---

Pismo Nede Arnerić >

Besramna zloupotreba

Ćutala sam, kako god to zvučalo, iz istih razloga iz kojih se u školi nisam javljala kad učiteljica pita ko je razbio prozor. Vaspitavana sam, možda pogrešno, da umesto tužakanja sačekam da se onaj koji je nešto uradio sâm javi

Postoji nekoliko razloga zbog kojih sam odlučila da prekinem dobrovoljnu izolaciju za koju sam smatrala da je najbolje rešenje u neobičnoj i nimalo prijatnoj situaciji u kojoj se već nekoliko meseci nalazim.

Želela bih najpre da po ko zna koji put ponovim da je moje bavljenje politikom isključivo plod iskrene želje da, u granicama svojih mogućnosti, doprinesem da Srbija bude zemlja u kojoj je vredno živeti, raditi i podizati nove generacije. Nikada nisam dopustila sebi da taj angažman tumačim kao nešto više od građanske dužnosti koju sam, sticajem okolnosti i svojom voljom, bila u prilici da ispunim. Izašla sam u javnost sa eksplicitno opozicionim stavom u vreme kad je takav potez automatski podrazumevao konkretne posledice. Nisam imala nikakve lične koristi od toga, ali sam zato imala niz očekivanih i nekoliko neočekivanih, ali ozbiljnih neprijatnosti. Koliko se sećam, nisam se žalila niti tražila podršku ili razumevanje. U stvari, nisam tražila ništa osim prilike da učestvujem u promenama koje sam smatrala i još ih smatram životno važnim.

Zatim sam prihvatila da svoj politički angažman učinim formalnim zauzimajući jedno od poslaničkih mesta svoje stranke u parlamentu. Moje poslaničko delovanje bilo je i ostalo volontersko, drugim rečima, ako je to nekome važno, za državu i narod potpuno – besplatno. Kao poslanik, glasala sam po savesti, smislu i programu DS-a kome i danas pripadam. Da nisam verovala u taj program, kao i misiju i snagu nekolicine izvanrednih ličnosti poput dr Zorana Đinđića, svakako ne bih ostala u njenim redovima. Sigurna sam da DS ima snage da prebrodi sve aktuelne probleme i, pročišćen i ojačan, nastavi da igra značajnu ulogu na putu ka drugačijoj, humanijoj i udobnijoj budućnosti. Osećam, naravno, kao što bi osećao svako na mom mestu, izuzetnu odgovornost zbog manipulacija mojim imenom i poslaničkim pravom. Ćutala sam, iz razloga iz kojih bi, verujem svako ćutao, sve dok nije došlo vreme da se ćutanje prekine. U tome nema nikakve misterije, nikakvog tajnog niti ličnog interesa. U datim okolnostima, nisam ni mogla niti želela drugačije. Bila sam pri tom, kao što sam i sada, potpuno spremna da podnesem posledice. Nisam nijednog trenutka prestala da se preispitujem: da se ponovo nađem u istoj situaciji, da li bih isto postupila? Biću potpuno iskrena – ne znam.

Naravno da sam sve vreme bila duboko svesna da čestiti ljudi koji su mi svojevremeno dali svoj glas i poverenje s punim pravom očekuju odgovor na pitanje zašto se do sada nisam oglasila. Ne znam da li je moj odgovor prihvatljiv, ali je jedini koji imam. Ćutala sam, kako god to zvučalo, iz istih razloga iz kojih se u školi nisam javljala kad učiteljica pita ko je razbio prozor. Vaspitavana sam, možda pogrešno, da umesto tužakanja sačekam da se onaj koji je nešto uradio sâm javi. Bez obzira na to da li je iz mog razreda ili nekog drugog. Još čekam. U međuvremenu sam, u potpunoj neverici, shvatila da moj bivši drug iz klupe, odnosno – od mnogih, pa i mene svojevremeno svesrdno podržavani – stranački kolega, koji se ne jednom javno zaklinjao na doživotnu vernost DS-u, ne samo da je svoju zakletvu sramno pogazio nego se isto tako sramno, beskrupulozno i bolesno ambiciozno odnosi i prema slučaju zloupotrebljenih poslaničkih kartica, pa i meni lično. Shvatila sam, odmah zatim, da njemu, ali i mnogim drugima, ni najmanje nije bitno da se prozor popravi i čitava stvar okrene u drugačijem, možda boljem pravcu, nego da ceo moj razred bude, dozvolite mi još tu poslednju analogiju, isključen iz škole. Shvatila sam, najzad, da mi je takav odnos neshvatljiv. Šta mi je preostalo posle toga? Da u očajanju gledam kako se pakuju priče i umnožavaju nevolje, kako sve dublje tonemo i kako se ljudi, polako ali neminovno, navikavaju na laž, dok se gotovo ni iz čega generiše netrpeljivost i, odmah zatim, mržnja. Ništa više nije bilo važno, ni guverner, ni opšta dobrobit, pa ni istina.

Politika nije ni moj život ni moje zanimanje, čak ni moja potreba. To je samo najefikasniji put koji znam ka rešenju ključnih problema zemlje u kojoj smo, uprkos svemu, odlučili da nastavimo da živimo. Odlučila sam, jer sam sigurna da je to u datim okolnostima jedino ispravno, da ne budem kandidat za novi parlament. To, međutim, nipošto ne znači da, kroz svoju stranku i na sve druge dostupne načine, neću činiti sve što je u mojoj moći da nas put koji smo izabrali konačno dovede do cilja. Svakako da smo na tom putu grešili i ne sumnjam da ćemo, kao i svi ljudi, grešiti i dalje. Postoji samo jedan siguran način da ne činite greške: da ne činite ništa. Mnogo puta pokajala sam se što sam sebi uskratila tu privilegiju, ali sam nastavljala istim pravcem i, makar to i dalje bio povod za odnos javnosti kakav nisam sigurna da zaslužujem, nemam nameru da sada menjam stav.

S poštovanjem,

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---