---

Suđenje - Legija, Stambolić i Budva >

Svedočenje mrtvih usta

Lonac ide na vodu dok se ne razbije, a svako pile nađe svoj lonac. Miloradu Ulemeku Legiji u utorak je ponestalo mangupskih trikova: naglo se zbunio i smotao kad je došlo do konkretnih detalja dokaznog postupka, a advokati su mu pali u paniku. Naime, ispitivanje prvooptuženog naglo i nepredviđeno krenulo je u pogrešnom smeru, za koji se ekipa nije bila pripremila. Na brzinu je traženo odlaganje, pa će Legija i advokati imati do 20. septembra da se dogovore šta će dalje

U utorak 29. juna u Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu nastavljeno je ispitivanje Milorada Ulemeka Legije po krivičnim delima ubistva u pokušaju (Vuk Drašković u Budvi) i ubistva iz niskih pobuda (Ivan Stambolić na Fruškoj Gori). Prethodnog dana Ulemek se pravio blesav: da pojma nema ni o jednom ni o drugom slučaju; da mu je pokojni Duća Spasojević bio "u novembru 2002", kad je Čume počeo da se javlja sa svojim optužbama, rekao kako je to sa Stambolićem bilo izvedeno u dogovoru sa izvesnim čelnicima DOS-a, a da bi se Stambolićevim nestankom ugrozile Miloševićeve šanse za pobedu na predsedničkim izborima u septembru 2000. Za Budvu, pak, Ulemek kaže da je to bila jedna sasvim druga operacija: da je trebalo diskretno oteti iz Crne Gore onog Nenada Đorđevića iz JUL-a, koji se tamo bio sklonio od pravednog gneva Mire Marković, pa da je zbog toga i bila pokrenuta ta složena operacija sa Vojskom Jugoslavije, načelnikom Generalštaba Nebojšom Pavkovićem i admiralom Milanom Zecom. To je, kaže, bio državni posao, kao skrojen za JSO; podrazumeva se da zamolnica MUP-u Crne Gore da veselog Nenada Đorđevića uhapsi i izruči u Beograd nekako ne bi bila zgodna, s obzirom na tadašnje odnose Beograda i Podgorice... Pa su tako ona tri umetnika iz JSO-a, Branko Berček Maći, Leonid Leo Milivojević i Nenad Ilić Glavonja putovala u Budvu da "opserviraju"; do potvrđene uloge Miloša Simovića i Mileta Lukovića Kuma, uvaženih pripadnika zemunskog klana u tom poslu na glavnoj raspravi nije se bilo ni stiglo. Legija kaže da je prisustvo njegovih ljudi iz JSO-a u Budvi baš nekako u vreme kada je pucano na Draškovića "neverovatna koincidencija". Inače, kaže Legija, sve je to bilo po naređenju pokojnog Vlajka Stojiljkovića, ministra unutrašnjih poslova Srbije, a Radomir Marković pojma nije imao: pokojni Vlajko dao je Legiji zadatak. Kao, trebalo je da vojna bezbednost uhapsi Nenada Đorđevića, a da ga JSO sprovede u Beograd... Igrajući na već razvikane tabloidske priče, Legija je pomenuo i navodno "hapšenje, mučenje tri dana i streljanje" Duće Spasojevića i Kuma Lukovića, koji su bili "arhiva tajni"; fali još samo da se pojavi misteriozni Dejan Milenković Bagzi koji će sve to da potvrdi...

BEZ ODGOVORA: Tu su se stvari naglo otele kontroli Milorada Ulemeka i njegovih advokata. Izgleda da se nije očekivalo da neko počne da analizira te Ulemekove tvrdnje; bar ne u utorak. Legija kaže da u novembru 2002. čuje od Duće Spasojevića za zaveru DOS-a da se ubije Stambolić. Poznato je, međutim, da se Ljubiša Buha Čume sa svojim optužbama protiv Legije i Duće javlja u javnosti tek početkom 2003; ali, Čume priča prvo sa Bebom Popovićem, a zatim sa policijom (Miletom Novakovićem) znatno pre toga (od jeseni 2002). Ta Ulemekova omaška samo je još jedan dokaz koliko je operativna bezbednost MUP-a i BIA bila probušena tokom akcije Svedok. Ima tu, međutim, nešto mnogo važnije: na pitanje advokata žrtava da kako je to otmica Đorđevića bila organizovana tako da tri operativca JSO-a idu u Crnu Goru sa lažnim dokumentima (civilnim i vojnim), a treba da se vrate sa još jednim licem – Legija nije imao odgovor. Kaže da je to trebalo "Vlajko Stojiljković da sredi". Da li su i za Nenada Đorđevića, kad bude otet, postojali vojni papiri i uniforma; da li je letačko osoblje helikoptera Mi-8 imalo uputstvo da odveze četiri lica iz Kumbora; zašto se nije letelo ravno u Beograd, nego na Lađevce itd., pitanja su koja tek čekaju odgovore u nastavku suđenja. Legija tvrdi kako ga je "u drugoj polovini maja 2000. pozvao Vlajko Stojiljković i rekao da će vojna bezbednost uhapsiti jednog polukriminalca i polupolitičara koji je ukrao novac, odneo neke papire, plaća opoziciju i ne odaziva se pozivima suda, a trebalo je da ga helikopterom u Srbiju prebace pripadnici JSO-a".

Po ovome što se u utorak čulo kao sve konfuznija odbrana, čini se da je optužnica za ova dva zločina – Budva i Stambolić – mnogo bolje zasnovana nego što se to nekome učinilo. Pre svega, crnogorska policija i istražni sudija u Budvi su obavili krajnje profesionalni posao: po otiscima prstiju i ostalim kriminalističko-tehničkim nalazima, optuženi su neosporno povezani s licem mesta zločina. Izjave svedoka iz Vojske Jugoslavije potvrđuju navode optužnice i u suprotnosti su sa navodima odbrane. Priča Nebojše Pavkovića puna je rupa; najveća od njih je tvrdnja o nepostojećem sporazumu o saradnji MUP-a Srbije i Generalštaba. Naime, nikakvi "vojni bezbednjaci" nikako nisu mogli da po Crnoj Gori hapse civila Nenada Đorđevića, koga JUL juri za neke finansijske zloupotrebe – čak ni 2000. u leto, čak ni na zahtev pokojnog Vlajka. Ta Legijina priča o "neverovatnoj koincidenciji" jednostavno je još jedan doprinos postojećoj strategiji odbrane. Ta se strategija zasniva na sveobuhvatnoj teoriji monstruozne zavere protiv "srpskih patriota" oličenih u JSO-u; advokat Slobodan Boban Milivojević u ponedeljak je hladno izjavio da niko iz Jedinice nema ništa sa ova dva zločina.

ŠTA KAŽE ŠKENE: Da je tako, adv. Milivojević i njegov branjenik Ulemek ne bi se onako zbunili u utorak, kada je Ulemek upitan kada je poslednji put video Nenada Šarea Škeneta. Škene vrlo dobro zna kad: 14. marta 2003. oko 17 sati, u "šteku" (Dućinom sigurnom iznajmljenom stanu) u Omladinskih brigada, kada mu je Legija naredio da više ne dolazi, jer bi mogao da ga dovede u opasnost. Tog istog dana pre podne u tom istom stanu, kaže Škene, Legija mu je rekao: "Napravili smo veliko sranje", i dodao da nije trebalo uvoditi vanredno stanje – po njegovom mišljenju. Legija, međutim, nije hteo da kaže kada su se on i njegov šef obezbeđenja Škene poslednji put videli. Nenad Šare Škene je inače onaj svedok-saradnik koji je policiju i istražnog sudiju iz Sremske Mitrovice odveo na Zmajevac na Fruškoj Gori i rekao im gde da kopaju ako hoće da nađu posmrtne ostatke Ivana Stambolića.

Nije im rekao samo to. Ispričao im je od početka do kraja strašnu i poražavajuću priču o poslednjim satima i smrti Ivana Stambolića. Od trenutka, mesec i po dana pre 25. avgusta 2000, kada mu je Legija naredio da se priključi timu koji "opservira" Ivana Stambolića i oslobodio ga svih drugih radnih obaveza u Jedinici, pa preko detaljnog opisa okolnosti, taktike i automobila korišćenih u toj operaciji (dva kombija, "jugo" i "pasat") do ljudi s kojima je sarađivao (Maći Berček, Gumar Maričić, Leo Milivojević). "Mi smo imali naređenje da ga likvidiramo i zakopamo", kaže Škene u svom iskazu datom po ZKP-u. Škene je bio prisutan kada su na Zmajevcu Leo, Maći i Gumar kopali rupu, dvadesetak dana pre otmice. Škene je kombijem pratio Stambolića 25. avgusta ujutro i javio Maćiju Berčeku da je Stambolić krenuo na trčanje, kao i svakog jutra. Škene je pokupio Berčeka usput i dočekali su Stambolića kod restorana Golf klub; Škene je izašao pred njega s pištoljem u ruci, pokazao mu policijsku legitimaciju i rekao mu da mora da pođe s njima; Berček i on ubacili su ga u kombi, vezali i objasnili mu da ide na "informativni razgovor". Javili su Gumaru da je "paket preuzet" i našli se s njim pre naplatne rampe na novosadskom putu; Nenad Bujošević Rambo, kapetan u JSO-u (poznat iz slučaja Ibarske magistrale) priključio se u "jugu", kao pratnja. Oko 12, 12:30 bili su na Zmajevcu, kod rupe; Škene je ostao da čuva stražu; čuo je "dva slaba pucnja", a kasnije mu je naređeno da ode u Kulu, u centar JSO-a i čeka. Kaže da je siguran da je pucano iz pištolja s prigušivačem, "Pietro Beretta" (M-72), kalibra .22 Long Rifle (5,6 mm; malokalibarski); zna ih po zvuku, jer ih JSO ima. U Kuli je otišao kod Gumara u kancelariju i zatekao ga kako čisti takav pištolj sa prigušivačem. Posle je Legija podelio svima po 20.000 nemačkih maraka kao honorar za ubistvo Stambolića; rekao je da je ukupni fond bio 100.000 DEM: za njih petoricu – Škene, Leo, Maći, Gumar i Rambo. Optužnica detaljno navodi sve okolnosti oko hapšenja i ubistva Ivana Stambolića.

TRI POKOJNIKA: Legija u svojoj odbrani navodi tri pokojnika: Duću Spasojevića i Kuma Lukovića od kojih je "čuo" ovo i ono; Vlajka Stojiljkovića koji mu je naredio ovo i ono, čak i to protivzakonito. Duća mu je pred Kumom rekao za Stambolića, u najstrožem poverenju, da je ubijen u saradnji sa neimenovanim političarima iz DOS-a; isto to je bilo i sa onim čuvenim heroinom za koji jedino Duća može da posvedoči da je prodat izvan Srbije. Živ mi Duća, živ mi Kum, baš eto šteta što nisu među živima pa da sve potvrde. Živ mi Vlajko, baš eto šteta što nije među živima, pa da kaže šta ćemo mi u Budvi, a ne da se veruje onom Radomiru Markoviću, raznim udbašima iz BIA, crnogorskim kriminalistima, generalima i pilotima...

Ko je organizovao Ibarsku magistralu sa četiri žrtve? Ko je pucao na Vuka u Budvi? Ko je uhapsio i ubio Ivana Stambolića? Ko je ubio Zorana Đinđića? Ko je izvršio onih 11 ubistava, četiri otmice i dva teroristička napada, sve to rasvetljeno u akciji Sablja i uredno utuženo pred sudom? Legija, čije se ime provlači kroz sve te smrdljive i odvratne zločine od samog početka, ne zna; kaže da pokojnici znaju – Duća, Kum, Vlajko, oni će vam objasniti kako je to bilo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---