Javni red i mir >

Zašto je izgorela Bajrakli džamija

miloš vasić

Dok gradski SUP obaveštava MUP Srbije da kod Bajrakli džamije leti kamenje i da ima povređenih policajaca, jedini odgovor je "primljeno"; i tako više puta. Naređenje da se ne primenjuje sila i dalje je na snazi; gradska policija ne sme da ga prekrši

VANDALIZAM BEZ OPRAVDANJA: Paljenje džamija

Ovu priču treba početi od početka, od srede 17. marta, od dana kada su kosovski Albanci počeli svoju verziju operacije Oluja podstaknutu namernim širenjem glasine o srpskoj deci koja su albansku decu naterala u Ibar da se podave. Nije da situacija nije bila zrela, a raspoloženje odgovarajuće; vidi se to po tome što se čitava ta stvar desila nekako previše brzo. Veton Suroi, novinar i publicista iz Prištine, smatra da je operacija bila unapred smišljena; slično misle i neki generali NATO-a.

ORGANIZACIJA: Beogradski neredi iste večeri takođe su nastali nekako previše brzo. Oko 22 sata u sredu sazvan je hitan sastanak u MUP-u Srbije: prisustvovali su svi merodavni ljudi iz Uprave policije MUP-a, iz Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda (GSUP), iz Kabineta ministra itd. U tom trenutku pred Vladom Srbije mirno demonstrira oko dvesta građana i sluša obraćanja raznih javnih ličnosti: od potpredsednika Vlade Velimira Ilića, pa preko Svetlane, udovice Ražnatović, Kristijana Golubovića, "žestokog momka sa vrelog beogradskog asfalta", adv. Vladimira Božovića iz Koordinacionog tela za Kosovo, raznih "nacionalnih" radenika i radenica, pa do tužnog francuskog srboljuba, izvesnog Iva Bataja. Jedino nije govorio bivši hrvatski ambasador u Beogradu Davor Božinović, jer je od početka februara šef osoblja predsednika Hrvatske Stipe Mesića i toga dana boravio je u Emiratima, a ne u Beogradu, kako su javile čuvene novine "Centar".

Vladimir Božović kazaće kasnije da je jasno lokalizovao manju grupu ekstremista koji su na njegove molbe da se održi dostojanstvo protesta vikali "Izdaja!". Jedan policijski funkcioner vičan problematici javnog reda i mira kazao je za "Vreme" da "niko od te i kasnije nastale gomile pojma nije imao gde je uopšte džamija u Beogradu i ima li je". Kako je gomila porasla od dvesta do, po njegovoj proceni, "osamsto do hiljadu ljudi koji će se pojaviti pred džamijom"? Izgleda da je reč o već dobro uhodanom i razrađenom sistemu međusobnog obaveštavanja unutar i između beogradskih fudbalskih navijačkih plemena, pre svega FK Rad, Zvezde i Partizana: "Mobilna telefonija počinje da igra ulogu u sektoru javnog reda i mira", kaže naš sagovornik, "setite se hapšenja Veselina Šljivančanina i toga kako su se fudbalski navijači smesta okupili...". On upozorava da takva organizacija navijača menja dosadašnji policijski pristup prekršajima javnog reda i mira većih razmera, jer skraćuje vreme za policijsku reakciju i preventivne mere.

HRONOLOGIJA: Vratimo se hronologiji događaja: u 22 sata policija odlučuje da staru smenu u Beogradu zadrži u službi i da ona dočeka novu smenu; istovremeno se izdaje naređenje da se sve raspoloživo ljudstvo, sa starešinama na čelu, okupi po odeljenjima unutrašnjih poslova i policijskim stanicama. Procena GSUP-a bila je da postoji ozbiljna opasnost od vandalizma, da treba posebno obezbediti Bajrakli džamiju i mesto stanovanja beogradskog muftije. Tada u MUP stiže informacija da je džamija u Nišu zapaljena. U tom trenutku GSUP Beograd već je uputio jedno vatrogasno vozilo u blizinu Bajrakli džamije – za svaki slučaj.

Načelnik GSUP-a Milan Obradović i njegovi pomoćnici za policiju i javni red i mir upozoravaju kolege iz MUP-a Srbije da je njihova procena da će biti problema; tada stiže vest da je u Nišu zapaljena džamija. Beogradski policajci traže pomoć Žandarmerije, ali dobijaju odgovor da nema dovoljno ljudstva. Milan Obradović i njegovi oficiri odlaze u Operativni centar GSUP-a, gde imaju uvid u kamere na ulicama i bolju komunikaciju s jedinicama na terenu; formira se gradski operativni štab od dvanaestak ljudi koji vodi akciju. Sve se beleži i svi telefonski razgovori i radio-veze snimaju se rutinski. Gradski SUP ima i inače veliki problem s popunjenošću policije: za tri godine otišlo je oko hiljadu uniformisanih policajaca, veći deo u Žandarmeriju; svaki četvrti beogradski uniformisani policajac stanuje dalje od sto kilometara od grada. GSUP mora da se rastegne na tanko s ljudstvom, jer valja obezbediti ambasade, javne i kritične tačke. Jedinica od stotinak ljudi odlazi da štiti Bajrakli džamiju.

Ekipa agresivnih demonstranata kreće ka džamiji, očigledno organizovana i usmeravana mobilnom telefonijom. Ljudi iz sektora javnog reda i mira GSUP-a kažu da već imaju skoro potpunu digitalnu evidenciju poznatih fudbalskih huligana u Beogradu, sa slikama i podacima iz krivične i prekršajne evidencije. Ti će poznati likovi kasnije biti prepoznavani i hapšeni prema snimcima s lica mesta; do sada (utorak veče) dvadesetak njih je identifikovano i lišeno slobode; slično je i u Nišu gde je uhapšeno njih deset. Drugi problem su pripadnici ekstremno-desnih klerofašističkih grupacija, za koje ne znamo da li su evidentirani na sličan način, mada su ideje na tu temu postojale u MUP-u i BIA; bile su odbačene kao iskušenje "politizacije". Tih ekstremista, međutim, bilo je ovih dana mnogo, previše, na ulicama Beograda, počev od noći paljenja Bajrakli džamije: vile su se zastave Obraza, čule su se i videle parole srodnih jurišnih grupa klerofašističkih udruženja. Sve je to izgledalo kao dobro organizovana akcija, s ispravnom procenom reakcije MUP-a na njihovu operaciju. Bili su u pravu.

Naređenje ministra unutrašnjih poslova u tom trenutku, oko 22 sata, glasi: štititi džamiju bez primene sile. Drugim rečima, pasivnim odbijanjem demonstranata putem kordona i štitova, guranjem.

Situacija oko džamije se dramatizuje: policija, njih stotinak, trpi žestoke napade agresivnih demonstranata, njih osamsto do hiljadu. Gradski SUP obaveštava MUP Srbije o tome: da leti kamenje i da ima povređenih policajaca; jedini odgovor je "primljeno"; i tako više puta. Naređenje da se ne primenjuje sila i dalje je na snazi; gradska policija ne sme da ga prekrši. U jednom trenutku komandir jedinice kod džamije ispaljuje više gumenih metaka iz puške 38 mm da bi zaštitio živote svojih ljudi, od kojih su dvojica u nesvesti od pogodaka kamenja u glavu. Ni posle toga nema odobrenja za upotrebu sile; po važećem pravilniku, upotrebu suzavca može da odobri samo ministar unutrašnjih poslova ili lice koje on ovlasti. Sve je to na magnetofonskim snimcima, kaže za "Vreme" izvor iz MUP-a Srbije.

Oko pola jedan izjutra, 18. marta, kordon je probijen, a džamija zapaljena; vatrogascima demonstranti ne dozvoljavaju pristup, a policija ne može da ga obezbedi silom. Tek tada stiže odobrenje MUP-a Srbije da se primeni sila – osim vatrenog oružja. Tada je već kasno. Iz GSUP-a tada zovu komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija za hitnu pomoć u ljudstvu. On iz Novog Sada šalje sto žandarma kojima treba sat vremena da stignu. Zahvaljujući njima, odbranjene su ambasade SAD i Albanije, ali je za Bajrakli džamiju bilo kasno.

Novi pomoćnik ministra unutrašnjih poslova za javnu bezbednost Miroslav Milošević dolazi u Gradski SUP Beograd tek mnogo kasnije, kad je džamija skoro već ugašena. Za to ima barem dvanaest svedoka iz Operativnog centra GSUP-a. Čitava kasnija priča o "preuzimanju komande" od strane novog načelnika Javne bezbednosti MUP-a Srbije, a zbog "loših procena i konfuzije u GSUP-u" ne deluje baš najuverljivije. Deluje nekako više kao žurba u novoj kadrovskoj politici MUP-a Srbije.

Obećano je ispitivanje odgovornosti u GSUP-u za paljenje džamije, dakle disciplinski postupak. Po pravilnicima važećim na dan 18. marta 2004, disciplinski postupak može da potraje i obično traje. Uprkos tome, načelnik OUP-a Stari grad ppuk. Vladimir Luković, oficir sa 25 godina sjajnog rada u policiji i besprekoran policajac, odmah dobija rešenje o raspoređivanju na radno mesto operativnog radnika u OUP-u Grocka. Načelnik GSUP-a Milan Obradović trenutno je na raspolaganju; biće dobro ako fasuje Lazarevac ili Kuršumliju i postane šef smene u tamošnjem Odeljenju policije: baš im treba jedan takav, s fakultetom i višestruko nagrađivan za doprinos borbi protiv organizovanog kriminala, u činu general-majora policije.

Na šta će to na kraju izaći, videće se; veoma je verovatno da će oštećeni – kao dobri pravnici i iskusni policajci – odmah napisati tužbe u smislu radnog odnosa, pa će se ta pravosudna priča vući do pravosnažnih presuda koje će, po običaju, završiti loše po MUP Srbije. Problem je u balkanskoj tradiciji kadrovske politike koja mora da bude bolna, da bi budući potčinjeni u punoj meri shvatili da o čemu je reč i ko je gazda – i kakav gazda.

Tako se slučaj nesrećne Bajrakli džamije prelomio preko GSUP-a Beograd, najvažnijeg sekretarijata u Srbiji i policije koja je oduvek važila kao prava policijska akademija u zemlji. Nova vlast, pogotovo Demokratska stranka Srbije koja je stekla najvažnije resore i agencije u Vladi, morala bi da pokuša da shvati da nisu svi rukovodeći ljudi u MUP-u i drugim resorima i agencijama došli na ta mesta samo zato što su korumpirani lopovi u službi Bebe i Čede, kako se njima čini iz njihove paranoične ideološke perspektive u kojoj svako ko je nešto postao nije to mogao postati bez Bebe i Čede. Ima, slava Bogu, u ovoj državi i ljudi koji su pošteno napredovali radeći svoj posao, bez stranačkih veza i korupcije, kao lojalni građani i profesionalci, odani pre svega svojoj državi, a ne trenutno važnim strankama. Takve ljude, profesionalce lojalne državi i – ako hoćete – vladavini prava i ideji institucija treba čuvati, koliko god to možda bilo nezgodno, jer su takvi, nepotkupljivi i profesionalni. Tu dolazimo na osnovnu stvar: do čega nam je više stalo – do stranke ili do države?

To je pitanje s kojim se sada suočava i ova, nova, vlast u Srbiji.


 

Policijska priča

Osam pitanja za Ministarstvo unutrašnjih poslova

Kada je reč o demonstracijama, policijskim obezbeđenjima, odgovornosti za paljenje džamije, valja se nadati da će se do istine doći uvidom u transkripte telefonskih razgovora čelnika policije

Šta se zbilja događalo tokom noći između 17. i 18. marta u Beogradu, da li je policija mogla da spreči paljenje Bajrakli džamije, ko je kasnio sa naređenjem da se upotrebi sila protiv razularene gomile namerene da ruši i pali i mnogo toga što tek treba nepristrasno, ukoliko je to uopšte moguće, komisija MUP-a da utvrdi i podnese izveštaj. Na konferenciji za novinare održanoj na brzinu 22. marta u Republičkom MUP-u načelnik Milošević je izneo uglavnom opšte poznate podatke o bezbednosnoj situaciji u zemlji odbijajući da odgovori na pitanja koja nisu "tema konferencije". U svakom slučaju očekuje se da će unutrašnja kontrola MUP-a Srbije dati odgovore na sledeća pitanja:

1. Zašto na vreme, budući da je procena GSUP-a upućivala na verovatnoću da će doći do napada na džamiju, nije bila dozvoljena upotreba fizičke sile tako da je rulja probila kordon policije. Naravno, takvu dozvolu daju isključivo ministar policije ili načelnik JRB-a. Ona je pristigla tek dva sata posle izbijanja nereda kada je već bilo kasno. Bilans: povređena 24 policajca, od kojih dvojica teže. Jedan od njih Slavko Vukašinović (22) iz OUP-a Stari grad još je na lečenju u VMA jer je pogođen u glavu kockom od kaldrme.

2. Zašto ministar policije ili načelnik JRB-a nisu naredili da se protiv nasrtaja na džamiju upotrebi suzavac kao što je to učinjeno ispred ambasada SAD i Albanije, a što se pokazalo efikasno. I otkud takva bolećivost prema napadačima na džamiju.

3. Opšta situacija u Beogradu nagoveštavala je nerede, ali Žandarmerija koje inače nema u Beogradu nije bila blagovremeno pozvana iz Novog Sada. Zašto? Stigli su u dva maha po 50 žandarma koji su obezbeđivali ambasade SAD i Albanije.

4. Da li u Gradskom SUP-u postoji komandno-operativni centar (KOC) sa uređajima za snimanje svih međusobnih razgovora policije kao i na relaciji GSUP – RMUP. Ukoliko postoje snimci, mnogi detalji o nečijoj eventualnoj krivici trebalo bi da budu objavljeni, odnosno dostupni javnosti. Istine radi.

5. Da li je komisija za utvrđivanje odgovornosti razgovarala sa bilo kojim članom štaba GSUP-a.

6. General Milan Obradović koji se inače uzdržava od komentara povodom smenjivanja, prema pisanju "Večernjih novosti" rekao je da bi se oko osam stotina demonstranata onemogućilo u paljenju džamije valjalo je upotrebiti ozbiljnu silu. Naravno, "za ozbiljnu silu" bilo je neophodno naređenje iz vrha policije. Zašto ozbiljnom silom nije predupređeno divljanje. Pojašnjenje načelnika Miroslava Miloševića "da postoji procedura postupanja policije kod masovnih događaja i svih većih intervencija" ne govori zapravo ništa niti opravdava neefikasnost.

7. Zanimljivo je da načelnik Miroslav Milošević uporno tvrdi da je posle paljenja džamije u Nišu pismeno naredio "da se pojača obezbeđivanje svih verskih objekata, posebno Bajrakli džamije, svim potrebnim sredstvima osim oružja". "Neka pokaže tu naredbu", kažu policajci. "Jer, krizni štab SUP-a Beograd 18. marta kada je zapaljena Bajrakli džamija nije dobio nikakvo pismeno naređenje od načelnika JRB-a Miloševića. Prema pisanju beogradske štampe, odnosno saznanja dobijenih u GSUP-u krizni štab formirao je general Obradović, a ne Milošević. "Kada smo zatražili pomoć Žandarmerije, RMUP nam to nije odobrio. Tek dva sata posle početka nereda ispred Bajrakli džamije stiglo nam je naređenje od ministra Jočića i načelnika Miloševića da beogradska policija može da primeni fizičku silu i rastera demonstrante bez primene vatrenog oružja", kažu policajci GSUP-a.

8. Na konferenciji za novinare u MUP-u Srbije, na pitanje novinara kakva je uloga Kristijana Golubovića, viđenog pored Bajrakli džamije kako drži "patriotski" govor, načelnik JRB-a Milošević je odgovorio da "ako je Kristijan bio na tom mestu videlo bi sigurno još nekoliko hiljada(?!) ljudi" i da on ne može da odgovori "o postupanju policije u tom pogledu kao i o odgovornosti pomenutog Kristijana". Sve u svemu kada je reč o demonstracijama, policijskim obezbeđenjima, odgovornosti za paljenje džamije, valja se nadati da će se do istine doći uvidom u transkripte telefonskih razgovora čelnika policije.

Jovan Dulović

Navijači izvan stadiona

Igre seoskih budaletina

Ujedinjene snage južnog fronta, beogradskih dečaka, grobara i delija uvek nađu zajednički jezik kada su stvari "patriotske i otadžbinske" na dnevnom redu. Onomad su nastradali homoseksualci, a poslednjih dana Bajrakli džamija u Beogradu

Prema onome što je moglo da se vidi u sredu uveče i u četvrtak tokom dana, oni koji su učestvovali u demonstarcijama predstavnici su raznih navijačkih grupa koje su do sada policiji probleme zadavali sporadično, u zavisnosti od toga koja se utakmica igra. Prošlog proleća izglasani Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama predviđa visoke kazne za one koji organizuju i učestvuju u nasilju na sportskim priredbama. U policiji, međutim, nema podataka o licima koja bi mogla da se okarakterišu kao vođe određenih navijačkih grupa. Od početka prolećnog dela fudbalskog prvenstva zabeležena su dva teška incidenta. U Čačku, na utakmici Borac – Partizan, jedan navijač gostujućeg tima teško je izboden nožem u međusobnom sukobu suprotstavljenih navijačkih grupa FK Partizan, što je vrhunac dugotrajne svađe između pripadnika "grobara" i "južnog fronta". Takođe, na utakmici Druge lige, Novi Pazar – Rad, dogodila se masovna tuča između navijača ovih klubova koja je za posledicu imala više desetina razbijenih glava, što policijskih što navijačkih.

U pripodi navijačkih grupa je da se sukobljavaju s "organima reda" i nemiri na sportskim priredbama su društveno poznat manir svuda u svetu. Policija svuda pokušava da u najvećoj mogućoj meri spreči izlivanje nasilja na ulice, preventivnim merama koje se vezuju za saradnju s klubovima, odnosno organizatorima sportskih priredbi. U zemljama Balkana u kojima se rat shvata kao "slavno vojevanje", navijačke su grupe prepoznate kao regrutni centri za raznorazne militarne i militantne aktivnosti. Vođe navijača bile su u prošlosti aktivni učesnici ratova u bivšoj SFRJ, a docnije su avanzovali na neke političke funkcije zahvaljujući zaslugama u dešavanjima oko 5. oktobra 2000. godine. Očevidno je da prošlogodišnji pomenuti zakon nije promenio bogzna šta u odnosu prema divljanju huligana, jer nema zabeleženog slučaja da je neko kažnjen zatvorom zbog izazivanja ili učestvovanja u nasilju na sportskim priredbama. Štaviše, ono malo publike koja dolazi na stadione i u sportske dvorane klubovi nastoje da na sve moguće načine zadrže, što je motiv uobičajen, ali ne postoji, izgleda, odnos prema onima koji idu na utakmice samo zato da bi se tukli s policijom. Navijači od klubova dobijaju razne povlastice, a svaki njihov izlazak iz zemlje, kada je reč o nekoj međunarodnoj utakmici, obeleže incidenti koje docnije klubovi plaćaju u švajcarskim monetarnim jedinicama. Dok u svetu klubovi ostvaruju veliku zaradu prodajom dresova i suvenira s obeležjima voljenog kluba, ovde klubovi finansiraju svoje navijače i njihovo delovanje. Ono što izgleda kao normalno tiče se potrebe da uprave sportskih klubova naprave jasan otklon od huligana.

Navijački folklor je opštepoznata pojava, ali reagovanje "nadležnih organa" nije uvek adekvatno. U dešavanjima od prošle nedelje pokazalo se da kao da je neko želeo da se dogodi ono što se dogodilo i da su u te svrhe upotrebljeni energetski potencijali navijačkih grupa. Izgledalo je kao da je neko usmerio bes mlađarije na mesto gde je to bilo potrebno i u svrhe koje ne priliče civilizovanoj državi. Na kraju se delovanje "seoskih budala" podvede pod krilaticu "igrala se deca", a iskazana mržnja okarakteriše kao "izolovan incident".

Slobodan Georgijev


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA