---

CD - Norah Jones, Courtney Love >

Drug za put

Norah Jones
Feels Like Home (Blue Note 2004)
Courtney Love
Americas Sweetheart (Virgin 2004)

"Rockstars, popstars, everybody dies... And I know that I won't see tomorrow." (Courtney Love u Sunset Strip)

Norah Jones i Courtney Love nemaju ništa zajedničko, ali imaju mnogo toga sličnog. I razrešenje te enigme je ono što ih u ovom trenutku spaja. Norah je vlasnica osam Grammyja i debija prodatog u osamnaest miliona primeraka, Courtney je udovica poslednjeg sveznačećeg rok muzičara i vlasnica jezika dugačkog osamnaest centimetara. Muzička industrija i MTV voljni su da i jednu i drugu servisiraju fastfood omladini kao kontrolisani oblik ženske emancipacije, koji emancipuje tako što prividno izmiče kontroli. Jedna na delu, druga na rečima. Ali, teško je zapravo razlučiti ko radi, a ko priča.

Norah Jones, 25-godišnja ćerka Ravija Shankara, osvojila je svet svojom mešavinom kantrija, džeza i folka na debiju Come Away With Me. Prijatnog vokala, negde između Nine Simone i k.d. Lang, ona je sasvim slučajno i, nekako, još uvek, u senci sopstvenog uspeha, nespremna i nezainteresovana da svoju ličnost individualizuje pred svetom više nego što to postadolescentska maštarenja i sedativne melodije čine same za sebe. A kako to intervjui pokazuju, i na najškakljivija pitanja Norah ostaje dosledna sebi. P: "Čini se da nisi želela da profitiraš na očevom imenu?" O: "Moj otac je divan muzičar, i tokom poslednjih pet godina (koliko se bolje poznaju – prim. aut.) ja sam svakako naučila da cenim to što on radi, ali pre toga ja baš i nisam slušala njegovu muziku."

Courtney Love, 40-godišnja udovica Kurta Cobaina, nikada nije osvojila svet, ali još manje ga je ostavljala na miru. Neprijatnog vokala, negde između Patti Smith i klimakterične žabe, ona je sasvim namerno stavljala sve stvari i ljude kojima se bavila u sopstvenu senku. U svojim stihovima nikada nije bežala od esencija samog rokenrola – seksa, droge i sopstvenog ega. Njeni intervjui bili su san svakog rok novinara – duhoviti, elokventni, inteligentni i pokazivali su vanrednu informisanost za nekoga ko veći deo života provodi u polusvesnom stanju. P: "Zašto se više žena ne bavi rokenrolom i uspe?" O: "Ja ću biti freakshow, jadnica koja povraća i prljava pijanica, muškarac će biti harizmatičan, sujetan, divlja pijanica i dionizijski lik. Ja ću se zadovoljavati malim stvarima i biću gubitnica, muškarac će biti darežljiv, mučenik i lider. Eto, zato."

Postoji trač koji kaže da kada je MTV tražio od Norine diskografske kuće Blue Note da snimi budžetniji spot za emitovanje, da je ona došla kod gazde i pitala može li da zaustavi prodaju njenog albuma, kako bi ovaj bedniji spot mogao da se emituje. Međutim, sudeći po albumu Feels Like Home, mala Norah nije imala problema da se izbori sa višemilionskim teretom na leđima. Iste, i u isto vreme, bledunjave i punačke numere, kao one sa prethodnog albuma, neće razočarati nikoga, pa čak ni one koji su očekivali nešto drugačije. Blazirana produkcija, obrade Waitsa i Zandta da se odbrani kredibilitet, i beskrajno dopadljivi glas učiniće ovo izdanje atraktivnim poklonom za sve moguće prilike. Nasuprot Ibzenovoj junakinji, ova Nora će se izboriti sa muškim svetom poštujući pravila igre i ignorisanjem sopstvenog pola do tačke u kojoj se iz zgodne dvadesetogodišnjakinje pretvara u Zvončicu, za koju pol, kao seksualni atribut, i nije toliko važan. Norah Jones možda nije toliko podstrek ženama, koliko drug na putu. Koliko god rupa da on ima...

O Courtney postoje hiljade tračeva. Neke od retkih koji deluju istinito izrekla je ona sama – ona teži savršenstvu, ona ne troši Kurtov novac ("on je za Frances"), Moby je okej, omiljeni bendovi su joj The Zombies i Led Zeppelin, i Radiohead su zeznuli omladinu kojoj su Limp Bizkit i slični bezmudni mačoisti bili odvratni. U aktuelnom singlu Mono ona peva – "Well, they say rock is dead/ They're probably right". Lepša posveta Kurtu nije se mogla napisati. Duhovito naslovljeni America's Sweetheart čedo je, između ostalih, Elton Johnovog kompozitora Berniea Taupina i nekadašnje frontmenke 4 Non Blondes, Linde Perry, koja poslednjih godina piše hitove i za Pink i Christinu Aguileru. I to je onaj kamen spoticanja, sa publikom, i još više sa kritikom. Courtney je, verovatno, napravila album kakav je oduvek htela – koji ima energične strofe i jebitačne refrene, koji je rok malo više nego što su The Bangels svojevremeno bile. Ali, problematično autorstvo nad materijalom (gde Courtney suvereno vlada samo stihovima) ostavlja utisak da je sa industrijom napravljen veći kompromis nego što se to očekivalo.

I tako (ženska) rok/pop scena dobija dva izdanja, više nego solidna u sopstvenim domenima, ali lišena mogućnosti da ženama predoče da svet u kome žive pripada njima koliko i muškarcima. Ovako im samo biva poručeno da i one imaju svoje mesto u njemu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---