CD – hip hop >

Srbija danas

slobodan vujanović

Škabo
Sam (One Records 2003)
Razni izvođači
Ulice (Bassivity Music 2003)

Ne sluša se hip-hop u Srbiji toliko koliko mi mislimo. Jer da se sluša, ne bi bilo milion radikala. Povukla bi deca tate i mame za rukave – sapleli bi se ovi u zaokruživanju. Da se sluša, a ne samo čuje, ne bi glasačka kutija imala toliko friško punoletnih apstinenata. I ne bi ovi kovali vladu skoro dva meseca da znaju da im nešto ozbiljno preti. Ne sluša se hip-hop koliko bi trebalo. A tamo se sve lepo kaže. I još se rimuje.

Škabo, član Beogradskog Sindikata, benda koji je bez sumnje kumovao aktuelnom talasu srpskog hip-hopa negadljivog na istine i laži Srbije danas, prvi se otisnuo u solo vode. Zadatak nije lak – treba odoleti standardima tazbine i uneti nešto svoje. Škabo uspeva i jedno i drugo. Sam po principu "Utiska nedelje" secira dnevnopolitičku stvarnost koja se i dalje oporavlja otkako joj je odstranjen Slobodan Milošević. Može se steći utisak da se Škabo malo više bavi estradom, pa su na njegovoj meti opasno pogođeni i turbofol(ro)keri (u Seti se devedesetih Škabo repuje: "Nemoj da se lažemo! Nismo narod takav/ Nastup virtuoza sluša često praznjikav Kolarac/ a sa Cecom peva refren cela Marakana/ frenetično pljeska 200.000 šaka"), ali i pomodni klaberi (Drina Rural Ekspirijens). Nisu zaboravljeni ni bivši rokeri: "Razvlačio si žice na basu za Oktobar/ Svakoj aktuelnoj vlasti do sada bio odan/ Džaba ti bogatstvo kad se osećaš rogat/ A za samo par sekundi nećeš biti ni bogat", (Poslednji udar). Mislim da znate o kome se radi. Dve najbolje stvari nalaze se na kraju – Kurve, u kojima je jasno istaknuta poruka srpskim vlastodršcima: "...bez iskrenosti, truda, krvi, znoja i suza/ čovek sebična je zver, ali ulica je duga/ puna raskršća, krivina, lažnih prečica do cilja/ mnogo više šansi ima ako putuje ekipa". Zvučni i verbalni krešendo dolazi u intimnoj poruci Tadiću, bivšem (a i svim sledećim) ministru odbrane u kojoj se vojnička služba kasapi iz srca i želuca. I nemojte u ćiriličnom pismu omota tražiti prve znake desesesesizacije, stvari ovde izrečene na ćirilici najlakše se i najbrže čitaju.

Izdavačka kuća Bassivity Music je svojirukudelo i lagano izrasta u srpsku mini hip-hop imperiju. Kompilaciji novih hip-hop izvođača Ulice prethodila su impresivna izdanja Shortyja, Oneyae, V.I.P.-a i Marčela, ali ovo izdanje prvi je znak prejakih, ako ne i pogrešnih ambicija. Konceptualno zamišljen kao saundtrek dešavanja na ulicama srpskih gradova, album pre deluje kao prilagođavanje (pri)gradskog životarenja Srbije mitologiziranom zapećku Njujorka ili L.A.-a. Nesporno je da novobeogradski (novonovosadski, novoniški...) blokovi muče iste brige kao i belosvetski getoi, ali srpska lirika slabo trpi iskrenost. Nismo mi bez razloga narod vičan ironiji, cinizmu i humoru, kao obliku da se istina izrekne, ako baš mora. U suprotnom ona biva osakaćena patetikom koja se nekako sama na nju lepi. I to je osnovni problem ovog izdanja. Iskrenost zvuči neiskreno. Niko nema pravo da kaže da ovi momci lažu i preuveličavaju, čak i ako to rade, umetnost im je poziv, zar ne? Ali, manjka humora i ubitačnosti, kojima su srpski reperi neobično dobro skloni. No, stvar nije bez hitova – Shorty & Marčelo su opasni, Lud uz ultrapsychofunky podlogu skicira najkorišćeniju srpsku drogu u Janpi, ali zabavu definitivno kradu Who See? i najduhovitiji osvrt na Boku Boku Boku Kotorsku. Ulice nisu minus, više su za kao tri plus. Ili, da citiram mudrog srpskog starijeg vodnika – momci, ne pucajte visoko, gađajte u metu!

Nije bez razloga Olja B. sparila Sindikat i Koštunicu. Ali, nije vam niko kriv što ste vi slušali šta neobavešteni ima da kaže.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST