---

Službe bezbednosti >

Reforme, majke mi

Nova vlada u svom pravednom gnevu kaže da će tek sada zaista reformisati policiju i službu bezbednosti, jer su dosadašnje reforme bile "formalne". Ako se negde valja čuvati revanšizma i zlopamćenja, to je u ovoj oblasti

U svojoj kratkoj i sažetoj besedi u utorak pred Narodnom skupštinom, tada još mandatar za sastav nove vlade Srbije Vojislav Koštunica tek u nekoliko rečenica pomenuo je ono što se nekima čini kao najvažniji politički posao njegove administracije: sektor unutrašnjih poslova i državne bezbednosti. Za obe službe, Ministarstvo i BIA, rekao je da ih treba zaista reformisati, jer su dosadašnje reforme bile "formalne"; da ih treba depolitizovati, kadrovski i materijalno unaprediti i da treba, naravno, rasvetliti sva ta ubistva od pre i posle 5. oktobra 2000, kao i razne afere koje uznemiravaju javnost.

Dan pre toga, u ponedeljak, Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine odbio je, posle celodnevne rasprave, da prihvati godišnji izveštaj o radu Ministarstva unutrašnjih poslova.

A dan pre sastanka Odbora, u nedelju, Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova vlade u ostavci gostovao je u emisiji BKTV "Nije srpski ćutati" i tamo rekao kako su neke (nespecifikovane) strane službe bile umešane u neka ubistva, ali ne i u ubistvo Zorana Đinđića, mada je kasnije objasnio da ni to ne može "da isključi". Ministar je kasnije procenio da će se više o tome saznati "za trideset godina, kad se otvore razni arhivi".

Teško da su te izjave ministra u ostavci ozbiljno uticale na stav Odbora za bezbednost; oni bi izveštaj bili odbili i da je policija dan ranije uhvatila Legiju i otkrila ubice Momira Gavrilovića (osim ako su te ubice Beba i Čeda, naravno; Saša Tijanić bi obavezno tražio i glavu Gorana Vesića).

PAMĆENjA: Ali, te izjave ministra Mihajlovića mogle bi da poremete – namerno ili ne – proces primopredaje vlasti, koji ionako neće biti ni gladak ni rutinski. Pre svega – ako su strane službe i bile umešane u neka ubistva – to se neće za trideset godina pronaći ni u kakvim arhivima; te se informacije drže kao tajna zauvek. Kao drugo, takve se pretpostavke ne iznose ako nema dokaza ili barem jasnih indicija i osnova za sumnju, ali tada moraju da budu i konkretne. Ovako je ministar u ostavci "pustio crva" – ili bacio kosku za glodanje svojim naslednicima. On kaže da je reč o informaciji Državne bezbednosti od pre koju godinu, ali ne kaže zašto toj informaciji treba i verovati – posle svega što smo čuli u ovih petnaest godina.

Proces primopredaje i očuvanja nužnog minimuma kontinuiteta biće težak i bez ovih detalja. Nova koalicija na vlasti ima svoje liste primedbi i žalbi na rad policije i BIA od preuzimanja; neke stvari ta koalicija smatra neoprostivim, a po kuloarima, ali i u javnosti, već nedeljama se čuju priče o spiskovima za hapšenje, neke čak veoma glasne i nestrpljive. Koliko su te žalbe i primedbe opravdane – drugo je pitanje. Ali, idemo redom.

Demokratska stranka Srbije godinama je, od 2001, smatrala da je pod nadzorom, da ih u stanovima prisluškuju Beba i Čeda i Vesić, da se vuku kojekakvi krajnje sumnjivi kablovi samo da bi se njih prisluškivalo, da je Momir Gavrilović ubijen baš zato što je toga dana razgovarao sa Kabinetom o ovome i onome, da je pak oružana pobuna JSO-a bila opravdani protest indigniranih rodoljuba, a poverljive informacije Aca Tomića iskrene i dobronamerne. Uostalom, izručenje Miloševića Haškom tribunalu nikada nisu oprostili tadašnjoj vladi i MUP-u. U toj trogodišnjoj atmosferi paranoje i slatke jeze DSS se toliko uživeo u ulogu nevinog bez zaštite da im se 12. marta 2003. nije učinilo nimalo nepriličnim (da ne kažemo bezobraznim) da zatraže "koncentracionu vladu" dok se Zoran Đinđić doslovno još nije ni ohladio. Pritvaranje Rada Bulatovića i Aca Tomića tokom vanrednog stanja bio je za DSS ujed za srce; na stranu što veruju da je neko hteo da uhapsi i Voju Koštunicu lično. Prethodnu vladu DSS doživljava kao neprijateljsku, tiransku, "anacionalnu" i u svakom pogledu sumnjivu, pa tako i policiju i BIA pod rukovodstvom kadrova prethodne vlade.

G17 plus ušao je u sukobe sa svojim partnerima iz Demokratske stranke naglo i strastveno; DS je tu mnogo pomogao. Tokom utakmice u uzajamnom gađanju nepriličnim materijalom organskog porekla prošle godine izmenjeni su mnogi pogoci, ali su slučajevi još "živi" (kako bi policajci rekli): HVB banka i one neke pare; Kolesar, a naročito Janjušević itd.

SPO ima najviše i najlegitimnije razloge da od policije i BIA traži račune. Vuka Draškovića dvaput su promašili, ali su ih četvoricu i ubili (petoricu, ako uračunamo i Branislava Matića Belog, avgusta 1991). SPO tu nije sklon kompromisima, naprotiv. Vuk Drašković u više je navrata odbio diskretne ponude BIA da mu te – inače neupotrebljive – uređaje za prisluškivanje tiho uklone iz kuće i sedišta stranke; on je s pravom ljut i hoće od toga da napravi javnu predstavu na televiziji; opet s punim pravom, njemu "metodi i sredstva" rada Službe ne znače ništa, koliko god bili bogzna kakva tajna. Ako neko iz DSS-a pokuša Vuku da objasni kako su "crvene beretke" borci za "nacionalnu stvar" i fini momci, značiće to pad vlade istog trenutka. Ono što posebno zaoštrava stav SPO-a po ovoj stvari jeste tok ovih suđenja oko Budve i Ibarske magistrale: neki advokati odbrane već se ponašaju kao da će promena vlasti u najmanju ruku doneti aboliciju njihovim branjenicima iz JSO-a.

PARTNERI: Pasivni partner nove koalicije, Socijalistička partija Srbije, u celoj se ovoj priči oseća najblaže rečeno neprijatno: o njima je, u krajnjoj liniji, reč... To ne smeta galamdžijama tipa Vučelića da viču okolo kako treba pohapsiti odgovorne za "kidnapovanje" Miloševića. Svesni da poverenje budućoj vladi visi o tankom koncu njihovih glasova, socijalisti sada zapravo ispipavaju granice do kojih mogu da idu: prvo ovako, vičući i lažući javno, kao Vučelić; ali i tananije, kao Dačić i Žarko Obradović u utorak u Narodnoj skupštini. Teško da će socijalisti moći da zaštite svoje udbaše i "crvene beretke" uz živog Vuka i demokrate; još teže će uticati na kadrovsku politiku u policiji i BIA, bez obzira na osećanja i uzajamna razumevanja koja dele sa DSS-om kad je o tim agencijama reč. Osim toga, socijaliste svrbi i niz krivičnih prijava protiv njihovih funkcionera; te se prijave povlače po fiokama policajaca, tužilaca i ostalih, dok pravosuđe čeka da vidi šta će od te "pravne države" i "vladavine prava" na kraju izaći.

Šta radikali o svemu tome misle, poznato je.

Kadrovska politika ključ je svake politike, govorio je još Vladimir Iljič, građanin Uljanov, poznat i kao Lenjin. To pravilo važi naročito u situacijama revolucionarnim i prevratničkim, kada državni aparat, onakav kakav je nađen, treba zadržati pod kontrolom. Tvrdi "legalizam" DSS-a bio je izgovor za zadržavanje na njihovim mestima Rada Markovića i Nebojše Pavkovića, kao i za neke druge slične poteze, poput podrške "crvenim beretkama", novembra 2001. Sada će vlada premijera Koštunice biti u prilici da odlučuje o mnogo manje spornim kadrovskim pitanjima.

NASEljENICI: Počnimo od Ministarstva unutrašnjih poslova: Dragan Jočić, advokat, živahan i inteligentan mlad čovek, stekao je prilično dobar uvid u stvari policijske kroz Odbor za odbranu i bezbednost Skupštine, ali i kao ministar u senci u DSS-u; na njega se računalo od početka kao na kandidata. Dragan Jočić naslediće ministarstvo koje je tri pune godine Dušan Mihajlović reformisao koliko je mogao, ponekad čak i više od toga. Mihajlović se u reformu MUP-a upustio kao da će biti ministar deset godina; to je bio jedini efikasan i razuman način. Proizvodi tih napora su predlozi zakona o unutrašnjim poslovima i policiji i pratećih podzakonskih akata i – najvažnije od svega – dokument zvani "Vizija", strateški projekt budućeg razvoja MUP-a u demokratskoj Srbiji. Počinjati sada novu, "pravu" reformu policije, posle tri godine velikih napora i vidljivih rezultata bio bi lakomislen i uzaludan potez. Što god ko mislio o Dušanu Mihajloviću, dosadašnja reforma policije nije samo njegov izum niti je on bio najznačajniji akter te reforme; on je tu reformu gurao mnogo i sve vreme, ali u tome nije bio sam. Njegovi saradnici u tom poslu ostaju u MUP-u i nema mesta sumnji da će biti lojalni novom ministru. Ta je reforma zdrav i ispravan projekt i bila bi velika šteta revidirati je iz razloga revanšizma.

Stanje sa Bezbednosno-informativnom agencijom (BIA) mnogo je dramatičnije, barem prema onome što se do sada po čaršiji čulo. Ti čaršijski abrovi proizvod su poznate fascinacije srbijanske politike tajnim službama: duh Leke i Krcuna, Jovice i Slobe lebdi nad čaršijskom močvarom i dalje; svi se oblizuju na samu pomisao da bi Služba (jedna i večita, sa velikim "S") mogla da radi za njih, da im svakog jutra po naročitom kuriru donosi na sto prepise telefonskih razgovora i audio (možda i video) zapise iz života njihovih (stvarnih, a najčešće zamišljenih) političkih protivnika. Kao što su donosili na sto Brozu, Dolancu i Slobi. Ne treba nimalo sumnjati u spremnost onih nedostojnih i ambicioznih radnika Službe da takve usluge ponude; prvo delikatne detalje, a zatim i politički ciljano birane materijale čija je svrha manipulacija: zloupotreba povlašćene informacije radi aktivnog uticaja na politički život države, na krivično gonjenje i na rad pravosuđa. Takve smo slučajove (Đ. Balašević), hvala na pitanju, već imali onoliko. Da podsetimo DSS na slučaj "četvorožilnog kabla" (istim metodom inspirisan, ali iz druge Službe) i na njegov nadasve dramatičan razvoj u pijanim junskim noćima; a nisu oni jedini koji su naseli na isti štos.

MESTO U DRUŠTVU: Ono što je neophodan preduslov za smeštanje tajnih službi na njihovo prirodno mesto u jednom demokratskom, da ne kažemo "legalističkom", društvu, jeste razumevanje posla tih službi. Službe bezbednosti bave se, pre svega, kontraobaveštajnom zaštitom države i vojske; borbom protiv transnacionalnog kriminala i domaćeg i stranog terorizma; zaštitom ustavnog poretka od nasilnog svrgavanja. I to je to; dalje nema. Svi, međutim, vide sve drugo osim toga: prisluškivanje stanova i automobila; presretanje komunikacija; tajno praćenje; sredstva, dakle, za ostvarivanje pomenutih zadataka, a ne zadatke same.

Danima je čaršija brujala o novim čelnicima BIA: te Rade Bulatović direktor, te Gradimir Nalić zamenik (ili obrnuto, svejedno); te SPO hoće da uzme BIA po svaku cenu (kadrovska rešenja nisu bila ponuđena). Onda je nastala tišina; izgleda da se neko u DSS-u setio da je dosta bilo brukanja po čaršiji. Kako se stvari do sada u Skupštini razvijaju, teško da će nova vlada, sve i kad je posle onolike najavljene debate izglasaju, stići da se tajnom službom pozabavi uskoro. A kada bude stigla, ne bi bilo pametno da zaboravi da je tek za mandata sadašnjeg vođstva BIA počela aktivno da sarađuje sa policijom u borbi protiv terorizma, trgovine drogom i ljudima i transnacionalnog kriminala; da je prvi put od 13. maja 1944. predala arhivsku građu istoričarima; da je u tri godine raskinula radni odnos sa preko hiljadu svojih radnika, što je veoma mnogo; itd. Neko ko je – pukog "kontinuiteta i legalizma" radi – mogao da zadrži Rada Markovića na čelu Službe oktobra 2000. (i da se s njim sretne šezdesetak puta dok veselnik nije uhapšen) sada bi morao triput da razmisli pre nego što podlegne revanšističkim nagonima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---