Lisica i ždral >

Umri muški

ljuba živkov

Radi li se o odblesku petoljetki ili o prvom izdanku nadirućeg kapitalizma, tek, ljudi javno planiraju vlastitu i to prirodnu smrt, bave se samrtnom prognozom... Možda i jeste krajnje vreme da se Smrti da neki razuman rok

Vremešniji šumadijski domaćini podižu si nadgrobne spomenike na kojima autoritatitvno označavaju godinu smrti, M. S. T. iz O. uklesao je godinu 2006, čovek je nameran da nadživi Koštuničinu vladu, ali ne bi baš da čeka ulazak Srbije u Evropsku uniju, R. N. iz A. dao je da se mu u švedski mermer ukleše 2010. (rođen 1929). Brojke mu, pošto se bavio trgovinom, nisu strane, pa je i za suprugu, premda mlađu, ali izlaganu stresovima bankarskog živovanja, proračunao i hrabro uklesao godinu smrti: nakon dve godine udovištva i raba Božija D. u svojoj tada sedamdeset četvrtoj godini odlazi za nikad neprežaljenim mužem.

A možda su supružnici svak za sebe uradili poslednji horoskop? Ili je gospođa D. kao mlađa (rođ.1938) uradila to za oboje? Ili su se jedne zimske večeri dogovorili: "Napravićemo spomenike i meni i tebi, sa kompletnim tekstom! I, sad, pošto niko nije prorok u svom selu, je l’ tako, ti napiši godinu moje smrti, ja ću tvoje, zapečatimo fino to, odnesemo sutra kod kamenoresca i kad budu gotovi spomenici videćemo svak svoje, a?!"

Zna se da starije osobe, osobito kad nemaju blisku rodbinu, za sebe unapred kupuju i održavaju grobno mesto, mnogi vole da za života vide i svoj spomenik. Koliko je spomenika podignuto ex ante, koliko je imena živih uklesano (ili doklesano pored imena umrlih) da se kamenorezac ne bi naknadno cimao, o pripremanju odeće, pokrova, novca za kovčeg, sveštenika i nosioce, da i ne govorimo! Ovo poslednje bilo je ženska (razbi?)briga, sarana je morbidna replika na štafir tj. na sve ono što devojka priprema za udaju. Sećam se starice koja je za svoj pogreb pripremila pokrov, odeću, cipele, sveću, znalo se da sve to ima spremno i vojnički uredno složeno, pa ipak, njezin unuk pomalo se štrecnuo kad je u okviru očekivane rekvizite pronašao i maramicu za privezati usta nakon ropca (čvor ide gore, na teme). Elem: ako se ljudi odvajkada petljaju i vrzmaju oko sopstvenog pogreba i groba, da li u novom šumadijskom trendu ima nečeg zaista novog, inovativnog?

Ima! Da li je to relikt socijalističkih petoljetki ili prvi izdanak nadirućeg kapitalizma, tek, prvi put se suočavamo sa fenomenom javnog planiranja vlastite i to prirodne smrti, susrećemo sa samrtnom prognozom, sa pokušajem da se Smrti da razuman rok. Šta oseća onaj ko vidi uklesanu godinu svoje smrti? Da li prvopomenuti M. oseća izvesnu obavezu da umre tokom 2006. godine, da li, naprotiv, drugonavedeni R. uživa neku vrstu mermerne garancije da ga do 2010. godine neće udariti ni srčana kap ni voz?

Gospođa R. koja crno na belo (belo na crno, zavisi od mermera) ima još osam godina života, poseduje amajliju i svileni gajtan u isti mah, ali, u vremenu situirana i uklesana Smrt više nije neman o kojoj se ništa ne zna; našavši se na spomeniku, smrt je poručena, zakazana, birokratizovana, čime je makar delimično izmamljena iz sfere mističnog: ako se poslušno odazove u naznačeno vreme znači da se sa njom može praviti dil, ako dođe ranije, bože moj, ako li pak gadno zakasni, utoliko bolje.

U jezi pred neminovnim i nepoznatim čovek bi da ima nešto pouzdano, ljudima je možebiti potreban dead-line (death-line), rok u kojem će neke stvari još uraditi i doživeti? Šta biva ako vlasnik spomenika ode pre roka? Njegovi potomci nose spomenik na korekturu kod kamenoresca (koji i sam može da umre, a sa njim i "font" na kojem je bila prognozirana godina)?! Ili treba da uzdahnu: eh, a mislio je da će živeti do te i te godine, neka ta brojka ostane kao spomen na njegovu narav i na godinu pre koje nije uopšte bio raspoložen da umre! Ili, obrnuto, sam sebi uklešem neku godinu kao završnu, dođe ta godina, prođe jesen, novembar, decembar, Sveti Nikola, Dan Armije, ja se ispostavim kao osoba upravo konjskog zdravlja, šta onda?

Godine 1980. umre jednom mom poznaniku žena, majka mu beše živa, on napravi ženi spomenik gde pored pokojničinih podataka ubaci i majčino ime, godinu rođenja i bogami još tri cifre tj. 198: majko, ne bi bilo učtivo da premašiš deceniju, osmicu valjda neću morati da brišem? Staronka se uklopila u viziju, da ne kažem proračun – jedno poslepodne kamenorezac je došao i dopisao dvojku.

Iz Antropologije smrti L.V. Tome pamtim osuđenika zvanog Bife (na francuskom bog zna kako se piše, mora da ima jedno deset slova), bio je osuđen na smrt giljotiniranjem, e, Bife je došao na ideju da mu glavu odrube sa prednje strane, želeo je da odozdo gleda u sečivo a ne da ga ono mučki iznenadi s leđa, nadležni glatko odbiše njegovu molbu, ama se Bife nije mirio sa krajnje pasivnom ulogom u neminovnom performansu gde on treba da bude jedina zvezda – dao je da mu se iznad kičme, popreko, istetoviraju crtice kao na kuponu za bioskopsku kartu, iznad toga istetovirano je OVDE ISEĆI!

Novo groblje u Lipama kod Smedereva verovatno je prvo privatno groblje u Srbiji; staro groblje beše krcato, neko je na obližnjoj njivi prvi iskopao grob, jedan pokojnik je ako tako može da se kaže povukao nogu, ubrzo se ukazala potreba za novom rakom i grobljence je zaživelo, doduše životom prigradskog divljeg naselja kome tek predstoje dogradnja i legalizacija. Novo groblje je na njivi jednog meštanina voljnog da se mane zemljoradnje i da se posveti pogrebnom rentijerstvu, ali koji, međutim, nije u ljubavi ni sa vlašću ni sa ožalošćenima, prvima je konkurencija, za druge nije dovoljno autoritativan, rake kopa svak gde mu se prohte, a vlasnik je rad da lično kreira geografiju njive... MZ bi da kupi drugu parcelu za manje pare (owner traži 500 evra za ar), ali stvari nisu tako proste, novo se groblje širi samo od sebe, a treće groblje nije baš jednostavno pustiti u pogon – ko voli da pokojnika odnese na neku novu oranicu i da ga tamo ostavi samog dok se u selu opet ne oglasi mrtveno zvono?

Groblje u Lipama još nema licencu, nema kapelu, nema staze, nema česmu za zaliti zimske ruže (možda će zakupci samodoprinosom izgraditi sve što groblje danas nema?), ali, ako navala bude kao dosad, i vlasnik će poželeti da obogati ponudu: bosiljak na kredit, muzikalniji popa, održavanje groba, cvećara, video-nadzor... Bilo kako bilo, monopol koji je glede grobalja dosad imala država nagrižen je, privatna inicijativa i ovde nalazi pukotine: ako su se ljudi odvažili da biraju i urezuju vreme svoje smrti, želeće tender i za partnera kome valja poveriti zemne ostatke, država ima da snizi cenu ili da podigne kvalitet usluga, ali će teško uhvatiti korak sa novom, Marks bi rekao vladajućom klasom: budućnost Srbije leži u privatnim grobljima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST