Suđenja u Srbiji >

Istorijski i uporedni okvir

đorđe đorđević, saradnik ujedinjenih nacija – program za razvoj

S obzirom na to da se rad Haškog tribunala bliži kraju sa objavljivanjem poslednjih optužnica do kraja ove godine, preostaje Srbiji da se sama svojom inicijativom bavi nemilom prošlošću. Na nama je da odlučimo da li ćemo se suočiti s događajima iz devedesetih godina ili ćemo ovaj teret ostaviti u amanet nekim budućim generacijama u Srbiji. Pitanje je kako ćemo im objasniti da nismo imali odlučnosti da se suočimo s događajima koje smo iskusili i da smo prepustili njima da se nose s proslošću u kojoj nisu učestvovali

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD U HAGU

Kada je film kanadskog režisera jermenskog porekla, Atoma Egojana, "Ararat" dobio dozvolu ministarstva kulture za prikazivanje u Turskoj pre dve godine, to je izazvalo pravu buru protesta i javnu debatu o slobodi govora u zemlji. Film prikazuje masovna ubistva i progone više miliona Jermena iz Turske 1915. pod okriljem pokreta Mladoturaka. Odluka o puštanju filma u distribuciju, o delu prošlosti Turske koja je do tada bila sistematski poricana došla je u skladu sa turskim pokušajem da se približi evropskim standardima i ojača svoje šanse za integraciju u evropske institucije. Ovaj pokušaj pomaka ka sećanju u Turskoj je blisko praćen u svetu i ostaje da se vidi da li će distributeri ikada pustiti film na šire tržište imajući u vidi pritiske nacionalističkih partija koje su ovo iskoristile za sopstevenu promociju.

Turske vlasti nisu jedine koje su u prošlosti mislile da će ova epizoda moći da se pokrije potpunim zaboravom istorije. Nešto ranije, u srcu Evrope se mogao čuti glas koji je verovao da nekažnjavanje ovih zločina daje apsolutnu prednost vladavini sile nad pravom: "Cilj rata nije da se dostignu definitivne granice, već da se neprijatelj u potpunosti fizički uništi. Ovim sredstvima ćemo zadobiti vitalni životni prostor koji nam je potreban. Ko se danas još seća masakra nad Jermenima?" Ovo su reči Adolfa Hitlera saopštene vojnom vrhu Vermahta mesec dana pre početka Drugog svestskog rata 1939. Događaji koji su usledili su u potpunosti izmenili naše shvatanje pojma čovečnosti, kao i nužnost pravnog čina koji će se adekvatno nositi sa najtežim napadima na ljudska bića i njihovo dostojanstvo u ratnim okolnostima.

ZASEDANJE MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG SUDA U HAGU

Samo nekoliko godina pre početka genocida nad Jermenima, američki filozof španskog porekla Džordž Santajana je počeo da promoviše ideju koja će verovatno najviše učiniti da njegovo ime uđe u istoriju. Ideja je jednostavna, ali se ispostavilo da ima dalekosežne posledice i tvrdi da "su oni koji ne mogu da zapamte prošlost osuđeni da je ponove". Polazeći od ove pretpostavke danas je u svetskoj praksi preispitivanje traumatične prošlosti postao imperativ demokratskog razvoja bez obzira na to da li se radi o razvijenim zemljama, nerazvijenim zemljama ili onima u tranziciji. Razne vrste preispitivanja ratnih iskustava zajednica skoro su nepresušne, od skorašnjeg izveštaja Komisije za istinu i pomirenje u Peruu, javne debate o komandnoj ulozi bivšeg američkog senatora Boba Kerija u ubistvu grupe civila u vijetnamskom ratu, kao i ulozi bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera u više lokalnih sukoba za vreme hladnog rata, šire rasprave o ulozi kolaboracionista i Petenove vlade za vreme nacističke okupacije, kao i francuske vojske za vreme okupacije Alžira, do jedinstvenog južnoafričkog iskustva sa tranzicionom pravdom u prevazilaženju nasleđa aparthejda, uspostavljanja specijalnih sudova za ratne zločine u Sjera Leoneu i Istočnom Timoru pod okriljem Ujedinjenih nacija, pravljenju tehnički najsavremenijeg dokumentacionog centra o delu kambodžanske istorije koja se bavi tzv. poljima smrti, i modalitetima izvinjenja i odštete japanskih vlasti povodom ponašanja japanskih vojnika tokom okupacije Koreje u Drugom svetskom ratu, da nabrojimo samo neke primere.

U isto vreme, izazovi ovakvom suočavanju nigde se ne mogu prenebregnuti. Različiti vidovi otpora se često smanjuju sa protokom vremena, ali u istoj srazmeri pokazalo se da svako odlaganje ima dalekosežne posledice u smislu demokratskog razvoja zemlje, uključivanja u regionalne i svetske procese i prevencije budućih sukoba. Zemlje Zapadnog Balkana mogu da ponude sopsteveno iskustvo, jer se čini neospornim da su događaji iz devedesetih godina nosili sva obeležja prethodnih antagonizama iz ratova koji nikada nisu u potpunosti bili rasvetljeni da bi mogli da prodru u jedan ili više oblika zajedničke svesti i aktivnog sećanja.

Suđenja za ratne zločine uvek predstavljaju samu okosnicu ovog suočavanja. Ovim činom postkonfliktna politička zajednica ističe snagu i značaj svojih pravnih institucija, potvrđuje svoju državnost i spremnost zasnivanja ove državnosti na vladavini prava. To se pre svega ogleda u obraćanju najozbiljnijim slučajevima kršenja tog prava iz perioda pre početka tranzicionih procesa i reintegrisanja u međunarodnu zajednicu.

Ovim činom takođe počinje obraćanje zaštiti žrtava i njihovih prava, koje bi u protivnom u budućnosti mogle da traže vanpravne okvire delovanja. Pravni postupak je dakle najbolji i najlogičniji način da se zatvori beskonačan krug nasilja i odmazde koji je karakteristika svih sukoba. Pored toga, suđenja za ratne zločine su preduslov i pretpostavka drugih oblika odnošenja prema traumatičnoj prošlosti, uključujući sistematsko dokumentovanje događaja, usmena iskazivanja šireg broja učesnika i neposrednih posmatrača, rada na pomirenju i istorijskih studija.

Ove godine 9. marta počinje prvo suđenje za ratne zločine pred Specijalnim sudom za ratne zločine i organizovani kriminal u Beogradu. Tim povodom Tužilaštvo za ratne zločine ovog suda je odlučilo da objavi optužnicu u prvom postupku pred sudom, u slučaju "Ovčara", kao i strateške odrednice svog delovanja. U ovom trenutku bi bilo korisno da se osvrnemo na iskustva drugih tužilaštava u pravnom procesuiranju ratnih zločina ne bi li se bolje shvatilo značenje ovog procesa u Srbiji. Ovakva razmatranja mogu da pomognu u sagledavanju izazova koji su pred nama, kao i u određivanju realističnih očekivanja u odnosu na nužna ograničenja pravnog procesa.

Čemu "specijalnost" suda?

Poslednjih dana u Srbiji je bilo određenih sumnji o potrebi stvaranja specijalnog suda koji se bavi isključivo ratnim zločinima i prekršiocima zakona koji deluju unutar mreža organizovanog kriminala. Suđenja su mogla da budu prepuštena postojećim okružnim sudovima, moglo se čuti, koji imaju punu nadležnost nad njima u skladu sa krivičnim zakonikom. Time bi se takođe izbegla posebna izdvajanja u smislu tehničke podrške (koja su u najvećoj meri došla od stranih donatora) i profesionalnih kapaciteta pravosudnih institucija.

No, i pored ovih primedbi, u međunarodnoj praksi suđenja za ratne zločine u većini slučajeva dobijaju specijalni tretman. Ovo može biti u vidu posebnih sudskih foruma na instanci vrhovnog suda, kao u Lajpcigu 1921. za zločine nemačke vojske tokom Prvog svetskog rata. Češća alternativa su zasebne domaće institucije koje su bile praksa postnirnberških suđenja u Nemačkoj, posleratnih suđenja u zemljama koje se bile pod nacističkom okupacijom, uključujući Jugoslaviju, i procesa protiv Adolfa Ajhmana u Izraelu. U slučajevima kada je ovo nemoguće iz razloga ratnih aktivnosti koje su u toku, neizvesnosti posleratne situacije, nespremnosti državnih organa ili nedovoljne obučenosti domaćeg sudstva da se nosi sa pravnim izazovima uspostavljaju se mešoviti domaći i međunarodni sudovi, što je i slučaj na Kosovu pod okriljem UNMIK-a. Na primer, Specijalni sud u Sjera Leoneu će početi svoj prvi proces protiv devet optuženih za zločine protiv čovečnosti samo dan posle početka rada suda u Beogradu. "Specijalno veće za ozbiljne zločine" u Istočnom Timoru upravo razmatra svoju najozbiljniju optužnicu protiv penzionisanog indonežanskog generala Viranta. "Izuzetni" sud za zločine počinjene tokom vladavine Crvenih Kmera u Kambodži treba da počne sa radom ove godine, dok će tačan format suđenja Sadamu Huseinu i vrhu Baas partije biti takođe uskoro odlučen. Tu su zatim i institucije koje su osnovale međunarodne organizacije kao što je slučaj Nirnberškog suda, Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu koji su preteča stalnog Međunarodnog krivičnog suda čije je sedište takođe u Hagu, i u kome se objavljivanje prvih optižnica očekuje u neposrednoj budućnosti. U ovom slučaju sudu mogu dodatno da koriste međunarodna pravna i tehnička ekspertiza, kao i neposredna međunarodna razmena iskustava. Pored toga, u čak 24 različite zemlje sveta postojale su ili postoje paralelne ili jedinstvene komisije za istinu i pomirenje koje se specifično bave ozbiljinim kršenjima ljudskih prava iz proslošti na određenom prostoru i u određenim vremenskim okvirima. Takve komisije po pravilu imaju kvazipravni format i u nekim slučajevima mogu da imaju za posledicu izuzimanja ili preporuke za krivično gonjenje.

Iako su gorepomenute primedbe na račun specijalnosti suda ispravne sa stanovišta celokupnog rada pravosuđa, mi ne smemo da prenebregnemo specifične pravne potrebe i društvene uslove koje ovakva suđenja iziskuju u smislu tehničkih, pravnih i komunikacijskih kapaciteta. U odnosu na rad tužilastva pod drugim okolnostima, kada su ratni zločini u pitanju, često je potrebno pribaviti dokumentaciju u istražnom postupku i organizovati svedočenja pojedinaca iz drugih država. Kao što je već poznato, sud takođe mora da obezbedi određeni stepen zaštite svedoka koji stoga zahteva specijalne tehničke uslove, a koji nisu uvek dostupni u postojećim okružnim sudovima. Zatim je potreban jedan nivo pravne stručnosti, s obzirom na to da se donošenje suda o ponašanju u ratnim uslovima zasniva i na većem broju međunarodnih konvencija o pravilima rata. Tu se dakle očekuje i sposobnost usklađivanja međunarodnih odredaba sa domaćim zakonima i praksom. Povrh toga, ova suđenja uvek privlače značajnu pažnju javnosti i postavljaju praktične zahteve za izlazak u susret predstavnicima medija. Postoji potreba za stručnim pojedincima u funkciji portparola unutar tužilaštva i sudskog veća koji mogu efikasno da ponude informacije o radu suda.

Pravni ili politički izazov

Drugo pitanje koje moramo da postavimo tiče se šireg značaja i potencijalnih poteškoća suda, te da li se nešto u tom pogledu može naučiti od međunarodnog iskustva. U pokušaju da sagleda probleme uopšteno, na kraju svoje podrobne studije o najpoznatijim suđenjima za ratne zločine, "Zaustavi se ruko odmazde", Geri Džonatan Bes postavlja sledeće pitanje: "Da li tribunali za ratne zločine mogu da odrade svoj posao?" i tvrdi: "Jedini ozbiljan odgovor je: U poređenju sa čim? Ne, suđenja za ratne zločine [u principu] ne funkcionišu jako dobro. Ali ona imaju jasan potencijal da funkcionišu, i da funkcionišu mnogo bolje nego bilo šta što su [političari] mogli da smisle na kraju ratova." Pravna rešenja dobijaju svoj smisao i značaj tek kada se uporede sa praksom političkih intervencija bilo da su one domaće ili međunarodne. Među političkim rešenjima ima malo toga što bi ijedna zajednica poželela. Tu na primer možemo da nađemo raznovrsne planove delovanja, od aktivnog rada na zaboravu prošlosti i uzdizanja u status heroja i traženja imuniteta za one koji su počinili zločine do poziva na odmazdu protiv političkih i državnih subjekata ili kolektivno kažnjavanje drugih zajednica u celini. Iako u mnogim slučajevima očekivanja žrtava i njihovih porodica, kao i svih ostalih koji podržavaju ustrojstvo prava nisu u potpunosti zadovoljena, sudski proces je, tvrdi se, i dalje superioran u odnosu na druga rešenja. Često njegov tok može da zavisi i od vansudskih odluka. Tako, politički pritisci i nevoljnost državnih organa da pruže logističku podršku sudu mogu da dovedu do kolapsa čitavog procesa. Ovo je bila sudbina ranih pokušaja u Lajpcigu i Konstantinopolju 1919. za progon Jermena, a pod pritiskom Britanaca. U drugim slučajevima neažurnost tužilaštva u podizanju novih optužnica i nepotrebno odugovlačenje sudskog procesa mogu da dovedu do opadanja interesa javnosti a s njim i političke volje da se proces dovede do logičnog završetka.

Svaki specijalni sud takođe mora da se suoči sa jednim brojem specifičnih pravnih problema, i Tužilaštvo u Beogradu u ovom pogledu neće biti izuzetak. Tu se pre svega misli na pitanja komandne odgovornosti koja nemaju jasno definisane odrednice u domaćem zakonu, postavljanje zakonskih odrednica po pitanju adekvatnih mera zaštite svedoka-saradnika, i modalitete korišćenja dokaznih materijala koji su procesuirani u drugim sudovima uključujući i one iz Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Pored toga, u savremenoj praksi rada tužilaštava za ratne zločine prisutan je i vidan pomak fokusa i tzv. narativa sudskog procesa. U tradicionalnoj sudskoj drami, glavni akter suđenja je osumnjičeni tj. potencijalni počinilac. Pažnju privlače njegova ili njena lična istorija, društveno-političke okolnosti delovanja, kao i same okolnosti vezane za pojedinca pri navodnom izvršenju čina. Zadatak suda jeste isključivo to da odredi njegovu krivicu ili nedostatak takve krivice. Pri tome se u predstavljanju događaja javnosti u dobroj meri zanemaruju ličnosti i stradanja onih čija su prava prekršena često na najbrutalniji način. Da bi se ovo usredsređenje na počinioce prenebregnulo, u prošlosti su predstavnici zajednice žrtava vršili atentate na počinioce zločina i predavali se policiji da bi u sudskom postupku mogli da zastupaju glasove žrtava. (To se dogodilo u Berlinu 1921. kada je Jermenin Tahlirijan ubio vođu Mladoturaka Talata Beja i u Parizu 1926. kada je Jevrejin Švarcbard ubio bivšeg oficira ukrajinske vojske Simona Petljura za pogrome 1917–20.) Imajući sve to u vidu današnja tužilastva često preuzimaju ulogu podsećanja na žrtve i zaštitu njihovog integriteta. Ovo može da bude u obliku insistiranja na dostojanstvenom naznačavanju njihovih imena u sudskoj proceduri, podsećanje na njihove ličnosti i društvene uloge, okolnosti pod kojima su stradali, odbranu od neopravdanih napada na njihov integritet itd.

Tuzilaštvo Specijalnog suda u Beogradu takođe će učiniti napore da se prilagodi ovoj međunarodnoj praksi u procesuiranju ratnih zločina. Ono će dakle morati da se nosi sa značajnim brojem i pravnih i političkih izazova. Neka od njih su ugrađena u samu praksu suđenja za ratne zločine, dok su druga novijeg datuma i lokalnog karaktera. Ipak, većim delom potencijalne prepreke sa kojima se Srbija može suočiti u procesuiranju ratnih zločina nisu neprimerene praksi u drugim sredinama.

Aspekti rata kao kolektivnog sukoba

Postavlja se takođe pitanje – u kom smislu suđenja u Srbiji imaju značaja u prikazivanju uloge zajednica u ratnim zbivanjima. Po samoj definiciji, rat je sukob država, većih grupacija ili kolektiva koji samim tim proizvodi izuzetna ljudska razaranja. U tom smislu delovanje pojedinaca je često viđeno u funkciji ciljeva jedne strane u sukobu. Ipak, to automatski ne podrazumeva da su nam stoga sva dostupna sredstva na raspolaganju, s pravnog ili moralnog stanovišta. Na primer, Majkl Volcer je na istorijskim primerima pokazao da su moralna pitanja u praksi nužno deo vojne strategije čak i u uslovima u kojima oni koji donose odluke nisu u potpunosti svesni zakonskih odredaba koje regulišu ponašanje u ratu ili ovakve eksplicitne odredbe ne postoje. Pored toga, delovanje unutar kolektivnog sukoba ne znači da su dela naredbodavaca i izvršilaca uvek u skladu s ciljevima, interesima i moralnom potkom zajednice kojoj pripadaju, te i da svi članovi te zajednice treba da snose podjednaku krivicu za njih. Iz ovog razloga su međunarodni, a time i nacionalni zakoni o ponašanju u ratu doživeli jednu značajnu evoluciju.

Sve do Drugog svetskog rata međunarodni zakon se isključivo bavio odnosima među državama a ne pojedincima, u skladu s neprikosnovenim principom suvereniteta. Posle ratnog sukoba, politike kažnjavanja su obično padale na čitavu zajednicu koja je izgubila rat, dok je krivično gonjenje pojedinaca bilo ostavljeno nacionalnim sudovima koji su listom prolazili nekažnjeni. Sa nirnberškim principima je napravljen istorijski preokret time što su postavljene osnove za sva savremena suđenja koja se odnose isključivo na pojedince (i u nekim slučajevima organizacije) a ne države. Ovakav obrt je bio u dobroj meri sticaj istorijskih okolnosti jer je još u septembru 1944. na Kvibečkoj konferenciji napravljen saveznički plan za posleratnu Nemačku koji je predviđao kao kaznu njeno srozavanje na "pastoralni nivo", tj. sistematsko uništenje svih industrijskih potencijala zemlje, kao i ubistva na licu mesta jednog većeg broja (po nekim izvorima i do 2500) nacista. U svakom slučaju, na kraju je prevagnulo pravno rešenje nad političkim rešenjem i ono je postalo standard budućeg odnošenja prema problemu ratnih zločina.

Pouka ovog iskustva je da krivica svakako u pravnom, a po mnogima i moralnom smislu može da bude samo pojedinačna, nikako kolektivna. Jer niko ne može da bude kriv za nešto što nije počinio. Tako, na primer, osećaj krivice za nešto u čemu neko nema nikakvog udela nema nikakav pravni značaj. Za razliku od krivice, odgovornost je ta koja se odnosi na ono što je urađeno u moje ime kao člana jedne zajednice, jer svi mi hteli – ne hteli pripadamo nekoj državnoj, nacionalnoj ili etničkoj zajednici. Ovde se radi o političkoj, a ne o pravnoj odgovornosti. Preuzimanje ove odgovornosti podrazumeva, između ostalog, i pravično odnošenje prema svim nedelima podjednako, bez obzira na afinitete prema zajednici kojoj neko pripada. To dakle znači priznavanje opsega i težine svih pojedinačnih zločina počinjenih u moje ime. U širem smislu, prihvatanje ove odgovornosti znači i principijelnu podršku svim naporima da se svi prekršioci zakona iz moje političke zajednice provedu kroz pravičan sudski postupak.

Iz ovoga sledi da je svaka tvrdnja da dokazivanje krivice jednog bilo kako istaknutog pojedinca zajednice baca mrlju krivice na sve članove te zajednice, upravo suprotna logici postnirnberških suđenja. Štaviše, ova taktika relativizacije zločina nije ni po čemu nova i gotovo je stalna pojava ovakvih suđenja. Još 1946. Hana Arent je ponudila detaljnu analizu sistematskog načina na koji su Himler i nacistička mašinerija pokušali da uključe što šire stanovništvo Nemačke u svoje poduhvate i izbrišu sve tragove otpora njihovom pokretu unutar Nemačke od trenutka kada je poraz izgledao neminovan. U tome se išlo tako daleko da su čak falsifikovana dokumenta kojima bi se kompromitovali inače provereni antifašisti, a koji nisu bili nadohvat ruke režima. Time bi svi Nemci bili poistovećeni sa nacistima, a pojedinačna krivica samih arhitekata holokausta učinila bi se jednakom sa krivicom jednog običnog Nemca.

Zadatak suda u Beogradu, kao ni kod bilo drugog suda ove vrste, nije određivanje ili procena širih društveno-političkih zbivanja na ovim prostorima iz devedesetih godina. Takav rad mora da bude prepušten istoričarima ili nekim možda budućim komisijama istine. Takođe, rad suda u Beogradu zasigurno neće imati nikakvog uticaja na parnični postupak država Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv Savezne Republike Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Po definiciji, Haški tribunal ima mandat da se bavi najtežim kršenjima ljudskih prava kakve su po svojoj prirodi optužbe za genocid, dok će se domaći sud baviti manjim prekršajima. Postoje takođe različita mišljenja stručnjaka o tome da li će i u kojoj meri odluke i samog Tribunala uticati na rad MSP-a.

Uloga javnosti

Kao što se iz navedenog može videti, suočavanja s prošlošću nisu jednostavna niti se ona događaju preko noći. Ako se Nirnberški proces shvata kao model uspešnog suđenja i pored svojih brojnih pravnih propusta, on nije naprasno doveo do stepena razumevanja opasnosti kolektivne upotrebe nasilja među Nemcima koji postoji danas. Bilo je potrebno više od dvadeset godina, počevši od frankfurtskih suđenja za Aušvic iz 1963–65, da nemačka zajednica sama aktivno počne da postavlja pitanja o nacističkoj prošlosti. Ovo se delom desilo i zbog međunarodnih okolnosti: podeljenosti Nemačke, atmosfere hladnog rata koja nije favorizovala otvaranje pitanja prošlosti, kao i inicijalne neverice mnogih posmatrača da prihvate i naprosto asimilišu ideju postojanja stradanja kao onih koji su se dogodili u Aušvicu ili Buhendalu. I pored toga, Nirnberg je iz ove perspektive ostavio značajan trag. Pored znatnog unapređenja međunarodnog krivičnog prava, određene odredbe nirnberških principa ušle su u ustavni okvir Savezne Republike Nemačke, rad nemačkog sudstva je u velikoj meri profitirao od ovog iskustva, a sudska građa je i danas osnova mnogih istorijskih studija. Možda najbitnije od svega, Nirnberg je postepeno postao simboličan momenat podsećanja u svesti Nemaca.

Istorija Nemačke svakako nije ovde spomenuta radi poređenja samog sadržaja prošlosti koji je neporediv. Razlog je način suočavanja sa prošlošću kao i međunarodni značaj samih sudskih procesa. Istorijske okolnosti su htele da se sledeći veliki pomak u međunarodnom humanitarnom pravu, posle zatišja tokom godina hladnog rata, desi baš kroz suđenja u Haškom tribunalu. U okviru Tribunala donet je čitav niz novih međunarodnih odrednica i sakupljeno veliko iskustvo po pitanju pravne i tehničke podrške sudovima. Time su suđenja za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije dobila istorijski značaj i posebnu pažnju međunarodne javnosti. Iskustva Tribunala sada mogu da budu prenesena na globalnom nivou na rad stalnog Međunarodnog krivičnog suda, i na lokalnom nivou Specijalnom sudu u Beogradu, kao i svim drugim budućim sudovima ovog karaktera. Tužilaštvo Specijalnog suda hoće da se uključi u saznanja svih praksi pravosuđa u tranziciji u svetu i ima cilj da prenese svoja iskustva i stručnu obučenost drugim pravosudnim ustanovama u Srbiji.

S obzirom na to da se rad Haškog tribunala bliži kraju sa objavljivanjem poslednjih optužnica do kraja ove godine, preostaje Srbiji da se sama svojom inicijativom bavi nemilom prošlošću. Uslovi hladnog rata više ne postoje i u "globalnom selu" svi su već navikli da gledaju jedni druge i prate uspone i padove demokratskog razvoja čak i manjih država. Napravljeni su veliki koraci u smislu tranzicione pravde, što pokazuje i činjenica da je većina primera intervencije i osvrtanja na ratna zbivanja iz drugih sredina iz neposredne prošlosti od kraja hladnog rata.

Na nama je da odlučimo da li ćemo se uključiti u ove tokove i suočiti s događajima iz devedesetih godina ili ćemo ovaj teret ostaviti u amanet nekim budućim generacijama u Srbiji. Pitanje je kako ćemo im objasniti da nismo imali odlučnosti da se suočimo s događajima koje smo iskusili i da smo prepustili njima da se nose s proslošću u kojoj nisu učestvovali.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST