Beogradsko suđenje stoleća >

Cipele, šminka i gaće

tamara skrozza

Zgrada Specijalnog suda u Beogradu zaista izgleda opremljenije čak i od zgrade Tribunala u Hagu. Sudnice kao iz filmova, hodnici savršeno čisti, toaleti kao u najboljim hotelima. Međutim, tokom prvog dana "suđenja stoleća" omanuo je "ljudski faktor", a pokazalo se i da zalaganje za javnost suđenja istovremeno ne znači da će ta javnost biti na pravi način obezbeđena

DRUGOOPTUŽENI: Zvezdan Jovnović na sudu

STROGO, SPORO, LOŠE: Kako je suđenje bilo mesecima najavljivano i očekivano, isto tako očekivano bilo je i veliko interesovanje medija i građana. Očekivano za sve, ali ne i za poslenike Specijalnog suda, lociranog u beogradskoj Ustaničkoj ulici, u zgradi bivšeg Vojnog suda. Dotični poslenici isplanirali su, naime, da stotinak novinara, snimatelja i fotoreportera, sa bar još toliko građana, u zgradu uđu na isti ulaz. Ništa strašno, da svaki od pomenutih na tom istom ulazu nije bio podrobno pregledan, da se po ulasku nadležnima ne predaje mobilni telefon ili bilo kakav uređaj za snimanje tona, da se potom nadležnima ne pokazuju lični dokumenti i da je provera takva da su na ulazu privremeno zaplenjene čak i tablete za srce jednog novinara. Ukratko, ukoliko je zainteresovani želeo da uđe, a da se ne gura laktovima i kolenima, sledilo mu je čekanje od bar četrdesetak minuta. Ako je zainteresovani pritom bio te sreće da se istovremeno odnekud pojave advokati ili slična (ovog puta s razlogom) povlašćena gospoda, čekanje se dodatno produžavalo – i za njih je, naime, bio predviđen isti ulaz, ali s pravom prvenstva. Iako se, srećom, potrefilo da taj 22. decembar ipak ne bude previše hladan, od organizacije o kojoj se onoliko pričalo ipak se očekivalo mnogo više – konačno, otvaranje nekakvog sporednog ulaza ili efikasnija kontrola onih koji ulaze koštala bi znatno manje od već pomenute perfektne šminke. No, čak i sve to nekako bi još i moglo da se toleriše da navodno rigorozna, a definitivno prespora kontrola već nije omanula i to u velikom stilu: iako se mobilni telefoni oduzimaju čak i publici koja ulazi u zgradu, na prošlonedeljnom suđenju optuženima za ubistvo Boška Buhe svedoku Slobodanu Resimiću zazvonio je telefon. "Imam ja još jedan!", reče pritom Resimić izvlačeći i drugu mobilnu spravu, na opšte zaprepašćenje prisutnih. I sve to, kako već životna pravila nalažu, usred svedočenja. Tolerantni bi celu stvar mogli da lakonski prokomentarišu sa "Prvi je put, dešava se", dok onim skeptičnijima i dalje ostaje da se pitaju da li je dotični svedok uopšte prošao kontrolu i, ako jeste, šta je sve još mogao neprimećeno da unese.

PAŽNJA JAVNOSTI: Novinarska soba i...

NAVLAKE I JAVNOST: Što se publike tiče, problemi tu negde prestaju. Pošto se uđe u tek renoviranu zgradu, impresija je naime, sasvim drugačija. Hodnici savršeno čisti i savršeno dizajnirani, o sudnicama ne bi trebalo ni trošiti reči (onoliko je već napisano), a opštoj sređenosti i luksuzu odgovaraju čak i one prostorije koje Srbiji obično nisu baš reprezentativne: toaleti Specijalnog suda verovatno su jedini u kojima, pored podrazumevajućih sapuna i ubrusa, mogu da se nađu jednokratne navlake za WC šolju.

...optuženičke klupe

Za razliku od publike, pripadnici novinarskog esnafa izloženi su iskušenjima i posle ulaska u zgradu. Najpre ono najočiglednije: od silnih hiljada kvadratnih metara kojima sud raspolaže, za novinare (odnosno one koji bi trebalo da doprinesu javnosti suđenja) određena je prostorija u koju može da stane najviše pedesetak ljudi, pod uslovom da neki od njih stoje. Uz zbijene stolove i stolice, u dotičnoj sobi – ambiciozno označenoj kao "medija centar" – nalazi se i ekran preko kojeg može da se prati suđenje, ali uz stalne tonske smetnje i "mešanja". Od telefona i kompjutera, opreme bez koje pristojan medija centar ne može ni da se zamisli, nema ni traga ni glasa. Kad se ima u vidu oduzimanje mobilnih telefona na ulazu, postavlja se logično pitanje kako će agencijski i novinari elektronskih medija (osuđeni na brzinu) uopšte izveštavati – kako za sada izgleda, procedura će podrazumevati preuzimanje telefona i izlazak iz zgrade, što opet znači da će izveštači redovno propuštati dobar deo suđenja ukoliko žele da izveste o bilo čemu. S druge strane, ako se umesto sedenja u klaustrofobičnoj medijskoj sobi odluče za sedenje na galeriji sudnice, povratak na galeriju biće im onemogućen: "Ako izađete, ne možete da se vratite. Nema šetnje, takva su pravila", objasnio nam je pripadnik sudskog obezbeđenja. (Pitanje šta biva kad nekog u publici "pritera" ovog puta nije postavljeno.) Koliko god bilo teško novinarima, snimatelji i fotoreporteri prolaze još gore: pošto su uvedeni u sudnicu da snime šta ima da se snimi, isterani su, onako đuture, pravo na ulicu jer "nema više snimanja". Od silnih hiljada kvadratnih metara, dakle, nije se moglo odvojiti ni tričavih dvadeset za one koji, po prirodi svog posla, ipak moraju da dočekaju kraj radnog dana u sudu. Na stranu esnafski problemi, ali činjenica je da se promrzli snimatelji ispred ulaza ne uklapaju baš najbolje u sliku doterane i uglancane zgrade.

Kad se sve sabere i oduzme, prvi dan "suđenja stoleća" pokazao je da se čak i u Srbiji može svašta, samo kad se hoće i ima – zgrada Specijalnog suda zaista izgleda opremljenije nego čak i zgrada Tribunala u Hagu, sudnice deluju svetski, sve je za sada besprekorno čisto. S druge strane, pokazalo se da i u ovom slučaju negativni poeni odlaze famoznom "ljudskom faktoru" – rigorozna kontrola koja dugo traje, koja zabranjuje čak i tablete, a kroz koju prolaze i po dva mobilna telefona. Ipak i pre svega, pokazalo se da zalaganje za javnost suđenja istovremeno ne znači da će ta javnost biti na pravi način obezbeđena i da će, ako se tako nastavi, u zgradu suda ulaziti samo oni s debelim živcima. Sve u svemu, pokazalo se da je u zemlji Srbiji lakše našminkati se nego promeniti gaće.


 

Prvi dan: Srbija protiv...

Prvi dan procesa protekao je u dokazivanju odbrane da se nisu stekli svi uslovi za početak suđenja

Otvarajući u ponedeljak sudski proces protiv optuženih za ubistvo premijera Zorana Đinđića i mnoštvo drugih krivičnih dela, predsednik tročlanog veća Specijalnog suda Marko Kljajević uneo je novinu rečenicom: "Republika Srbija protiv Zvezdana Jovanovića Zvekija, Dušana Krsmanovića...", nabrajajući i ostale optužene. Ovo "Srbija protiv" očevidno je preuzeto iz sudskih procesa viđenih u američkim filmovima. Uzgred, oponašanje sudova u belom svetu bilo je vidljivo i kada je nedavno bila renovirana i opremljena sudnica broj dva u Specijalnom sudu u Ustaničkoj ulici. Pored mesta predviđenih za advokate, bilo je i nekoliko sedišta rezervisanih za amicus curiae, odnosno prijatelje suda. Srećom, nonsens (jer institucija amicus curiae ne postoji u domaćem sudstvu) bio je na vreme uočen i natpis skinut pre početka procesa.

Sudija, a ne tužilac – kao što je to uobičajeno – pročitao je verziju optužnice sa nešto izmenjenim sadržajem koju oko osamdesetak branilaca nisu dobili, tako da su oni burno reagovali: "Optužnica je kompletno izmenjena", tvrdili su advokati na šta im je sudija kratko objasnio da je suština ista.

Prvi dan procesa protekao je u dokazivanju odbrane da se nisu stekli svi uslovi za početak suđenja. Naravno, nisu uspeli u tome. Sudija je oštro odbijao sve predloge advokata, često ih prekidao, odnosno isključivao mikrofon, uz tvrdnju da on striktno primenjuje Zakon o krivičnom postupku. Budući da nije dao reč braniocu optuženog Dejana Milenkovića Bagzija, advokatu Biljani Kajganić, ona je bez poziva ustala i Sudskom veću donela pismeni zahtev za izuzeće sudije Marka Kljajevića koji je odmah započeo: "Odbija se...", a potom se očevidno setio da o zahtevu ne odlučuje on, već predsednik Okružnog suda u Beogradu, pa je objavio jednočasovnu pauzu. Naravno, nije ni njemu lako, valja držati pod kontrolom toliko advokata i ne dopustiti da proces poprimi izgled debatnog kluba.

Zahtev za izuzeće je odbijen kao i zahtevi za izuzeće kompletnog Sudskog veća i specijalnog tužioca Jovana Prijića.

Kakvim je sve dokazima raspolagao tužilac kad je pisao optužnicu protiv osumnjičenih za ubistvo premijera Zorana Đinđića, videće se na procesu. Zanimljivo je kako je Zvezdan Jovanović Zveki, u vreme Sablje zamenik komandanta JSO-a, bio uhapšen zajedno sa svojim komandantom Dušanon Maričićem Gumarom. Obojica su bili pozvani u MUP Srbije zbog "koordinacije". Na prijavnici MUP-a obojica su ostavili oružje, kako to pravilnik predviđa, a zatim su na spratu zatekli pripadnike žandarmerije sa dugim cevima na gotovs i pripremljenim lisicama. U Gradskom SUP-u, u prisustvu advokata određenog po službenoj dužnosti i specijalnog tužioca, Jovanović je, kažu u Specijalnom sudu, dao iskaz u višečasovnom ispitivanju. Veoma detaljno je ispričao sve što je prethodilo atentatu i priznao da je on pucao i ubio premijera. Kako je naveo u iskazu, motiv je bio saznanje dobijeno od Milorada Lukovića Legije da Zoran Đinđić hoće da isporuči Hagu jedan deo pripadnika JSO-a, a potom rasformira kompletnu jedinicu. Tužilaštvo smatra da je to priznanje validan dokaz, pogotovo što se uklapa i u sve ostale. Doveden pred istražnog sudiju Specijalnog suda, Jovanović se branio ćutanjem. Da li će pred sudom progovoriti, nastaviti da ćuti ili promeniti iskaz (što je najverovatnije), ostaje da čujemo. Suđenje se nastavlja.

J. D.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA