Nevladine organizacije pre i posle 5. oktobra 2000 >

Nepotrebni prijatelji

tatjana andrijašević, gordana popović, ana stanković, nada veljković
koordinator istraživanja: aleksandar ćirić

U novu 2004. građani Srbije ulaze sa dve nove političke stranke na sceni. Otpor i G17 plus su do pre nekoliko meseci uživali ugled – ili bili potcenjivani – kao nevladine organizacije. Otpor je, prvo "studentski", potom kao "narodni" u poslednjoj godini režima Slobodana Miloševića znatno doprineo njegovom rušenju. Posle toga, pomalo haotično, nastavio je delovanje zalaganjem za suzbijanje korupcije pod sloganom upozoravajućim za nove vlasti: "Samo vas gledamo". S druge strane, ekspertska grupa G17 plus predstavlja neku vrstu logistike DOS-a – ali očekuje i traži više uticaja na javnoj sceni od priznanja da su "zaslužni teoretičari". Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić kao eksperti s funkcijama posle 5. oktobra zauzimaju gotovo neprikosnoveno mesto najpopularnijih u javnosti – odmah iza Vojislava Koštunice. Posle rascepa vladajućeg DOS-a u leto 2001, pozicija NVO eksperata postaje klimava; Miroljub Labus ne uspeva ni uz "podršku" Demokratske stranke da pobedi na prošlogodišnjim predsedničkim izborima u Srbiji; Mlađan Dinkić smenjen je s mesta guvernera pod okolnostima koje će na kraju dovesti do prevremenih parlamentarnih izbora; Božidar Đelić upisuje se kao poslanički kandidat na listu Demokratske stranke... U međuvremenu, Otpor i G17 plus postaju političke stranke, u oba slučaja kao razlog za promenu profila i načina delovanja navodi se nemogućnost da kao NVO ozbiljno utiču na društvene i političke promene. Šta se promenilo? Zašto su Otpor i G17 plus pre 5. oktobra 2000. bili zadovoljni svojim uticajem, a posle se razočarali? Da li to znači da bi većina od trenutno registrovanih 1790 NVO-a u Srbiji trebalo da se registruju kao političke stranke? Da li bi tako bile ozbiljnije shvaćene i efikasnije delovale u društvu?

Istraživanje promene položaja, uticaja i načina rada nevladinih organizacija u Srbiji pre i posle 5. oktobra 2000. obavila je deveta grupa polaznika kursa istraživačkog novinarstva nedeljnika "Vreme"

Državne institucije su prvi sektor, drugi je privatni, dok treći čine nevladine organizacije (NVO). Pritom, ta "numeracija" nije od presudnog značaja, jer bi između sektora trebalo da postoje saradnja, tolerancija i razumevanje... Stvarna slika je prilično drukčija, a razloge nije naročito teško dokučiti. Nevladine organizacije su dugo, sve do 5. oktobra 2000, identifikovane kao organizacije koje se protive dotadašnjem režimu. Čašćene su – i tretirane – kao neprijateljske, antivladine i špijunske organizacije. Posle 5. oktobra 2000. NVO-i ne nose takve ni slične epitete, ali njihov status, uticaj, pa i odnos (ne)saradnje sa državnim institucijama ostao je manje-više nepromenjen. Rad nevladinih organizacija još je prilično otežan, mada su razlozi za to danas drukčiji. Ako se ima u vidu da su gotovo sve nevladine organizacije podržavale smenu na političkoj sceni koja se odigrala 5. oktobra 2000, moglo bi se zaključiti da su se današnji politički aktivisti poneli nezahvalno prema nevladinom sektoru. Prema rečima Sonje Liht, ne treba govoriti o "nezahvalnosti", jer Fond za otvoreno društvo nikada nije ništa činio da bi mu neko zbog toga bio zahvalan. Ali, o neodgovornosti i neozbiljnosti svakako može biti reči. Tako su nekadašnji neprijatelji države postali u stvari nepotrebni prijatelji.

Iako danas postoje mnogobrojne nevladine organizacije, udruženja i grupe koji se bave najrazličitijim problemima, pojam nevladine organizacije daleko je od jasnog, a nema ga ni u domaćim enciklopedijama, leksikonima i rečnicima. Nevladine organizacije ne čine homogenu celinu kojoj možete pripisati zajedničke osobine bilo da je reč o vrlinama ili manama, već ih je lakše posmatrati kroz ciljne grupe na koje su usmerene njihove aktivnosti. Najviše je socio-humanitarnih organizacija (273), organizacija kulture i umetnosti (233), ekoloških (199), za zaštitu ljudskih prava (170), dok je najmanje ekspertskih NVO-a – tzv. think thank (26). Pored toga, bave se lokalnom samoupravom, mirovnim, obrazovnim i istraživačkim aktivnostima. Već na prvi pogled pada u oči da u Crnoj Gori ima najmanje nevladinih organizacuja koje se bave socijalnom problematikom. Da li to znači da je u Crnoj Gori životni standard manji problem nego u Srbiji? Teško da bi se ovi podaci mogli tako tumačiti jer, u krajnjoj liniji, ne treba vam statistika da biste znali kako živite. Obrad Savić, predsedavajući Beogradskog kruga, objašnjava to popularnošću neke vrste problema koja u Srbiji može biti privremena ili trajna, pa nevladine organizacije koje nisu verne svojim izvornim poljima delatnosti prebacuju svoje interesovanje na one aktivnosti koje donatori najčešće i najradije finansiraju.

Posebnu kategoriju čine provladine organizacije koje se izdvajaju iz trećeg sektora na osnovu bliskosti sa predstavnicima vlade i podrške koju od njih dobijaju. Po rečima Vojina Dimitrijevića, u vreme Slobodana Miloševića bilo je pokušaja da se osnuju takozvani GoNGO-i (vladine-nevladine organizacije; engleski naziv za NVO-e koji uživaju skrivenu ili neskrivenu podršku vlada svojih zemalja) koji bi formalno pripadali neprofitnom sektoru, a zapravo radili za Miloševića. Međutim, ti pokušaji nisu urodili plodom. Možda je vlada formirana posle 5. oktobra 2000. u tome imala više uspeha, ako se uzme u obzir okolnost da je jedan broj njenih članova svoju karijeru započeo u nevladinim organizacijama. To bi dodatno potvrdilo izjavu Dušana Janjića, predsednika Foruma za etničke odnose, da su nevladine organizacije postale čekaonica za politički položaj. Odgovor na to pitanje može biti samo predmet nagađanja, jer ne postoji ništa što bi o tom odnosu precizno svedočilo. Činjenica je da su neke nevladine oraganizacije ostvarile dobru i efikasnu saradnju sa većinom ministarstava, ali je veći broj onih koje se time ne mogu pohvaliti. Ono što bi trebalo da je presudan faktor u tome jeste polje delatnosti i kvalitet projekata koji nevladina organizacija nudi. S druge strane, neke nevladine organizacije su skeptične prema neformalnoj komunikaciji s vlastima, dok su druge zabrinute da će država prisvojiti njihove zasluge. Pojedini NVO-i izbegavaju preterano približavanje vlastima zbog mogućnosti da se tako smanji neophodna mera kritičnosti prema vlastima. Po rečima Mirosinke Dinkić, neki od predstavnika nevladinih organizacija gaje nerealna očekivanja prema vlastima.

TAČKA IDENTIFIKACIJE: Antiratni protesti 1991.

Bez obzira na to koliko su u svojim zahtevima otišli daleko i kakve su mogućnosti za to da im se izađe u susret, neke "ustupke" koji će olakšati rad nevladinih organizacija neophodno je učiniti. Jedan, ako ne i najvažnji, jeste zakon o nevladinim organizacijama. Donošenje takvog zakona je i jedan od preduslova za ulazak u Evropu. U Srbiji takav zakon još nije donet, iako je predlog podnet Skupštini još pre tri godine. Objašnjenje za to zakašnjenje nije samo glomazna i spora procedura donošenja, već i okolnost da se zakon ne nalazi na listi prioriteta. Pokušaj da od Ministarstva pravde dobijemo odgovore na ta pitanja nije bio uspešan.

Pravni status domaćih nevladinih organizacija regulisan je zakonom o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Po tom zakonu, udruženje građana može osnovati bilo kojih deset državljana Srbije i Crne Gore s pravom glasa. Uslov za rad udruženja je registracija. Nepostojanje posebnog zakona o "trećem sektoru" dovelo je i do toga da jedan broj nevladinih organizacija u vreme Miloševićevog režima nije bio registrovan pa je, strogo posmatrano, delovao ilegalno. Naročito zbog načina na koji stari propisi određuju nadležnost za upis u registar. Miloševićevo Ministarstvo unutrašnjih poslova nije bilo naročito velikodušno u izdavanju dozvola za rad. Taj deo zakona danas je ukinut, pa se nevladine organizacije više ne registruju na republičkom, nego na saveznom nivou. S druge strane, sve postojeće nevladine organizacije danas su registrovane, čime je legalizovan njihov rad, bez obzira na vrstu delatnosti i rezultate koje ostvaruju. Još nema ni adekvatne zakonske regulative za registraciju i rad međunarodnih nevladinih organizacija, pa inostrane organizacije deluju na teritoriji Srbije na osnovu uverenja koje i dalje izdaje Ministarstvo inostranih poslova.

...i rušenje režima

U opisanim okolnostima, rad NVO-a dodatno otežava nepostojanje propisa o poreskim olakšicama koje bi podstakle razvoj neprofitnog sektora. Veliki broj nevladinih organizacija žali se da ih država visokim porezima guši. Po rečima Milana Nikolića iz Centra za proučavanje alternativa, od jednog ugovora iz Bugarske – u iznosu od 10.000 dolara – 6900 dolara je potrošeno na plaćanje poreza državi. Porez na ugovor o delu – kojim se obavlja, na primer, koordinatorski posao, tehnička ispomoć, "skidanje" predavanja ili diskusija sa traka, video i tonsko snimanje itd. – iznosi 79,2 odsto. Slede porezi na zarade zaposlenih (72), porez na ugovor o autorskom delu koji se plaća za autorizovana predavanja (27,5) i porez na promet usluga od 20 odsto za, recimo, svako štampanje materijala i publikacija.

Nevladine organizacije koje imaju srednje velik budžet (od 5000 do 50.000 evra) i stalne aktivnosti, pri realizaciji svakog projekta uveliko premašuju zakonom neoporezovan minimum, tako da pitanje visokih poreza predstavlja jedan od vodećih uzroka zbog kog se inostrani donatori odavde povlače. Kolika se šteta tolikim porezima nanosi neprofitnom sektoru jasno je ako se ima u vidu da najveći broj projekata finansiraju inostrani donatori. Naravno, postoje i drugi načini za prikupljanje sredstava: samofinansiranje, iz profitnog sektora ili državnog budžeta. Prema podacima iz jednog istraživanja Mirosinke Dinkić, mali broj (6,13 odsto) nevladinih organizacija godišnje dobija 400.000, dok je samo jedna nevladina organizacija dobila donaciju vrednu dva i po miliona evra. S druge strane, istraživanje NGO Policy group, nezavisnog konsultativnog tela koje okuplja profesionalce iz trećeg sektora, pokazuje da samo nešto više od polovine (51,64 odsto) NVO-a pokazuje spremnost da iznese podatke o načinu i obimu finansiranja.

Prema Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2003. godinu predviđeno je da se na ime donacija nevladinim organizacijama izdvoji ukupno 1,11 milijardi dinara (bez NVO-a u oblasti visokog obrazovanja, kojima su sredstva obezbeđena iz dodatnih prihoda organa Ministarstva prosvete i sporta). Suma nije dovoljna da obezbedi i održi rad svih nevladinih organizacija; uz povlačenje inostranih donatora to bi moglo da bude najava teških dana za nevladin sektor. U susednim zemljama zakonima su predviđeni različiti načini obezbeđivanja finansijskih sredstava za rad NVO-a. U Mađarskoj je od 1996. godine na snazi Zakon o jedan odsto, po kome svaki poreski obveznik usmerava jedan procenat od poreza na ukupan prihod odgovarajućem korisniku iz kruga nevladinih organizacija. Na taj način sami građani doprinose razvoju i pomažu rad civilnog sektora. U Hrvatskoj nevladine organizacije mogu priređivati igre na sreću radi prikupljanja sredstava za obavljanje svojih delatnosti (doduše, dozvoljene su samo tombola i "laka" lutrija).

U Crnoj Gori je 1999. godine donet Zakon o NVO-u koji na krajnje jednostavan i efikasan način reguliše registraciju i rad lokalnih i inostranih nevladinih organizacija. To je vrlo značajna stavka koja umesto da otežava i demotiviše, zapravo podržava i potencira aktivnosti tih organizacija. Još jedan korak napred čini norma koja obavezuje državu u pogledu finansiranja i podsticaja razvoja nevladinog sektora. Najzad, za nevladine organizacije važe različita poreska oslobađanja i olakšice, te je neoporezovana dobit nevladinih organizacija određena u visini od 4000 evra. NVO-i su oslobođeni i plaćanja poreza na dodatu vrednost i poreza na nepokretnosti, o čemu nevladine organizacije u Srbiji za sada mogu samo da sanjaju. Praktičnu posledicu predstavlja to što je realizacija jednog istog projekta mnogo skuplja u Srbiji nego u Crnoj Gori. U Beogradu su i parking mesta za zaposlene u nevladinim organizacijama postala sporno pitanje: predstavnici vlasti svrstavaju to u one privilegije koje nevladine organizacije neosnovano traže i kojima se ne može izaći u susret. Ako je Miloševićev režim NVO-e video kao svoje neprijatelje, nejasno je zašto ne dobijaju neke "popuste" od onih koji su na njihovu podršku računali, donošenje zakona obećali a onda zahteve nevladinih organizacija proglasili preteranim i nerealnim. Neki naši sagovornici smatraju da razlog leži u tome što su predstavnici DOS-ove vlasti, izgleda, nasledili neka shvatanja svojih političkih prethodnika i nevladine organizacije vide kao kritičare koji zadiru u ona pitanja o kojima treba da brine isključivo država.

Nevladine organizacije se najčešće dele prema vrstama delatnosti, odnosno ciljnim grupama na koje su usmerene njihove aktivnosti. Možete ih posmatrati i kao velike i male, efikasnije i manje uspešne, sa većim ili manjim brojem članova, ali ono što je svima zajedničko jeste nedovoljna prepoznatljivost njihovih uspeha i nedostatak priznanja za ostvarene učinke. To nije problem koji se vezuje samo za lošu obaveštenost građana o aktivnostima NVO-a, već i nemogućnost da se rezultati tih aktivnosti sa sigurnošću utvrde i brojčano izraze. Ta okolnost postaje još složenija ako se istim problemima kumulativno bavi jedan broj nevladinih organizacija na jednoj, i državnih institucija na drugoj strani. U tom slučaju je još teže razlučiti ko je i u kolikoj meri doprineo rešavanju određenog problema. Bez priznanja najčešće ostaje treći sektor. Tako je problem koji je okupio gotovo sve snage u Srbiji 2000. godine pre i nakon septembarskih izbora – i koji je velikim delom upravo zahvaljujući tome rešen i dao rezultat za koji su se svi zalagali – postao najtipičniji primer saradnje.

Posle 5. oktobra 2000. mnogi su postavili pitanje šta će biti funkcija nevladinog sektora; uključujući i "pitanje" da li društvo uopšte više ima potrebu za postojanjem trećeg sektora pošto je "zadatak" ispunjen. To je, naravno, nesuvislo pitanje – osim ako zaista ima onih koji veruju da bi Vlada trebalo da reguliše njihov život do te mere da više niko od građana nema za šta da se brine. Nevladine organizacije, po mišljenju Nenada Konstantinovića iz Otpora, imaju četiri osnovne funkcije u kojima se jasno mogu definisati odnosi Vlade i NVO-a. Nevladine organizacije bi trebalo da omoguće podršku u ostvarivanju onih Vladinih programa koji su specifični, odnosno programa usmerenih na određene društvene grupe. Drugo, nevladine organizacije bi trebalo da sarađuju sa Vladom po principu partnerstva na ostvarivanju zajedničkih projekata. Dalje, nevladine organizacije bi trebalo da uspostave kritički stav prema Vladi, odnosno da ukazuju Vladi na loše poteze i upozoravaju na moguće negativne posledice po građane. Najzad, NVO-i bi trebalo da budu neka vrsta kontrole, što bi značilo pozivanje na odgovornost i smenjivanje onih koji su direktno krivi za lošu situaciju u pojedinim društvenim oblastima. Te funkcije mogu se ostvariti ako se uspostavi direktna komunikacija u saradnji dveju strana. Predstavnici NVO-a su tražili da im se omogući učestvovanje u radu parlamenta tako što će im biti obezbeđeno jedno mesto u Skupštini (tzv. zelena stolica) – ali to je još jedan u nizu zahteva koji su u ovom momentu, izgleda, prevelik korak za društvo koje tek započinje demokratizaciju.

Nevladine organizacije su i dalje uglavnom prepuštene same sebi, sopstvenoj kreativnosti i spremnosti stranih donatora da finansiraju njihove projekte. Gotovo sve nevladine organizacije funkcionišu na projektnom principu. Projekti se zasnivaju na procenjenim potrebama društva. Najpre se na osnovu detaljnih istraživanja utvrđuje problem prioritetan za rešavanje. Potom se analiziraju rešenja kako bi najbolje i najbrže taj problem trebalo otkloniti ili bar ublažiti, imajući u vidu mogućnosti i predviđajući efekte i reakcije građana na aktivnosti koje će biti sprovedene. Obračunava se cena projekta, uključujući sve troškove – od hemijskih olovaka i goriva koje će biti potrebno, do materijala i aktivista koji će biti angažovani u realizaciji. Detaljno pripremljen izveštaj podnosi se donatorima koji odlučuju o sudbini projekta. Ma koliko bio dobro formulisan i opravdan, projekat ne mora biti i finansiran. I ako donator podrži realizaciju projekta, finansiranje počinje tek jednim delom neophodnih sredstava, s onoliko novca koliko je nužno za početak. Za svaki naredni korak traži se posebno odobrenje. A stiže, najčešće, kontrola. I ne samo jedna: osim donatora, i država se veoma interesuje za sredstva i način njihovog trošenja. Već pomenutu tendenciju povlačenja stranih donatora ne prati recipročno povećanje broja domaćih. Utoliko se možda može govoriti o češćoj pojavi da strani donatori definišu naše probleme. Po mišljenju Sonje Liht, nevladine organizacije ne bi trebalo da dozvole donatorima da ih usmeravaju u pravcu koji njima odgovara niti da prihvataju diktat poslova koje bi trebalo da rade. Ona je uverena da bi NVO-i trebalo da se odupiru takvim ponudama, jer donatori ne moraju da znaju, niti znaju šta su ključni problemi – domaći NVO-i treba da znaju koje su potrebe društva i šta je za njega najbolje.

U teškim devedesetim godinama, neposredno pred početak rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, Centar za antiratnu akciju je organizovao proteste koji su imali za cilj da se tom ratu usprotive. Jedna od ideja bila je i podizanje spomenika Neznanom dezerteru. Nije ostavila dovoljno snažan utisak na one koji odlučuju o ratu i miru. Ipak, broj nevladinih organizacija naglo je rastao: 1994. bilo ih je 196, već 1997. cifra je porasla na 695. Krajem devedesetih dolazi do prave hiperinflacije pa ih je već 2000. bilo oko 2000. Posle 5. oktobra pojavljuje se oko 800 novih. Kada je 1998. donet "Šešelj-Miloševićev" Zakon o Univerzitetu i kada je po njemu jedan broj univerzitetskih profesora ostao bez posla, Beogradski krug je započeo akciju "U odbranu Beogradskog univerziteta" kojim je pokušao da spreči nepravdu, pozivajući se na evropsko i svetsko zakonodavstvo. Zbog pomenutih i velikog broja drugih antirežimskih aktivnosti, 1999. godine se pojavljuje lista proskribovanih na kojoj se nalaze nevladine organizacije koje na bilo koji način i po svaku cenu treba zatvoriti. Pored Otpora na prvom mestu, na listi se našlo još nekoliko NVO-a koji su se bavili zaštitom ljudskih prava. Centar za proučavanje alternativa – koji se između ostalog bavi i objavljivanjem knjiga za edukaciju građana, besplatno – optužen je da publikacije prodaje i tako ostvaruje profit. Stalne kontrole, iznenadni upadi policije, zatvaranje prostorija i slični metodi bili su način da se "loši momci" uhvate na delu. Sličnim neprijatnostima su bili izloženi i Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo), Sonja Liht (Fond za otvoreno društvo), Žene u crnom i mnogi drugi. Jedina organizacija koja nije imala tu vrstu problema bio je Crveni krst, koji je funkcionisao kao neka vrsta pomoćnog organa države i to u okolnostima kada država nije mogla da ponudi ljudima onu pomoć koju je ova organizacija pružala.

Bez obzira na nesporazume i nesuglasice doskorašnjih saradnika na jednom važnom pitanju, nevladin sektor predstavlja i ubuduće će predstavljati važan deo društvenog života. Razvijaće se u onoj meri u kojoj se i društvo razvija; već po osnovnim oblastima delatnosti, nevladine organizacije u tom razvoju pomažu u uspostavljanju standarda na mnogo bezbolniji način nego izabrana vlast, koja često – kako smo videli u protekle tri godine – stisnutih zuba i uz loše prikrivenu mrzovolju prihvata zahteve međunarodne zajednice ili građana samih. Kod nas je najmanje poznat važan podatak o značaju NVO-a u zapošljavanju, gotovo kao i onaj o strukturi ljudi koji se posvećuju radu u NVO-u. Najnoviji podaci kažu da u NVO-u 58 odsto aktivista ima univerzitetske diplome, pet odsto su doktori nauka i umetnosti a četiri procenta magistri nauka i umetnosti. Nevladin sektor je, drugim rečima, i pored svih poteškoća uspeo da okupi i zadrži velik broj intelektualaca u Srbiji.

NVO-i su jedan od oblika organizovanja društva, vrlo raznolik i vrlo potreban, i koji je – ma koliko to građani i vlast znali i shvatali ili potpuno nezainteresovano posmatrali – sektor koji okuplja visoke intelektualce, ribolovce, filantrope, baksuze, ljude s najrazličitijih strana, oko jednog zajedničkog stava – dobrobiti društva. Drugim rečima, nevladin sektor je predstavnik građana, odnosno on jeste građanin. Niko ne može bolje kontrolisati Vladu od dobro informisanih, organizovanih, spremnih za akciju članova društva. Delotvornost je, nesumnjivo, potvrdio u rušenju Miloševićevog režima, sad je vreme da shvatimo kako time posao nije završen, nego – tek započet.


 

Vladimir Ilić, sociolog: Konjunktura i identitet

"Pre 5. oktobra postojao je složen odnos sa Miloševićem i njegovim režimom: istovremeno su ga kritikovali i parazitirali na njemu. U Miloševićevo vreme NVO-i su bili podeljeni prema osnovnom neprijatelju – nekima je to bio tadašnji režim, drugima srpski etnonacionalizam. Konjunktura jednih ili drugih zavisila je od promenljivih sila prema Miloševićevom režimu. Posle 5. oktobra karakteristično za NVO-e je njihovo ukrupnjavanje i beogradizacija. To je vezano za pitanje kadrovskih kapaciteta. U unutrašnjosti postoje sitne, small grants organisation, koje su klijenti nekoliko velikih beogradskih organizacija. To stvara probleme. Kada se pokušava s projektima vezanim za izgradnju lokalne zajednice, strane organizacije nalaze partnere u opštinama ili u lokalnom političkim strankama i organizacijama, ali ne i u NVO-u. Takođe, posle 5. oktobra dolazi do povećane jagme, čiji je izraz i prošlogodišnja polemika u vašem listu."

"VREME": Koja je funkcija NVO-a i da li prema njima postoji nepoverenje javnosti?

VLADIMIR ILIĆ: NVO-i služe izgradnji vlastitog identiteta i identiteta protivnika integracije i reforme Srbije. NVO-i su više ogledalo Srbije nego aktivan, praktičan činilac, što je razumljivo s obzirom na siromaštvo i zaostalost devastirane zemlje. Što se stava javnosti tiče, NVO-i su deo tranzicionog, reformskog bloka a reforme donose ogromne realne gubitke, bar tržišno nekompetitivnim grupacijama.

Kako objašnjavate to što neki NVO-i, Otpor i G17 plus postaju stranke? Može li se istovremeno biti član Vlade i NVO-a?

S obzirom na to da su resursi zemlje mali, ne samo za spoljnu nego i unutrašnju politiku, i delovanje NVO-a bitno određuju strani činioci. Organizacije bi se mogle osamostaliti u odnosu na presudan uticaj inostranih činilaca samo ako bi povele aktivniju politiku regionalnih povezivanja. Vlada zastupa neke interese, a NVO-i deluju na neke vrednosti. Vlada deluje ciljno racionalno, a NVO-i vrednosno racionalno. Povremeno može doći do sklada, a često i do kolizije.

Nevladina Crna Gora

U Crnoj Gori je registrovano više od 2200 NVO-a, dok broj aktivnih ne premašuje 300. Najveći broj se bavi kulturom i umetnošću, nešto manje socio-humanitarnim problemima, a najmanje je ekspertskih i onih koji se bave problematikom izbeglica i raseljenih lica. Od ukupnog broja, samo u prvih osam meseci ove godine registrovane su 384 nevladine organizacije (prosečno 48 mesečno). Broj NVO-a je posledica neslobodnog društvenog sistema. Slične osobine pokazuju sve zemlje bivšeg istočnog bloka: na primer, Estonija s populacijom od oko 1,4 miliona ima više od 14.000 registrovanih NVO-a – po jednu na 100 stanovnika! Zakonom o nevladinim organizacijama crnogorska država je preuzela obavezu finansijske podrške NVO-u koja se u 2000. i 2001. godini realizovala putem javnog konkursa Vlade i preko kog je distribuirana finansijska podrška u vrednosti od 620 do 700.000 nemačkih maraka.

Premeravanje

Univerzitet "Džon Hopkins" (Baltimor, SAD) istraživao je neprofitni sektor u 28 zemalja odabranih prema kriterijumima koji ih čine reprezentativnim. Ustanovljeno je da neprofitni sektor zapošljava blizu 19 miliona radnika u punom radnom vremenu. Prosečno 28 odsto populacije dobrovoljno, bez materijalne nadoknade, radi u neprofitnim organizacijama. Neprofitni sektor je mnogo razvijeniji u razvijenim zemljama nego u Latinskoj i Centralnoj Americi, Centralnoj i Istočnoj Evropi. Holandija, Irska, Belgija i Izrael imaju – prema udelu u ukupnoj zaposlenosti – veći neprofitni sektor od SAD. NVO-i su važan generator zapošljavanja, pa se tako u devet zemalja beleži rast zaposlenosti od 24 odsto u periodu 1990–1995, tj. 4 odsto više godišnje, ili tri puta više od ukupne zaposlenosti u istom periodu.

Sonja Liht: "Taj voz je otišao"

Doskorašnja predsednica Fonda za otvoreno društvo i jedna od osoba s najvećim iskustvom u radu NVO-a pod raznim uslovima rado se odazvala našem pozivu na razgovor. Osvrćući se na protekle godine, Sonja Liht kaže: "Ponosna sam što smo uspeli da čak i u najtežim mogućim trenucima održimo nešto što je moj prijatelj i kolega Ćurgus Kazimir nazvao osnovama slobode. Uspeli smo da na neki način zadržimo jedan broj ljudi u zemlji, pomognemo im da nešto rade i zarađuju, i da neki od projekata postanu zaista važni: recimo, B92 i pokreti lokalnih medija, pisanih i elektronskih... Danas, kad pogledam iza sebe – toliko ljudi koji su sad na raznim položajima su ili započeli kroz neki od projekata koje smo mi potpomogli, ili čak radili u nekima koje smo sami organizovali."

"VREME": Koliko je bilo teško raditi?

SONjA LIHT: Milošević i njegovi ljudi su se užasavali samog pomena društva koje ne mogu da kontrolišu, i zbog toga je Fond za otvoreno društvo bio omražen. Zašto su se ljudi uzdržavali ili poricali da dobijaju podršku od Fonda? – Zato što su se plašili. To je bilo zbog straha, zato što je u nekoliko prilika rečeno da one institucije koje prihvate našu pomoć neće više dobijati sredstva iz budžeta... Ali ja to ne mogu nikom da zamerim. Mislim da niko nema prava da očekuje od ljudi da budu heroji. Dakle, u situaciji kada vas država kao država napada, kada mediji vode kampanju protiv vas, nazivaju vas svim mogućim imenima, špijunskom organizacijom, petom kolonom – ljudi se plaše... Ali, i u najtežim trenucima kampanja protiv nas, mi smo dobijali i pomagali projekte. Neki su govorili da je to zato što su hteli naše pare; možda mala manjina. Ja ipak tvrdim, i mogu vam to i dokazati, da je to zato što je ljudima bilo potrebno da rade. Pa nije taj Fond bio budala! Mi nismo podržavali svakog ko bi nam pokucao na vrata, mi smo podržavali promene, odnosno projekte koji su u nekoj svojoj posebnosti evoluirali u jedan širi proces promena u društvu.

Šta se promenilo posle Miloševića?

Ja sam 5. oktobra 2000. tvrdila – kada se sve događalo kako se događalo – da, što se mene tiče, mi možemo da zatvorimo. Ja znam da je ova institucija još važna za budućnost, međutim, ono što nam je bilo najbitnije – da se uništi apsolutno najveća prepreka za otvaranje društva, ne samo odlaskom Miloševića već celog tog režima – to je učinjeno. Mi smo, u stvari, otvorili mogućnost za stvaranje jednog novog, otvorenog društva.

A danas, kada pogledate oko sebe?

Mislim da su nam neophodni mladi ljudi koji bi imali snagu i motivaciju da se bore, jer se s vremena na vreme pojavljuje konzervativan pristup – najbolje je da ja zadržim onu istu priču u kojoj sam bio jer tu se osećam sigurno, tu sam svoj na svome... Ali, taj voz je odavno napustio stanicu i nema vajde od čekanja novih. Zato mislim da je, prosto, veoma važno da se nevladine organizacije preispitaju. One jako vole da sebe vide kao kritičare vlasti, ali onda vas pitam – gde su kritičari kritičara? Upravo zato su nam potrebne nove forme, novi ljudi... Onima koji su sebe videli kao heroje bilo je veoma teško da se prilagode novim prilikama i potrebama. Ukratko, NVO sektor ima sve slabosti i mane koje ima i društvo, i nije ni po čemu drukčiji od društva u kome živimo, jer je on sam proizvod istog tog društva.

Namćori, ugursuzi i baksuzi

U Kruševcu postoji i deluje Udruženje namćora, ugursuza i baksuza Dobra narav. Njegovi članovi su ljudi odbojne i oštre spoljašnjosti, ali u suštini dobroćudni. Oni se svakog devetog utorka u godini okupljaju u restoranu hotela Rubin, gde skupljaju priloge u robi i novcu za štićenike gradskog Doma za nezbrinutu decu. Tom prilikom oni međusobno ne razgovaraju i svi su namrgođeni.

Nade i razočaranja

Po mišljenju Mirosinke Dinkić neke nevladine organizacije imaju nerealna očekivanja: svoju ulogu vide u savetovanju i postavljanju zahteva vlastima. S druge strane, velik broj državnih službenika još ne shvata važnost NVO-a. Ivan Marović iz Otpora kaže da je to razlog što je Otpor postao politička stranka. U Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS) podsećaju da dogovor u deset tačaka, sklopljen pre 5. oktobra 2000. između NUNS-a i Medija centra s jedne, i DOS-a s druge strane, nije poštovan i ostvaren. Stepen i kvalitet komunikacije i saradnje razlikuju se od jedne do druge institucije vlasti, od opštine do opštine i od ministarstva do ministarstva. "Postoji dobra saradnja s Ministarstvom pravde, ali smo u sukobu s Ministarstvom za socijalno staranje – jer smo objavili podatak da u Srbiji ima preko 60 odsto siromašnih, dok je Ministarstvo taj broj procenilo na oko deset odsto", kaže za "Vreme" Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa. Projekat "Građanin", sproveden u saradnji Beogradske otvorene škole (BOŠ) i Ministarstva prosvete i sporta, a koji je rezultirao uvođenjem predmeta građansko obrazovanje, primer je uspešne saradnje vlasti i NVO-a. Uloga BOŠ-a u tom projektu bila je prevođenje, adaptacija, štampanje udžbenika za učenike i priručnika za nastavno osoblje.

Javno mnjenje

Ozbiljna istraživanja odnosa javnog mnjenja prema nevladinim organizacijama u Srbiji ne postoje. Stratedžik marketing je nedavno odustao od pokušaja jer podaci prikupljeni u pripremi, po rečima Srđana Bogosavljevića, nisu bili vredni sistematizovanja. "Politika" je 24. novembra objavila rezultate istraživanja stavova javnog mnjenja o nevladinom sektoru agencije Faktor plus. Naši pokušaji da dođemo do detaljnijih podataka o istraživanju nisu uspeli – pomenuta agencija bila je nedostupna.

U ad hoc anketi 30 studenata dobili smo sledeće informacije. Na pitanje šta prvo padne na pamet pri pomenu nevladinih organizacija, 12 sagovornika odgovorilo je nekom vrstom definicije NVO-a, pet je pomenulo novac i projekte, njih troje povezuje ih sa špijunima, dvoje s prevarom, jedan s neuspešnim studentima; sedam sagovornika nije imalo odgovor. U odnosu na NVO deset anketiranih ima pozitivan stav, 14 neutralan a šest negativan. Na pitanje da li bi radili u nekoj NVO, 7 odgovara da su već aktivisti, 13 bi radilo ako bi bili plaćeni, šest bi radilo i volonterski, četvoro ne bi radilo ni za jednu postojeću nevladinu organizaciju. Od ukupno 19 sagovornika koji bi radili za neki NVO, devet bi se opredelilo za Crveni krst.

Izvori finansiranja NVO u Srbiji %

Donacije fizičkih lica 22.3
Donacije pravnih lica 20.9
Lični izvori 17.5
Članstvo 11.6
Sredstva lokalnih zajednica 10.8
Fondacije 9.8
Republički budžet 4.8
Savezni budžet 2.3

Ukupno 100
(Izvor: CRNPS)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA