Predrag Bubalo >

Više rada – bolji život

 

Prvo da iznesem ocenu povodom generalnog pitanja o kome razgovaram – pitanja kada ćemo živeti bolje. Najkraće, živećemo bolje kad budemo više radili. A kada će se to i vremenski desiti? Neki ozbiljni ljudi kažu da onoliko koliko ti je trebalo vremena da propadaš, dvostruko ti treba da se povratiš. S obzirom na to da smo mi jako dugo propadali, bojim se da bi nam to ubilo sav optimizam.

Ali, definitivno, ne radimo dovoljno, mada se i tu stvari postepeno menjaju. Pre neki dan sam puštao u pogon jednu novu fabriku, Henkelovu, u "Merimi" u Kruševcu, i tom prilikom se strani partner pohvalno izrazio o promeni radne efikasnosti, pa je rekao da su zaposleni u ovoj fabrici, kad je došao u "Merimu", prosečno dnevno radili dva sata i pedeset minuta, a sada rade oko šest sati. Znači, duplo više rade, a nemaju duplo veću platu. Čak naprotiv, on ih plaća koliko je i u okruženju. Prvo, smanjen je broj radnika, a oni koji rade – rade duplo više nego što su ranije radili. I naravno, u perspektivi, namera je stranog vlasnika da pored nekoliko novih projekata koje želi da izgradi unutar "Merime", u perspektivi je da još podigne iskorišćenost radnog vremena na sedam, sedam i po, po mogućnosti na svih osam časova. Što znači da će radnici teško imati vremena i za to da popuše cigaretu, a kamoli da piju kafu i ćaskaju za vreme radnog vremena.

Gospodin Lalović je u nekoliko navrata rekao da je pitanje promena pitanje hrabrosti. Još 1992. godine, kada sam radio u Livnici Kikinda, kad smo u jednoj noći, sa sankcijama, izgubili svetsko tržište, a bili smo izuzetno izvozno orijentisana firma (preko sto miliona dolara izvoza godišnje), jedan prijatelj me je pitao: pa dobro, Predraže, da li sad Livnica ima tehnološkog viška? Ja sam odgovorio: ima, ima, dosta veliki broj ljudi, jer prvo izgubiti državu (takozvanu veliku Jugoslavij), dakle izgubiti domaće tržište, koje se raspalo na pet država, pa još odmah izgubiti i strano tržište zaista je bolno i teško, i takav gubitak automatski otvara pitanje tehnološkog viška. Ali sam isto tako tada rekao: ima viška zaposlenih, ali ne znam ko će imati hrabrosti da donese odluku o tom tehnološkom višku. I prođe nekih deset godina, ja sam bio šest godina u Pekingu predstavnik te iste firme, ja postadoh generalni direktor i budem prinuđen da otpustim hiljadu i sedam stotina radnika. Mene je ta odluka sačekala, a pitao sam se ko će i da li će imati hrabrosti da je donese. Znači, neko mora da donese i najbolnije odluke, ako hoćemo da spasemo ono što se dâ spasti.

Želim kolegi Laloviću da bude u vladi koja će imati hrabrosti. A mislim, čak verujem da će ova vlada, koja je smenjivana i pre nego što je postavljena, mnogo duže trajati nego što su moje kolege ovde izrazile svoje bojazni. Takvi smo mi, čudan neki narod, sve je nepredvidljivo. Taman kad mislimo da će nešto trajati, ono omane, i, na drugoj strani, kad pomislimo da nešto neće trajati, ono ispadne drugačije. Mislim da ova vlada zaista pošteno, iskreno radi, da ima hrabrosti, ali naravno i da možda može malo više da odmerava neke poteze, pre nego što ih povuče, jer nije sve u brzini, više je u kvalitetu.

VODITElj: Da se vratimo na pitanje: gde su dolari?

PREDRAG BUBALO: Pa ja mislim da naši ljudi imaju mnogo više razloga da budu razočarani u one koji su obećavali brdo para iz inostranstva i pričali o nekim basnoslovnim ciframa, nego u one koji daju pomoć i kredite iz sveta. Koliko god da daju, nemamo razloga i nemamo prava, kao časni i pošteni ljudi, da se ljutimo. Da li je spoljne materijalne podrške moglo biti više ili manje, to otvara neka druga pitanje. Ali ja sam najpre zapitao one koji su iz naše zemlje išli po svetu, pa su po povratku pričali bajke o spoljnoj pomoći koja će zahvaljujući njima stići: da li znaju kakvu su odgovornost preuzeli? Mislim da smo mi dovoljno častan narod i da je krajnje vreme da zaista ne živimo u iluzijama da će nas neko spolja izdržavati i oporavljati, nego da vidimo kako ćemo živeti od svog rada, a ne od donacija i od nekih povlastica koje, kakve god da su (pa i da su mnogo veće), ne mogu dugo trajati.

E sad, naravno, nama još uvek treba i tih donacija i pomoći, jer mi ne možemo da ne pođemo, u bilo kakvoj ozbiljnoj analizi, od veoma teške situacije kakvu imamo u industriji. Ovde je koleginica Ivana Dulić rekla ponešto o teškoćama u poljoprivredi, ali kakva nam je industrija? Pa industrija nam je takva da i onaj ko je uoči raspada Jugoslavije imao najmoderniju fabriku, sada ima petnaest godina stariju fabriku, a znamo da mnoge naše industrijske firme i nisu investirale u modernizaciju ni do tog momenta. Dakle, petnaest godina su nam starije tehnologije, petnaest godina su nam starije mašine, a petnaest godina su nam stariji i ljudi u fabrikama.

Kad sam došao u Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, ja sam zatekao mnogo lepe, mlade dece, srpske dece koja su se školovala po svetskim univerzitetima, svi govore strane jezike, veoma su pametni, obdareni – ali oni rade u ministarstvima, oni rade po bankama, u neprivrednim institucijama. U industriji rade ljudi u proseku od 42 do 45 godina, a da pri tom inženjeri u proteklih petnaest godina nisu imali prilike ni da odu na neki ozbiljan svetski sajam niti imaju stranu stručnu literaturu. Podsećam, životni vek jedne tehnologije je oko sedam godina. Znači, mi smo dva životna tehnološka veka propustili i znatno zaostali. Sledstveno tome, mi sada sa tom zastarelom tehnologijom treba da počnemo da se nosimo sa konkurencijom i da se vraćamo na neko svetsko tržište, na kojem smo nekada bili i na kojem smo manje ili više uspešno poslovali. Naravno, to je nemoguća misija. Mi možemo nekim finansijskim merama povećati izvoz, ali sve to ima granice. Spektakularne rezultate ne možemo očekivati.

Ako želimo da nastavimo razvoj, a razvoj je ključno pitanje svakog industrijskog subjekta, i ako hoćemo da se oslonimo samo na sopstvene pare i akumulaciju, trebale bi nam još dve svetlosne godine da pristignemo razvijeni svet, a dve svetlosne godine su otprilike nekoliko hiljada godina. Znači, mi smo upućeni na stranu akumulaciju, upućeni smo na strane investicije. Te strane investicije su nam od životnog značaja, pre svega zbog činjenice da sa stranim kapitalom dolaze nove tehnologije, da dolazi bolji menadžment, bolje korišćenje svih raspoloživih resursa u našoj zemlji i nadasve dolazi tržište.

Neke firme koje su uspele da se privatizuju i da steknu strateškog partnera iz Evropske unije, one već uveliko rade na uvođenju moderne, savremene tehnologije, a proizvodnja se odvija po evropskim standardima, iako država nije ušla u Evropsku uniju. Lično sam se, kao direktor Livnice, izuzetno trudio i pretekao niz firmi iz metalskog kompleksa u tom prvacu, iako smo poslednji krenuli da kroz restrukturiranje, kroz bolne promene uđemo ponovo na tržište Evropske unije – i na taj način što će ta Livnica u Kikindi biti privatizovana. Za jedno dvadesetak dana imaćete priliku da saznate s kim je i kako je to izvedeno. Jer, ja smatram da privrednici i privredni subjekti na najbolji način trasiraju naš put u Evropsku uniju. Tek kasniji deo tog procesa je više vezan za politiku i za odluku same države.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST