---

Koncert - Michael Gira, Dom omladine, Beograd, 27. 5. 2004 >

Beket svira rokenrol

Paralela sa Beketom zgodna je da se opiše nastup Michaela Gire, koji na sceni izgleda kao figura što se opire vajaru da bude zamrznuta u jedan oblik, u jedan pokret. I svaki izrečeni stih napor je da se tom konačnom miru odupre

Michael Gira (čita se Đira) je bio enfant terrible u (pre)punom smislu te reči. Nakon razvoda roditelja poslat je u Švajcarsku u privatnu školu. Međutim, odatle je pobegao u Nemačku gde je neko vreme živeo po napuštenim stovarištima i magacinskim halama. Potom, autostopom kroz Jugoslaviju i Grčku stiže do Izraela, gde ubrzo završava u zatvoru zbog sitnih krađa i prevara. Iz zatvora ga spasava humanitarac zapanjen odnosom izraelske policije prema jednom maloletniku. Gira nakon toga provodi vreme na ulicama Jerusalima baveći se krađom i prodajom sopstvene krvi da bi preživeo. Otac ga pronalazi preko Interpola i vraća kod majke u Kaliforniju. Ali, Kalifornija je previše blazirana za mladog Giru, i on nakon nekoliko uspešnih bežanja od kuće, za vreme kojih je prešpartao Ameriku autostopom uzduž i popreko, odlučuje da ode u Njujork i studira umetnost. U tom trenutku imao je malo više od dvadeset godina.

U Njujorku biva prvo opčinjen energijom, ali ne i muzikom Sex Pistolsa. Gira svoje srodnike pronalazi u zvuku tek zapupelog novog talasa, i bendova kao što su James Chance & The Contortions, Throbbing Gristle, Teenage Jesus & The Jerks, DNA, Suicide... Upoznaje i Kim Gordon, a ubrzo potom i drugog člana budućih Sonic Youth – Thurstona Moorea, koji će pre osnivanja svog benda svirati bas gitaru u Girinom bendu Swans. U tom, praktično, drugom talasu novotalasnih bendova, u prvim godinama osamdesetih, Sonic Youth i Swans postaće alfa i omega buduće američke nezavisne noiz scene, gomile bendova koja će nepodnošljivom kombinacijom sirove buke, urlajućih vokala i iscrpljujuće repetativnih ritmova definisati jedan antistav prema mejnstrimu, industriji, slušalačkoj kulturi, i nastaviti dugi niz njujorških kultnih sastava, poput Velvet Underground ili Suicide, koji u portfoliju američke antipop kulture zauzimaju ključna mesta. Gira je bio samorazarajući vrač Swans rituala, napunjen drogama, besan na sve što diše i ima snage da se kreće, opsednut smrću, seksom i politikom – neophodnim sastojcima za vudu žurku modernog doba. Intenzivna i sveproždiruća karijera trajala je do albuma The Children Of God (1987) nakon koga Swans ulaze u drugu fazu karijere, gde u prvi plan izbija ekspresivnost Girinog dubokog vokala, atmosferična folk muzika prepuna propovednih tonova, uznemirujućih isto onoliko koliko su to nekada bili reski industrijski zvuci ranih Swansa. I, kao što će se mnogi složiti, Gira odlučuje da 1997. prekine karijeru benda baš u trenutku kada je izgledalo da Swans mogu postati relevantna struja u komercijalnijim vodama nezavisne američke muzike.

Nakon toga Michael Gira započinje seriju projekata: dva albuma sa grupom Body Lovers, odnosno Body Haters, a zatim još tri albuma sa Angels Of Light. Svi oni, kao i potonji solo radovi, bili su na tragu pitkijih, poslednjih radova Swansa. U tom periodu Gira osniva svoju izdavačku kuću Young God Records, koja pored reizdanja grupe Swans i njegovih projekata počinje i sa pronalaženjem novih talenata koji nekako uvek ostaju na tragu dalekih pipaka Swansa. Devendra Banhart, mladi folk autor, jedan je od poslednjih kome čak i mejnstrim publikacije poput "Rolingstona" predviđaju sjajnu karijeru.

Gira je u Beogradu po drugi put. Prethodni nastup imao je sa bendom Swans daleke i mirne 1987. u SKC-u, kada je samo omanja grupa fanova predvođena Nenadom Rackovićem uspela da izdrži do kraja nastupa. Ovaj put skoro da niko nije napustio bioskopsku salu Doma Omladine. On je publici predstavio svoj poslednji solo album I Am Singing To You From My Room, koji je, kako naslov kaže, nastao u sobičku njegove diskografske kuće. U pitanju je akustični projekat prepun tipičnih, neki bi mogli reći i zamornih, Girinih ekspresionističkih refleksija na svet ogrezao u patnju, samoću, sukobe i bol. Ono što priziva divljenje jeste njegov netaknut i impresivan dubok glas, koji maglovite stihove o patnji i nadanjima uobličava u reske slike (sveopšteg?) beznađa. Taj glas samo povremeno eksplodira u seriji iskrzanih jauka. I to nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Iako sam na sceni, Gira je pozorište bez pokreta, nalik Becketovim monodramama unutar kojih su likovi paralisani do nivoa ukalupljene materije, ne retko bivajući ostavljeni i bez glasa. I baš ta paralela sa Becketom zgodna je da se opiše nastup Michaela Gire, koji na sceni izgleda kao figura što se opire vajaru da bude zamrznuta u jedan oblik, u jedan pokret. I svaki izrečeni stih napor je da se tom konačnom miru odupre. Ali, stvari nisu samo teatralne, niti samo crne, ili taaako pretenciozne. Gira je šoumen. Koji pravi šale. U nekom trenutku upitao je: Kako život ovde? Niko mu nije odgovorio. Zatim se nasmejao i rekao: Bolje da nisam ni pitao, a? Vi, Evropljani, tako ste ozbiljni i zabrinuti! Valjda tako svako reaguje kad se nađe među svojima. Welcome home...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---