---

Koalicioni pregovori >

4-1=0

Biće potrebno da se primeni diferencijalni račun da bi se videlo da li šest manje četiri iznosi dva. To je zato što u srpskoj parlamentarnoj matematici nije jasno da li četiri manje jedan daje rezultat nula

Šta čekate, sastaviste li je! Ne dadoše ljudima da se izuju, da se vrate s terena, da se pozdrave s familijom. Radi beogradska čaršija, delimično institucionalizovana, stare mreže, nove NVO, medijske busije i kafanski stolovi, čaršijska korozija. Špekuliše se i intrigari. Ispituje i posmatra. "’Vata se na galamu". Kome će stati fijaker pred kućom. Pera Pisar iz administrativnog odeljenja potpuno sluđen – ne zna u čiju kuću da svrati. Kome Novu godinu i Božić da čestita.

Svaki drugi mornar Crvene baltičke flote – Željeznikov. Duma u februaru 1918. raspravlja o konstituciji (izbori su bili u decembru 1917), a Željeznikov ulazi i saopštava: "Garda je umorna!" Razlaz.

PARLAMENTARNO: Pošto se ovde odmah zaboravi od čega se polazi, prvo treba imati u vidu, što bi rekao filozof Đuro Šušnjić, "supstancu".

Prema konačnom izveštaju RIK-a, posle izbora od 28. decembra 2003, u Narodnu skupštinu Srbije ušlo je 6 lista, na kojima predstavnike ima zapravo četrnaest partija:

Lista broj 2 – Srpska radikalna stranka – dr Vojislav Šešelj 1.056.256 glasova 82 mandata;

Lista broj 3 – Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica (na listi su i kandidati Narodne demokratske stranke, akademik Nikola Milošević koji je počasni predsednik SLS-a, dvoje disidenata iz DC-a i još neke javne ličnosti) 678.031 glas 53 mandata;

Lista broj 5 – Demokratska stranka – Boris Tadić (na kojoj su i poslanici DC-a, GSS-a i SDU-a, kao i Socijalno-liberalna partija Sandžaka i Bošnjačko-demokratska stranka Sandžaka Koalicije Sandžak, Spot) 481.249 glasova 37 mandata

Lista broj 1 – G17 plus – Miroljub Labus (na listi je i Socijaldemokratska partija) 438.422 glasa 34 mandata;

Lista broj 6 – Srpski pokret obnove – Nova Srbija – Vuk Drašković – Velimir Ilić (koalicioni odnos 60:40 za SPO) 293.082 glasa 22 mandata;

Lista broj 9 – Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević 291.341 glas 22 mandata

Od tih šest lista dve pripadaju strankama starog režima, a četiri demokratskom bloku.

To znači da je bivša koalicija DOS sa SPO-om, koji nije bio član ali je bio osnivač DOS-a, osvojila 1.890.000 "važećih" glasova, a stranke bivšeg režima oko 1.340.000.

VANPARLAMENTARNO: Mandate nisu osvojile:

Lista broj 12 – Zajedno za toleranciju – Čanak, Kasa, Ljajić 161.765 glasova

Lista broj 4 – Demokratska alternativa – Nebojša Čović 84.463 glasa

Lista broj 8 – Za narodno jedinstvo – prof. Borislav Pelević – Marjan Rističević 68.573 glasa

Lista broj 7 – Otpor 62.545 glasova

Lista broj 10 – Samostalna Srbija – dr Vladan Batić 45.211 glasova

Lista broj 15 – Socijalistička narodna stranka – Narodni blok – general Nebojša Pavković 27.596 glasova

Lista broj 13– Liberali Srbije – Dušan Mihajlović 22.852 glasa

Lista broj 14 – Reformisti – socijaldemokratske partije Vojvodine – Srbije – Miodrag Mile Isakov 19.464 glasa

Lista broj 11 – Odbrana i pravda – Vuk Obradović i Borivoje Borović 18.423 glasa

Lista broj 16 – Privredna snaga Srbije i dijaspora – Branko Dragaš 14.113 glasova

Lista broj 17 – Laburistička partija Srbije – Dragan Milovanović 4666 glasova

Lista broj 19 – Jugoslovenska levica – JUL 3771 glasa

Lista broj 18 – Savez Srba Vojvodine 3015 glasova

Bivša koalicija DOS, dakle, rasula je na male partije oko 430.000 glasova, a snage bivšeg režima oko 100.000.

Ispada da je mereno generalnim raspoloženjem birača, odnos stari režim – novi režim 2.300.000 prema 1.400.000 glasova.

Na prethodnim izborima 23. decembra 2000. godine u vreme sloma onog režima, u vreme glasanja u ćoravu kutiju i kriznih štabova Demokratska opozicija Srbije osvojila je 2.404.758 glasova, Srpski pokret obnove 141.401, što u zbiru čini 2.545.000 glasova – dok je Socijalistička partija Srbije tada imala 516.326; Srpska radikalna stranka 322.615, Stranka srpskog jedinstva 200.052; Demokratska socijalistička partija 31.973, Srpska socijaldemokratska partija 29.400, Jugoslovenska levica 14.324, a to će u zbiru biti oko 1.115.000 glasova.

Demokratski blok ima 250.000 glasova manje, a bivša crveno-crna koalicija oko 280.000 glasova više nego revolucionarnog decembra 2000.

U odnosu na tačku preloma (oktobar 2000), parlamentarna demokratska opcija čak privlači sada nešto više glasača, a stari režim oko 800.000 glasova manje.

Kalkulator ne laže: dva meseca pre tog decembra 2000. godine DOS na sudbinskim saveznim parlamentarnim izborima u oktobru 2000. osvaja 2.092.799 glasova, a SPO – 281.153, što čini 2.350.000, dok SPS–JUL ima 1.479.583 glasa, a SRS–472.820 glasova, što u zbiru čini 1.950.000 glasova.

JASNA PORUKA: Biračka poruka, dakle, glasi da bi vlada koju bi oformile stranke demokratske opcije imala mnogo veću utemeljenost u biračkom telu i da je to konstantno opredeljenje birača.

Konstituisanje buduće vlade birači su tako i otežali i olakšali. Otežali tako što su one koji su se sukobljavali naterali da pregovaraju i sporazumevaju se, ali i tako što su eliminisali manjine i na osetljivoj tački smanjili reprezentativnost parlamenta. Olakšali su tako što su ipak pojednostavili jednačinu. Od jednačine sa 18 nepoznatih zadali su jednačinu sa šest nepoznatih. Olakšali su i tako što su na klupu poslali nekoliko galamadžija i razmetljivaca kao što su Čanak, Protić ili Batić.

Dosadašnji tok političke borbe učinio je da se ipak jedan model postoktobarskog ponašanja obeleži kao nepoželjan – ono poigravanje institucijom parlamenta, krađa glasova na najvišem mestu pred očima svih, što je moralo da deluje erozivno na inače rovito moralno stanje i plitko poverenje u institucije posle perioda obesti i divljanja bivšeg režima. Pitanje je da li će se to u ovom komplikovanom nastavku izbeći.

Demokratska stranka je pokazala da ima imun sistem i da može da se upusti u unutrašnju diferencijaciju i otklanjanje takvog ponašanja, a Građanski savez, stranka kojoj bi parlamentarizam morao da bude visoko među prioritetima – nije.

VAJMAR: Uspeh radikala izazvao je neprijatne asocijacije na kraj Vajmarske republike. Po Srbiju je loše to što tu asocijaciju imaju stranci koji su inače Srbiju tretirali kao teškog bolesnika. Tu je i bližnjij zarubež (tako Rusi zovu svoju bivšu braću, a nove susede) koji je ipak reagovao s taktom. Tu je, naravno i nešto od onog domaćeg samoispunjavajućeg proročanstva. Borili se protiv radikala, a molili boga da ih ne pobede i ne marginalizuju.

Radikali su bolje od svih članica DOS-a koristili parlament. Njihova opstrukcija u jednom periodu jeste bila naprosto necivilizovana i zasluživala je javnu osudu, naročito kada je u javni životu unosila elemente jezika mržnje. Međutim, oni su umeli da iskoriste tri bitne prednosti: bili su u senci kad je nova vlast kritikovala stari režim i oštrica kritike je pogađala socijaliste; pogodovalo im je to što je vladina većina pravila zaista mnogo gafova u parlamentarnom životu i što je u vlasti bilo nedopustivih zloupotreba; iskoristili su to što su "malograđani na vlasti" naprosto prestali da reprezentuju socijalno deprivirane slojeve i radništvo u industrijskim centrima. Među osamnaest partija bivšeg DOS-a nije bilo snažne socijaldemokratske opcije i radikali su prešli na socijalni teren, na šta su mnogi istraživači upozoravali (na primer Milan Niklić iz CPA).

Neki elementi DOS-ove ideologije pogodovali su radikalima – na primer u onom slučaju kada je reč patriotizam gotovo službeno stavljena pod navodnike. Tu su deo zasluga svakako poneli Ministarstvo policije sa svojim saopštenjima, Ministarstvo kulture i čitav sistem vladinog komuniciranja s javnošću.

Japijevska propaganda reforme bila je daleko od radništva u ritama na listama čekanja i fabrikama čija je sudbina neizvesna.

Radikali su imali dovoljno vremena da uđu u taj teren. Njihova kampanja je kumulirala tri kampanje – onu za smenu vlade, predsedničku i parlamentarnu. Ukratko, radikalima su naprosto poklonjene dve od nekoliko ključnih reči ovih izbora – patriotizam i siromaštvo.

Rezultat: SRS je na ovim parlamentarnim izborima bio najjači u 131 opštini, DSS u 20, DS u četiri, G17 plus u dve, SPS u tri, Zajedno za toleranciju u osam, DA u pet.

Glasovi manjina su bili koncentrisani – to je Demokratskoj stranci donelo prednost u tri opštine u Raškoj oblasti (Sandžak), bez toga ona bi imala prednost samo u jednoj opštini – nije nikakva Silicijumska dolina – Rekovac. Uz to, u Prijepolju, Sjenici,Tutinu i Novom Pazaru koncentracija manjinskih glasova uz Demokratsku stranku napravila je atmosferu glasanja po sistemu "ili ili" i duvala je u jedra radikala.

Da je primenjen jednokružni većinski sistem u 180 izbornih jedinica, radikali bi imali apsolutnu većinu u parlamentu, jaču od one koju je 2000. imao DOS – imali bi oko 180 poslanika. Po jednokružnom sistemu, a pri sadašnjem raspoloženju birača, oni bi imali 131 gradonačelnika. To još nije najava pobede radikala na budućim lokalnim izborima koji treba da se održe do kraja 2004. Za lokalne (gradonačelničke) izbore važi dvokružni većinski sistem, pa se može pretpostaviti da bi u drugom krugu moglo da dođe do slivanja glasova, verovatno najčešće u korist neke od bivših članica DOS-a, a radikali bi uz pomoć socijalista možda imali ozbiljne šanse za gradonačelničko mesto u dvadesetak opština.

I ta pretpostavka govori da bi radikali mogli da unovče svoju prednost samo u slučaju da demokratski blok ostane beznadežno podeljen.

Različiti lobistički krugovi proglasili su pregovore o postizbornoj koaliciji mrtvim i pre nego što su počeli. Odmah po objavljivanju prvih procena izbornog rezultata u izbornoj noći odmah raspisaše nove izbore. Plaše se kraja Vajmarske republike, a prizivaju ga. Politikolog Vlada Goati podseća na to – u vajmarskoj Nemačkoj šest puta su ponovljeni izbori i Hitler je svaki put imao više. Uostalom, radikali već sada ultimativno govore o novim izborima.

Šta bi u Srbiji "izbori bez vlade" mogli da donesu?

Izbori bez konstituisanja nove vlade mogli bi privremeno da odgovaraju sadašnjoj vladi koja bi imala još nekoliko meseci da nastavi vladavinu bez ičije kontrole. Produženje takvog aranžmana moglo bi odgovarati eventualnim korisnicima sinekura, biznismenima koji su se trenutno ugnezdili, japijevskom okruženju, itd. Međutim, osnova na kojoj počiva ta vlada veoma je uska i njen kraj bi bio veoma težak.

Pošto su u završnici DSS, G17 plus, SDP; SPO–NS i SPS tražili smenu vlade, a u njoj su do kraja ostali DS, DC, DA, DHSS, DA, SVM, dosadašnja vlada i s rasutim glasovima nema više od deset odsto ukupnog biračkog tela. To bi značilo da birači žele da se buduća politika unekoliko razlikuje od dosadašnje, a da, kako smo iz prethodnog videli, glavni akteri demokratske opcije ostanu u igri.

U novom parlamentu stara vlada bi mogla da računa na konstantnu podršku samo 37 poslanika, što bi njen položaj učinilo neodrživim.

Izbori bez konstituisanja skupštine i bilo kakve nove vlade poslali bi veoma jaku poruku o upravljačkoj nesposobnosti partija demokratskog bloka, predstavljali bi poigravanje s voljom birača i otvarali bi put radikalima.

Radikali bi u takvim okolnostima možda mogli da računaju i na trista hiljada novih glasova iz dva razloga: prvo, zbog toga što bi biračko telo i bez radikalske propagande razumelo da demokratska politička elita ne ume da prevaziđe svoj "partizanski" mentalitet; drugo, zato što bi oko 100.000 glasača bar nekoliko marginalnih partija otišlo radikalima.

Od 430.000 rasutih glasova na članice bivšeg DOS-a, podelilo bi se između Demokratske stranke G17 plus, i DSS-a i SPO-a. S obzirom na dosadašnje indikacije, dâ se pretpostaviti da bi G17 plus i DS možda mogli podeliti dve trećine tog biračkog korpusa. To je po 150.000 novih glasova svakoj od njih, a DSS bi mogao da računa na manje od 100.000.

Uzmite olovku, pa računajte! Radikali bi na tim prizivanim izborima imali oko 1.300.000 glasova ili oko 90 poslanika, DSS sa 750.000 oko 50, DS sa oko 650.000 glasova oko 45, G17 plus sa 600.000 oko 40, SPO 25 i SPS oko 20. Bili bi na istom – opet bi isti rebus bio na stolu.

Ako bi se rasuti glasovi nekako i grupisali, pojavila bi se još jedna poslanička grupa od dvadesetak poslanika, ali bi se snaga jačih demokratskih partija umanjila, što znači da bi se pojačala preraspodela u korist radikala.

To se vidi iz sledeće simulacije: Da je umesto postojećeg D'Ontovog izbornog sistema bio primenjen CeSID-ov predlog zakona (Nimajerov način obračuna i cenzus manji od dva odsto), SRS bi imao 76 poslanika, DSS 49, DS 35, G17 plus 32, SPO–NS 21, ZZT 11 i DA 6. Jednačina za sastavljanje demokratske koalicione vlade bila bi ista.

U tom tesnacu se traži formula za sastavljanje vlade: manjinska starog režima, manjinska u okviru demokratskog bloka, koncentraciona, činovnička, ekspertska, programska, uslovljena koaliciona, konstitucionalna, privremena...

Radikali ne mogu da sami sastave vladu. Ne mogu ni sa socijalistima. Varijanta da se radikalima pokloni vlast pa da se sami uprskaju, jer hleb ne može koštati tri dinara, spada naprosto u detinjarije o kojima ne vredi raspravljati. Pogoršanje međunarodne pozicije koje bi se u tom slučaju moglo očekivati proizvelo bi nove negativne emocije i nove homogenizacije. Demokratska opcija bi bila najverovatnije desetkovana. Vlast je slatka i u njenom očuvanju lako se pribegava drugim sredstvima.

Koalicija radikala, socijalista i SPO–NS takođe nije verovatna. Drašković je skoro izgubio život u borbi protiv crveno-crne koalicije, traži da se atentat na njega konačno rasvetli i naprosto nije moguće da sad pokloni vlast onima čije prvake želi da vidi na sudu. Draškovićevo učešće u ratnoj vladi 1999. jednostavno je fenomen druge vrste, ono je proisteklo iz osećanja dužnosti i u mirnodopsko vreme tako nešto ne treba ni u kom slučaju očekivati.

"Nacionalna koalicija" radikala s Demokratskom strankom koju SRS nudi tehnički bi imala jaku parlamentarnu većinu, ali nema elementarne šanse za uspeh jer bi zapala u teške međunarodne okolnosti i probudila nove sumnje, revolt i razočaranja. U takvoj vladi SRS bi bio opran, a DSS kompromitovan, što priželjkuju njegovi prijatelji. DSS nikada dosad nije sarađivao s radikalima, a u izborima je obećavao da s radikalima neće. Na dva otvorena poziva radikala odgovoreno je ćutanjem. Ostavljanje te opcije u igri služi, čini se, uglavnom za nerviranje "bliskih protivnika" iz demokratskog korpusa i za demonstriranje proceduralne korektnosti. Neki delovi bivšeg DOS-a, opet, to odlaganje odgovora rado koriste da sumnjiče Koštunicu za očijukanje s radikalima.

KONCENTRACIONA: Od hroničara, Đorđe Vukadinović najotvorenije govori o izvesnim prednostima koncentracione vlade, mada vidi njene očite nedostake. Prednost je to što bi radikali učešćem u vladi bili na neki način pacifikovani. Naravno, sve se svodi na ispiranje usta, mnogi neće s radikalima u takvu vladu, a neće ni radikali. To je očito bila tipična ponuda koja se ne može prihvatiti.

Koncentraciona vlada s ograničenim mandatom, koju je kao ponudu lansirao DSS, imala bi ograničen mandat i predstavljala bi neku vrstu prelazne vlade. Koštunica je takvu vladu predlagao posle ubistva srpskog premijera. Kao ni tada, takav predlog ni sada očito ne nailazi na odobravanje.

Bila je to ponuda koja se mora odbiti.

U njoj ima nešto drugo. Koštunica upozorava da uprkos ideološkom jazu, glavni problem koji bi trebalo da se rešava odmah – ustav – traži da parlamentarne stranke postignu širok konsenzus. On kritikuje članice DOS-a što se prave da ne vide da je milion građana poslalo radikale u Skupštinu, te naglašava da SRS ne može biti zabranjen. On se ruga nad odomaćenim pravilom – što slabija partija, to veće pretenzije ima. Očito cilja na Nenad Čanka koji je posle izbora izjavio da se sve ovo ne bi desilo da su u Srbiji zabranjeni radikali, mada ima tek mikroskopski merljivu podršku.

Bitka se vodi oko toga hoće li Srbija dobiti nov ustav. Radikali će, naročito s onim rezultatom u Vojvodini, biti čuvari postojećeg centralističkog ustava. Oni sami ne mogu zaustaviti promenu Ustava, ali teško je pretpostaviti da bi i socijalisti mogli glasati protiv Miloševićevog ustava. Drugim rečima, projekat ustavne konsolidacije u startu je ugrožen a Koštunica mu daje prioritet. U tom kontekstu i on govori o novim izborima, mada ih kvalifikuje kao loše rešenje.

ČETVORNA KOALICIJA: Velika demokratska koalicija četiri liste (DSS, DS, G17 plus, SPO–NS) ili 12 partija (DSS, NDS, DS, GSS, DC, SDU, Socijalno liberalna partija Sandžaka i Bošnjačko demokratska stranka Sandžaka, G17 plus, SDP, SPO, NS) imala bi 146 poslanika, dakle većinu koja bi mogla da funkcioniše čak i ako se neki poslanici razočaraju, uskopiste ili otputuju u Solun.

Društvo se međusobno poznaje – pet puta dosad se venčavalo i razvodilo, sklapalo i razvrgavalo koalicije, cepalo i formiralo partije – bili su u (1) Udruženoj opoziciji 1990, pred drugi krug, udruživanje izdržalo do izborne ponoći, posle bilo rascepa DS–SLS; SRSS–GSS– autonomaši; (2) u Deposu 1992, zbog udruživanja došlo do rascepa DS–DSS; (3) delovi te grupacije bili su zajedno u Deposu II godine 1993, kada se DS raspao na DC i DS; (4) zatim u koaliciji Zajedno 1997, gde su ostali nekoliko meseci, a tada je iz DSS-a izašao DHSS, iz SPO-a NS, a iz GSS-a je izašao SDU, sve uz povike "hitlerjugend"; (5) posle toga našli su se u koaliciji DOS 2000, nepunih godinu dana vladali bez rastanka, onda je bilo cepanja DS–G17, SDU–PNS, PDS–NDS, SD–DPS. Cepaju se zato što se udružuju! Staro pravilo: svadba je uspešna samo ako donosi dva razvoda.

Nedavna istorija, dakle, govori više o verolomnosti nego o sposobnosti dogovaranja.

Koštunica, kome očito zapada dužnost da inicira stvaranje takve vlade, s ovima drugima radije ne bi, a ne bi ni oni s njim. On ima otvorene zamerke na račun DS-a, čak i previše izražene rezerve što se tiče buduće saradnje s ovom strankom. Potez koji je Boris Tadić povukao tokom izborne kampanje na raščišćavanju parlamentarnog rašomona, pa i prethodno Živkovćevo otpisivanje Kolesara, Janjuševića, Popovića i Rašete, unekoliko smanjuje frustraciju, ali DSS je u kampanji tražio da DS s tim nastavi.

Prednost je to što bi mogla da se sakupi dobra prva postava. Mane su u već rečenom. Generalno gledano, Koštunica bi u taj aranžman očito ušao sa sećanjem na to da je jednom izigran i odbačen, a drugi njemu zameraju da je bio previše tvrdoglav i uobražen. Nevolja za ovu vladu jeste jaka sumnja zbog prošlog ponašanja na vlasti – Demokrate Koštunicu optužuju za sporost i to će verovatno činiti i dalje, DSS će rado ukazivati na korupciju i brljotine iz prethodne trogodišnje DS-ove vladavine, DS će spočitavati Vuku zbog vladavine u Beogradu pre šest godina, a ovaj neće ostajati dužan. Međusobno sumnjičenje partnera može biti u javnom interesu – svako svakoga gleda, a javna osetljivost na nepodopštine raste. Time raste i društvena kontrola. Loše je ako se to sumnjičenje nastavi u institucionalnom vakuumu, u igri bez cilja.

Problem su i različite pretenzije DSS-a, G17 plus, NS-a i DS-a da preuzmu ekonomsko kormilo. No, i tu ima rešenja s obzirom na to da u paketu nije samo kabinet ministara, već i predsednik Skupštine, samim tim mesto vršioca dužnosti predsednika Republike, perspektiva predsedničkih izbora i srpski deo Saveta ministara državne zajednice SCG, a i posle raskrinkavanja bodrumskog glasanja, očito, i mesto guvernera NBS-a.

MANjINSKA: Pošto očito nije prevaziđen animozitet između DSS-a i DS-a, a pošto postoji spremnost DS-a da podrži manjinsku reformsku vladu, ostaje, možda kao najrealnija, mogućnost da demokratski orijentisane stranke makar postignu ozbiljan sporazum o osnovnim političkim prioritetima. To bi olakšalo rad manjinske vlade DSS, G17 plus, SPO–NS koja bi imala podršku (146) u osnovnim strateškim pravcima, ali ne i u detaljima jer počiva na manjinskoj podršci (109) poslanika.

Mogla bi to biti programska većinska koalicija s manjinskom vladom. Manjinska vlada, koja bi za svaki potez morala da sakuplja većinu, teorijski bi mogla biti izabrana, ali nije jasno ko bi u nju uopšte ušao. Sakupljanje većine za svako glasanje u našim uslovima automatski znači parlamentarnu korupciju, što se mora izbeći. Uglavnom se prvih dana govorilo o vladi DSS, G17 plus, SPO uz podršku Demokratske stranke. Ta varijanta bi verovatno uključivala i specifične dogovore o srpskom delu rukovodstva državne zajednice, gde Demokratska stranka ima jake pozicije. Pošto je više centara moći u raspodeli, moguće je zamisliti različite varijante: Koštunica kontroliše državu, Labus ekonomiju, Ilić ili Drašković nešto treće, jedan ima konstitucionalnu, a drugi ekonomsku palicu... U Žižićevoj vladi (SRJ) bio je jedan takav aranžman. Labus je kao potpredsednik imao veoma široka ovlašćenja u svojoj oblasti.

Jedna od varijanti za manjinsku vladu može biti programska koalicija (ustav, integracije, socijalna politika, borba protiv kriminala) kojom se za specifične poslove mandat daje ličnosti koju partneri priznaju kao najkompetentniju i ona ima široka ovlašćenja do okončanja zadatka. Ako bi se portfelji definisali kao autonomni, onda bi ekonomski blok takve vlade (G17 plus, NS) lobirao za svoj deo u koji bi mogao da uključi i nepartijske kadrove, a konstitucionalni (DSS) za svoj. Ilić i Drašković bi takođe našli svoj deo odgovornosti. U vladi bi postojala neka vrsta kontrolnog paketa i više hijerarhije nego u četvornoj. Postoji verovatnoća da Drašković bude neraspoložen prema ovom rešenju i da ne bude zakopana ratna sekira između Ilića i "šifrovanih". To znači da bi pod istim uslovima mogla biti formirana dvojna manjinska vlada koju bi podržali DS, SPO i NS. Demokratska stranka bi mogla da drži bič u ruci i traži ubrzanje reforme na koju su se svi obavezali. Radikali ne bi bili jedina opozicija. U skupštini bi se moglo konstituisati nekoliko različitih tematskih većina. U tom kontekstu zanimljivo je da niko nije obratio pažnju na najavu Socijalističke partije Srbije da bi bila spremna da dâ podršku za formiranje manjinske vlade. Posle je došla korekcija – SPS se sprema da bude konstruktivna opozicija.

Široke mogućnosti za preraspodelu moći, dakle, postoje. Ono što je bila karakteristika početka vladavine DOS-a 2000, revolucionarni voluntarizam, mešavina nadležnosti, neinstitucionalizovana vlast Predsedništva DOS-a, taj fenomen sada ne postoji. Podeljene nadležnosti i verovatno znatno sporije odlučivanje ne znači neminovno i automatski krah te vlade.

Da bi to funkcionisalo, mora biti zasnovano na jasnijem razgraničenju nadležnosti i ipak na nekoj hijerarhiji moći, što će se najteže postići. Određivanje hijerarhije, međutim, jednog bi činilo odgovornim, a ostali bi se ponašali kao opozicija na vlasti, što svi umeju. Što je najgore, neki bi možda i nastavili da se ponašaju kao dosad, malo Sejšeli, malo Maldivi, zbog reforme. Međutim, nova vlada, ma čija da je, sigurno, neće omogućiti nagomilavanje afera. Aranžman će biti labilan i lako će biti da se razgradi.

Neka vrsta jasnijeg pisma o namerama morala bi da bude deo ugovora kako se ne bi ponovila ona situacija koja je eksplodirala ispod DOS-a i raznela ga – ona situacija u kojoj pokojni Đinđić u Luganu pre izbora 2000. obećava Karli del Ponte da će izručiti Slobodana Miloševića, a Koštunica biračima dva dana pred izbore da ga neće izručiti.

Koštuničin strah da bi još jednom mogao biti izigran sada bi trebalo da je manji, jer izlazak DSS-a iz igre obara vladu.

Stvar ukratko izgleda tako da će morati da se koriste diferencijalne jednačine da bi se dokazalo samo to da šest manje dva iznosi četiri. I da četiri manje jedan nije nula.

Od politikologa, Dušan Pavlović najoptimističkije prognozira da će četvorna koaliciona vlada relativno biti sastavljena jer će se uglavnom raditi o podeli mandata. Kad se prognozira program vlade, Pavlović nije toliki optimista.

Ako se u pregovorima o novoj vladi i pri njenoj promociji u parlamentu pođe od manjeg broja strateških ciljeva, to bi možda moglo da mobiliše novu energiju, da skupi novu političku kritičnu masu i da eventualno Srbija napravi korak ka izlasku iz krize. Porudžbina birača je veoma jasna – oni hoće bolji život, sređenu državu, dekriminalizaciju države, evropske integracije, ekonomsku stabilnost, šansu za rad, socijalnu pravdu i jednakost. To nije lako ispuniti, ali sami su se gurali da se popnu. Osim zloupotrebe mandata, u demokratiji je najopasnije nekorišćenje mandata.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---