---

Film - Pljačka Trećeg rajha Zdravka Šotre >

Švabe i barabe

Propušten kroz ruke filmskog kritičara od Pljačke Trećeg rajha, kao ni od Zone Zamfirove, ne ostaje ni kamen na kamenu. Međutim, ako fenomenu ovih filmova priđemo strogo filmskim kriterijumima, izmiče nam ono što je u vezi sa Šotrinim ostvarenjima mnogo zanimljivije – njihova sposobnost da se obrate najširem auditorijumu

Nije mala stvar za jednu kinematografiju kada joj se desi najgledaniji film svih vremena. Zonu Zamfirovu je prethodne sezone videlo oko milion i po ljudi. Film Pljačka Trećeg rajha, novi projekat iste ekipe, reditelja Zdravka Šotre i producentske kuće Dream company, sudeći po prvoj nedelji prikazivanja kada je zabeležio cifru od 88.900 gledalaca, preti da nadmaši Zonin rekord. Besomučno je ponavljano da oba ova filma nisu nekih visokih umetničkih dometa. Propušteni kroz ruke filmskog kritičara od Zone i Pljačke ne ostaje ni kamen na kamenu. Međutim, ako ovom fenomenu priđemo strogo filmskim kriterijumima, izmiče nam ono što je u vezi sa Šotrinim filmovima mnogo zanimljivije – njihova sposobnost da se obrate najširem auditorijumu. Kada u Srbiji neko natera milion i po ljudi da uradi istu stvar, to je podvig vredan divljenja a srećnik kome je to pošlo za rukom u najmanju ruku zaslužuje mesto mandatara. Ko još može da se pohvali da je mobilisao toliku populaciju – ni Gazimestan ni Peti oktobar, nijedna stranka na poslednjim parlamentarnim izborima. To je ona kritična masa koja je potrebna da se izabere predsednik, formira stabilna vlada, odnosno podrže ili zaustave reforme. U situaciji kada odlazeća vlast kao svoju najveću manu ističe da nije uspela da objasni narodu šta je to pokušavala da uradi, možda bi naši političari mogli nešto i da nauče od Šotre. Šta je, dakle, nagnalo toliki svet da ode u biskop u kome su mnogi od njih poslednji put bili kada su filmovi prikazivani u crno-beloj tehnici?

ZONA TRANZICIJE: Zona Zamfirova se pojavila u vreme prvog tranzicionog šoka usled potpunog zaokreta u sistemu vlasti, moralu, obliku svojine, kulturnom modelu... Ovaj visoko stresan proces imao je za kolateralnu štetu sve one kohezione sile koje tradicionalno drže jedno društvo na okupu, a to su: nacionalna pripadnost, religija, tradicija, običaji... Tvorci ovog filma potrefili su upravo ono što je većini nedostajalo, i još sve to umotali u šarenu oblandu jedne izuzetno pitke komedije nafilovane pesmom, igrom, podvriskivanjem, ogovaranjem, majmunisanjem, lupanjem zauški, venčanjem i naravno – igranjem u kolu koje se ispostavlja kao osnovni prostor socijalnog zbivanja. Ta forma koja je jedan od ključeva uspeha ovog ostvarenja nadovezuje se na jedan televizijski žanr koji ovdašnja publika dobro poznaje. To su oni promenadni šou programi iz zlatnih sedamdesetih tipa "Obraz uz obraz", ili "Šou Sedmorice mladih", koji su išli subotom uveče i dugo godina bili dominantan vid TV zabave. Zona upravo po smenjivanju lakog humora i songova i po tom prijemčivom zabavljačkom štimungu, podseća na koncepciju ovih emisija urađenih po principu garnirunga skečeva i muzičkih numera. Konačno, ovaj film je promovisao Katarinu Radivojević, jedno novo i sveže glumačko lice. Našoj publici je izgleda legla njena tradicionalna vrsta lepote, s obzirom na to da nema 17 godina i nije ravna kao daska, kao što nam nameće model koji stiže sa Zapada.

PA ŠTA?: Pljačka Trećeg rajha je, uz razliku u ikonografiji, nastavak osnovnih zamisli prethodnog Šotrinog filma. Dok je iza Zone stajalo jedno književno delo iz obavezne osnovnoškolske lektire, Pljačka je rađena po scenariju Miodraga Andrića, inače odličnog glumca, koji je u jednom trenutku svoje karijere postao samoproklamovani klovn Ljuba Moljac. Glavonja i Kalauz, ovekovečeni u ovom scenariju, navodno su istiniti likovi sa Čubure, iz vremena kada je u ovom, tadašnjem predgrađu sađen kukuruz, koji su Moljcu napričali gomile lovačkih priča. Doživljaji ove dve secikese u okupiranom Beogradu predmet su ovog filma. Ideološki okvir je toliko bajat da bajatiji ne može biti. Bio je zastareo i tih osamdesetih kada je pisan, i 20 godina pre toga. Dok su Amerikanci imali svoje Ruse, mi smo u nedostatku omiljenog arhineprijatelja dugo razvlačili nesretne Nemce, koji u ovom filmu trpe jednu veliku dozu animoziteta, koji inače postoji u ovoj sredini prema civilizovanijem delu Evrope. Osnovna poruka filma o ovim simpatičnim kriminalcima je da su Oni možda bolji, pametniji, bogatiji, ali smo zato Mi veći zajebanti. Suština ove vrste jalove kompenzacije je da sve ono što ne umemo, ne smemo ili nećemo da uradimo proglasimo za naše nacionalne vrline. Čak će i nedostatak higijene biti slavljen kao osobina vredna ponosa. U tom smislu citat koji se vrti po reklamama "Cela Evropa se usrala od ovih Švaba, a vidi šta im mi radimo" jeste lajtmotiv te vrste infantilnog samozavaravanja. Iako po kontekstu može da podseti na seriju Povratak otpisanih, ovaj film je mnogo bliži filmovima iz serijala Žikina dinastija i Sekula se ponovo ženi – odnosno, bavi se prigradskim fizionomijama i njihovom večitom uspehu da se snađu u gradu pomoću smicalica i prostakluka. U tome mu obilato pomažu glumci dve naslovne uloge. Poslednja dva filma Zdravka Šotre, a naročito Pljačka Trećeg rajha, promovišu Nikolu Đurička u novog narodskog komedijaša kao što su to nekada bili Mija Aleksić i Čkalja, dok od Dragana Nikolića prave matorog Dragana Nikolića, namazanog šarmera spremnog da glumi ama baš svakog na isti način.

I to je to. Malo gegova, malo pevanja, smuti pa prospi. Oba ova filma su očigledno namerno to što jesu: niskobudžetna zabava koja od gledaoca ne očekuje da bude pametan, da se suoči sa zločinima, da prihvati našu ekonomsku realnost, da se žrtvuje za bolju budućnost. Od njega se očekuje samo da plati tih 150 dinara i da ne misli ni o čemu. Što bi se mi baktali oko estetskih dometa ove dve limunadice kada ni njihovi autori to nisu radili. Ako neko krene da napravi tortu od blata, ti mu ne prigovaraš da nije ukusna. Priča se o bolivudizaciji srpskog filma (tzv. srbolivudizacija). Pa šta? Ako je to ono što publika želi da gleda, u uslovima tržišne privrede, niti se može niti treba ukinuti jednu takvu produkciju u ime nečije koncepcije filmskih vrednosti. Kome se ne sviđa nek gleda nešto drugo. Meni se ovi filmovi ne sviđaju i ja ću da gledam nešto drugo. Ali, razmislite i ovako: ova dva filma presudno će uticati na stvaranje mejnstrima, što samo može pomoći profilisanju domaćeg filma ali i povećanju količine novca koji se obrće u svim segmentima filmske industrije. S druge strane, ako se zapitamo da li su oni opasni po naš film i našu kulturu, da li treba da napravimo zajednički front protiv njih, da se kolektivno zgražavamo, da zvonimo za uzbunu, odgovor je – naravno da ne.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---