskom satarom kreće, poput Don Kihota, u borbu protiv nepravdi koje joj je život doneo. Jer, kako drukčije objasniti da se na istom muzičkom nosaču nalaze rumunska mega-zvezda Zamfir, japanska šansonjerka (?!) Meiko Kaji i nemačke kraut zvezde Neu!. Sve to treba čuti jedno za drugim i uveriti se da ovako sklopljen saundtrek pored (politički koketne – sic!) multikulturalne armature zapravo odslikava emocionalni total života. Što, valjda, sama po sebi odslikava i mlada koja vitla samurajskim mačem dok krči put svojoj osveti. Iskusno uvo prepoznaće Tarantinove favorite kao što su Nancy Sinatra u čudesnoj Bang Bang (My Baby Shot Me Down), koja je samo naličje zavodničke Delfonics i Didn't I (Blow Your Mind This Time) (sa/iz Jackie Brown), tu je i dežurni Afroamerikanac – Isaac Hayes, dežurni afroamerički hitmejker, starije generacije Quincy Jones, isti takav, samo mlađi – RZA (iz Wu Tang Clan). Namigivanje filmskim kritičarima Tarantino čini kroz Al Hirtovu temu iz (opskurne?!) TV serije Green Hornet, a muzičkim jednom od zvezda Sun Recordsa – Charliem Feathersom. Međutim, najspektakularniji momenat pravi legendarni kaver grupe Animals Dont Let Me Be Misunderstood u izvođenju latino-disco pionira Santa Esmeralda koji u filmu boji arhetipski osmišljen dvoboj Ume i Lucy. Probajte da zamislite da Bauhaus tema She's In Parties prati dešavanja Will & Grace i bićete na pola puta da zamislite ostvarenu genijalnost ove scene.

Trijumf Kill Billa (i muzike i filma) ogleda se u fuck-off hrabrosti autora da pravi projekat koji neće povlađivati zakonima/kriterijumima/tradiciji žanra/trenda/medija, čime se, kako naši stari kažu, sve ono što se negira samo potvrđuje. A to je opet cilj svih pametnih umetnosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---