---

Voda života >

Poslastica za monopoliste

Tranzicija komunalnog servisa zavisnog od budžeta zajednice u profitabilan privatan posao po pravilu počinje konstatacijom da su postojeća postrojenja, recimo ona za prečišćavanje vode, nedorasla aktuelnim zahtevima i da je distributivna mreža stara i nepouzdana, da je stanje već alarmantno i da se nešto mora hitno preduzeti, ali da sve to u javnom sektoru nije moguće organizovati, već je neophodno angažovati privatni kapital

U budućnosti, vele kataklizmičari, ratovi se neće više voditi zbog nafte, već zbog vode. Da to nije daleko od istine, ukazuju vrlo egzaktni podaci: dve petine čovečanstva nema pristup čistoj pijaćoj vodi, dvostruko više je nema dovoljno za elementarne higijenske potrebe. Nije za čuditi se, jer je količina vode na planeti konstantna, a ljudska populacija sve brojnija. Da stvar bude gora, zbog sve većeg broja ljudi zagađenje prirode je u porastu pa je vode koja se može piti – sve manje. Rastu i potrebe za hranom, a prirodno navodnjavanog plodnog zemljišta, zbog klimatskih promena, sve je manje pa se povećava i tražnja za vodom za zalivanje... Voda je proglašena za najvažniji prirodni resurs ovog veka.

S problemom nestašice čiste vode suočile su se sve razvijene evropske zemlje još pre dve-tri decenije. Zagađivačima je tada prečišćavanje otpadnih voda nametnuto zakonima, a štednja pijaće osigurana povećavanjem cena. Kao što to obično biva, proizvod kome cena raste postaje interesantan za investitore, naročito jer je plasman osiguran: kontrolisati proizvodnju nečega što je životno neophodno neodoljivo je primamljivo za svakog posednika kapitala. Budući da je voda opšte dobro i da je zbog toga vlasništvo svih građana, tokom čitave industrijske ere vodosnabdevanje za ličnu potrošnju ili navodnjavanje bilo je državna briga. Krajem dvadesetog veka, u Evropi bar – kroz koncesije, efikasnosti radi – prepuštana je privatnicima.

Opravdanje za prepuštanje monopola nad tako važnim resursom objašnjava se razlikom u efikasnosti između privatnog i društvenog kapitala: proizvodnja je u prvom slučaju efikasnija, produktivnost zaposlenih veća, jer novac je mnogo jači motiv za delovanje nego osećaj zajedništva. Komunalna delatnost u organizaciji društva po definiciji ne donosi profit već je na teretu budžeta, dok novac od koncesije za eksploataciju opšteg dobra – u ovom slučaju izvora pitke vode –puni budžet.

STANjE REDOVNO: Godišnja količina srpskih podzemnih voda je otprilike tri milijarde kubnih metara: to je ono što s neba padne a zemlja upije. U istom periodu, domaćim rekama protekne 15, a u tranzitu još 155 milijardi kubika. Po tome gledano, vode u Srbiji nema na pretek, ali ipak je ima dovoljno, za piti i za baštu zaliti. S druge strane, polovina stanovništva Srbije koristi manje ili više neispravnu vodu za piće. I dok je u Vojvodini voda zagađena arsenom zbog prirode tla, u moravskoj dolini zagaćenje je uzrokovano komunalnom nebrigom. Vodosnabdevanje je postalo gorući problem, što zbog nas samih, što zbog standarda koje nameću razvijene zemlje Evrope. Svako ko im se kani priključiti, svoje vode mora dovesti u stanje iz predindustrijske ere i stanovništvu obezbediti kontinuirano snabdevanje kvalitetnom vodom za piće. Za to je potreban novac, mnogo više nego što je donedavno bilo potrebno, otprilike tri milijarde evra u sledećih nekoliko godina. Takođe je neophodno menjati dosadašnje navike i vodi posvetiti dužnu pažnju. Jednostavnije rečeno – ne zagađivati i štedeti.

Privatizacija gradskih vodovoda u Srbiji – kao jedini način za prevazilaženje trenutne situacije a u skladu s evropskim trendovima – najavljuje se od početka ovog veka. U Beogradskom vodovodu napravljena je tim povodom i studija o mogućim i prihvatljivim modelima privatizacije. Slične studije postoje i za nekoliko drugih gradova, a u svakoj piše da je privatizacija vodosnabdevanja neminovnost. Zbog stanja u kome se nalazi i broja korisnika, Beogradski vodovod je za strane investitore najprimamljiviji.

Za početak opšte privatizacije voda Srbije nedostaje jedino Zakon o koncesijama: predlog je sačinjen i čeka na red za razmatranje usvojenog. U njemu se definiše davanje koncesija za izgradnju, obnavljanje, održavanje i korišćenje vodoprivrednih objekata, brana i akumulacionih jezera, sistema za snabdevanje vodom i njenu distribuciju, sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje i sistema za prečišćavanje.

S obzirom na to da je poljoprivredni potencijal ogroman, a da se veštački navodnjava manje od dva odsto obradivih površina, izgradnja melioracionih sistema i distribucija vode za zalivanje takođe je potencijalno profitabilan posao. S druge strane, koncesionar će cenom svojih usluga moći da utiče na proizvodnju i cenu strateških poljoprivrednih proizvoda.

Nedostaje, doduše, Zakon o vodama, još u nacrtu i trenutno na usaglašavanju u ministarstvima u čijem resoru vode mogu biti po raznim osnovama. Kako je za "Vreme" rekao direktor Uprave za vodoprivredu Srbije Nikola Marjanović, poslanici ga neće uskoro videti. Objasnio je da se, pored zaštite i prečišćavanja voda, ovim predlogom unose neki noviteti organizacione i finansijske prirode. Predviđena je i decentralizacija, tako da će vodama pored Republike gazdovati i lokalne samouprave.

RECEPT: Davanje monopola na resurs od životne važnosti, koliko god da je vremenski ograničen, po pravilu se ne prihvata s radošću. Tranzicija komunalnog servisa zavisnog od budžeta zajednice u profitabilan privatan posao počinje konstatacijom da su postojeća postrojenja, recimo ona za prečišćavanje vode, nedorasla rastućim zahtevima, da je distributivna mreža stara i nepouzdana, da je stanje već alarmantno i da se nešto mora hitno preduzeti, ali da sve to u javnom sektoru nije moguće organizovati, već je neophodno angažovati privatni kapital. Tako su, korak po korak, u svim evropskim zemljama, od Britanije na zapadu do Bugarske na istoku, snabdevanje velikih gradova pijaćom vodom preuzele četiri kompanije: jedna britanska, dve francuske i jedna nemačka. Te kompanije u ovom trenutku kontrolišu polovinu vodosnabdevanja Evrope.

Neko maliciozan mogao bi protumačiti iznenadno otkriće velike koncentracije arsena u vojvođanskim izvorištima i zabranu korišćenja vode iz zrenjaninskog vodovoda kao pripremu za transfer vlasništva. Zaista, prvo se malo galamilo o zagađenju (koje je poznato decenijama), posle se podjednako glasno licitiralo o novcu neophodnom za uvođenje nove tehnologije koja arsen iz vode pouzdano odstranjuje i rokovima kada će čista voda poteći slavinama, uz napomenu da je pilot-postrojenje već postavljeno i da daje dobre rezultate... Sada ostaje da se malo tiše saopšti da tog novca u budžetu grada/pokrajine/republike nema, ali da zato postoji zainteresovan investitor, fini neki čovek koji će sve da plati, ali pod uslovom da ubuduće on bude taj koji očitava vodomere i naplaćuje račune.

Stručnjaci tvrde da ustupanje koncesija obezbeđuje priliv stranog kapitala bez zaduživanja, ulazak i primenu novih tehnologija i aktuelnih načina upravljanja. Koncesije, kažu, doprinose angažovanju domaćih industrijskih kapaciteta, upošljavanju radne snage, i tome da strani koncesionari svojim znanjem i tehnologijom jačaju konkurenciju i podižu kvalitet roba i usluga.

Iskustvo je, međutim, pokazalo da privatizacija vodovoda ne znači i poboljšanje kvaliteta proizvoda/usluge: negde je kvalitet vode znatno poboljšan, negde nije, a ponegde je lošiji nego pre privatizacije. Jedino zajedničko za sve privatizovane vodovode jeste drastično, dvocifreno povećanje cena.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---