Kraj karijere Predraga Mijatovića >

Poslednji "Čileanac"

vladimir stanković

Peđinim "zbogom" aktivnom igranju stavljena je tačka na jednu izuzetnu generaciju, juniorske prvake sveta 1987. u Santjago de Čileu, koja je proslavila prvo jugoslovenski a zatim srpsko-crnogorski i hrvatski fudbal

17 LEPIH GODINA: Predrag Mijatović

U ponedeljak 24. maja u Valensiji, tamo gde je 1993. počela njegova međunarodna karijera, Predrag Peđa Mijatović rekao je definitivno zbogom karijeri aktivnog igrača. U praksi, već se bio povukao jer poslednje godine nije igrao, ali je postojala neka šansa da ode u Kuvajt ili na neku drugu "egzotičnu" stranu sveta. U sebi je odavno nosio odluku koja je sada samo formalizovana. Mirno, bez trunke patetike, u specijalnom dresu na kome je u sredini bio amblem Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore a okolo grbovi njegovih šest klubova (Budućnost, Partizan, Valensija, Real Madrid, Fiorentina, Levante), rekao je sledeće:

"Došao je trenutak da stavim tačku na karijeru. Mislim da sam igrao dosta, 17 godina je puno. Imao sam sreće da igram u velikim ekipama, da osvojim titule. Fudbal mi je doneo mnogo radosti i zbog svega se osećam privilegovanim."

Ovakav trenutak obično je prilika za sumiranje karijere, izbor najlepših i najtežih trenutaka u karijeri, ali Mijatović se odlučio samo za ovu drugu stranu medalje:

"Najteži trenutak bio je kada sam promašio penal u osmini finala Svetskog prvenstva 1998. protiv Holandije. Bilo je 1:1, da sam tada dao gol, verovatno bismo pobedili i verujem da bi stvari po naš fudbal pošle sasvim drugim tokom."

Nama koji smo ga pratili od juniorskih dana, posebno u njegovim najboljim i najuspešnijim igračkim godinama u Španiji, kada je briljirao u Valensiji i Real Madridu, ostaje samo konstatacija da je sa scene otišao, uz Dejana Savićevića, naš najuspešniji igrač u poslednjih petnaestak godina. Po talentu, uz njih – ako ne i ispred njih – je i Dragan Stojković Piksi, sadašnji predsednik FSJ-a, ali njegov je (sportski, ne i finansijski) peh što je svoje najbolje fudbalske godine potrošio u Japanu, daleko od očiju fudbalske Evrope.

Peđin fudbalski put išao je postepeno, iz manjeg kluba ka većem, bez "preskakanja razreda" i bez žurbe. Pokojni Branko Bulatović, ubijeni generalni sekretar FSJ-a, ispričao mi je jednom prilikom da je kao direktor Budućnosti potpisao prvi profesionalni ugovor sa Peđom Mijatovićem i Brankom Brnovićem. Dobili su po 1000 dolara i bili presrećni. Bilo je to 1986. U jesen 1987. selektor omladinske reprezentacije (ondašnje) Jugoslavije Mirko Jozić poveo je u Čile, na Svetsko prvenstvo, trojicu mladića iz Podgorice, uz Mijatovića i Brnovića bio je i golman Dragoje Leković. Njih trojica, uz Šukera, Prosinečkog, Bobana, Jarnija, Štimca, Pavlovića, Jankovića, Zirojevića, Mijučića... postaće svetski prvaci i svi će napraviti manje ili više velike karijere. Raspad bivše zajedničke države onemogućio ih je da kao generacija trijumfuju i u seniorskoj konkurenciji, ali su uspeli i podeljeni na dve strane. Šuker, Boban, Prosinečki, Jarni i Štimac dostigli su vrhunac 1998. u Francuskoj kada je Hrvatska bila treća na svetu. Naš državni tim, sa Mijatovićem i Brnovićem, takođe je igrao na tom Svetskom šampionatu, ali je već pomenuti promašeni penal baš Peđe Mijatovića sprečio ulazak u četvrtfinale...

Čini mi se da Prosinečki još uvek trči za loptom u NK Zagrebu i da Dragoje Leković još uvek negde brani, ali odlazak Peđe Mijatovića znači, zapravo, odlazak "poslednjeg Čileanca", poslednjeg Mohikanca jedne izuzetne generacije čiji su lideri završili u najvećim evropskim klubovima. Prosinečki, Šuker, Jarni i Mijatović igrali su u Real Madridu (!) a Boban u Milanu, i nema nijedne zemlje koja je bila prvak sveta u mlađim kategorijama a da je izbacila toliko asova.

Kada je prerastao Budućnost, Mijatović je otišao u Partizan odakle ga je put poveo u Valensiju. Sećam se intervjua sa njim koji sam avgusta 1993. objavio u jednom španskom sportskom listu. Siguran sam da niko nije verovao u njegova obećanja o golovima, kao ni u moja uveravanja da je Valensija kupila sjajnog igrača. Ali, Peđa je naprosto "eksplodirao" u Valensiji. Od veznog igrača postao je izraziti golgeter, u drugoj sezoni je, pod Luisom Aragonesom, koga je posebno pomenuo na konferenciji za štampu, postigao čak 28 golova. Sledeća stepenica bila je Real Madrid, koji je hladno platio deset miliona dolara klauzulu o njegovoj slobodi i izazvao gnev navijača Valensije.

"Možda je sve moglo da se izvede elegantnije, ali Valensija tada nije bila ovo što je danas, ja sam želeo titule, želeo sam u još veći klub i zato sam otišao", rekao je Peđa.

U Realu je u prve dve sezone takođe blistao, posebno u 96/97. kada je svojim golom protiv Juventusa u finalu, igranom 20. maja u Amsterdamu, doneo sedmu titulu prvaka Evrope Realu, čekanu pune 32 godine. Te 1997. osvojio je Srebrnu loptu Frans fudbala kao drugi najbolji igrač Evrope, što je najbolji plasman jednog našeg igrača u više od 50 godina istorije najcenjenije ankete. Navijači Reala nikada mu neće zaboraviti majstoriju u Amsterdamu, i danas je uvek drag gost na Bernabeu. Njegovo prijateljstvo sa generacijskim drugom Davorom Šukerom u vreme nepostojećhih odnosa između Hrvatske i SR Jugoslavije išlo je na živce nacionalistima na obe strane, ali oni nisu davali ni pet para. Kad god je neko od njih dvojice dao gol, a dali su ih mnogo, prvo je trčao u zagrljaj onom drugom... Kada je Peđa promašio penal protiv Holandije, među onim koji su ga zvali da mu daju podršku bio je, naravno, i Šuker.

Kada je, kod trenera Tosaka, koji je forsirao igrače koje je on dovodio, počeo manje da igra ili da uopšte ne igra, Peđa se pokupio i otišao iako je imao važeći ugovor. Fiorentina je te 1999. izgledala dobar izbor jer je igrala Ligu šampiona, ali su stvari ubrzo pošle nizbrdo zbog finansijskih afera gazde kluba... Poslednju sezonu, prošle godine, Mijatović je odigrao u drugoligašu Levanteu iz predgrađa Valensije. Igrač njegovih kvaliteta i njegove istorije zaslužio je lepši oproštaj na terenu, ali ta sezona u Drugoj ligi nije nikakva senka nad briljantnom karijerom. Osim igračkim kvalitetima, Peđa Mijatović je osvajao i ponašanjem. Uvek korektan, uvek odmeren, uvek elegantan, elokventan, na perfektnom španskom, u Realu je bio preteča današnjih "galaktičara" (Zidan, Bekam, Raul, Figo...). U vremenu sankacija i opšteg anatemisanja svega srpsko-crnogorskog, Peđa Mijatović je, kao i mnogi drugi sportisti, i igrom i ponašanjem bio istinski ambasador.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 73 utakmice i dao 27 golova. Podatak vredan divljenja: kad god je on bio strelac, nismo izgubili! Debitovao je 29. avgusta 1989. u Kuopiju protiv Finske (2:2, isto kad i Šuker), poslednji put "plavi" dres obukao je u Bakuu 11. juna 2003. u istorijskom porazu od Azerbejdžana (1:2). U "baražu" za Francusku 1998. Mađarima je u dva meča dao – 7 golova! Tri u Budimpešti (1:7), četiri u Beogradu (5:0). FSSCG duguje mu, baš kao i Đukiću, Đoroviću i još nekim igračima, oproštajnu utakmicu.

Peđu Mijatovića nećemo videti na trenerskoj klupi, taj posao ga ne zanima, ali će u fudbalu ostati na drugi način. Razmišlja da svoju novu ulogu potraži u poslu menadžera. Ne sumnjam da će biti uspešan.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST