---

Pozorište - Bečki pozorišni festival >

Herakle i terorizam

Na upravo završenom Bečkom pozorišnom festivalu publika je mogla da vidi pedeset tri predstave i razmišlja "o poeziji morala i drugim paradoksima"

Specijalno za "Vreme" iz Beča

Umetnički direktor Bečkog pozorišnog festivala Luk Bondi bio je svojevremeno jedan od najglasnijih kritičara austrijske Narodnjačke partije kada je ova ušla u koalicionu vladu sa desničarem Jergom Hajderom. Ta ista konzervativna vlada skresala je prošle godine budžet Bečkog festivala za 360.000 evra, sumu koja u odnosu na celokupni budžet od 13.500.000 evra možda nije relevantna, ali je sam postupak od strane liberalne javnosti jednoglasno kritikovan kao kažnjavanje slobodoumnog Bondija. Rezultat je da ovogodišnji Bečki festival, od Bondijevog preuzimanja 2001. godine, još nije bio tako političan, i u svojoj političnosti tako kritičan prema neposrednoj stvarnosti.

Među mnogim predstavama različitih estetskih izraza, koje povezuje isto sučeljavanje sa tekućim društvenim problemima, izdvajamo predstave Surovo i nežno londonskog pozorišta Mladi Vik i Terorizam Moskovskog akademskog pozorišta Čehov. Obe predstave imaju posredne veze sa terorizmom, ali su načini interpolacije savremene teme u dramu i odgovarajući scenski pristupi dijametralno različiti.

SOFOKLO DANAS: Surovo i nežno je najnovije delo poznatog britanskog dramatičara Martina Krimpa. Nepoznato u poznatom je da se Krimp, inače specijalista za mikrosvet tinjajućih konflikata među polovima, prvi put prihvatio obrade jedne antičke drame – Sofoklovih Trahinjanki. Čemu je na trostruki način kumovao Luk Bondi: kao inspirator teme, kao režiser komada i kao direktor festivala kome je pošlo za rukom da predstavu izvede u koprodukciji sa britanskim, nemačkim i dva francuska festivala.

Herakle i Dejanira su u Krimpovom komadu jednostavno general i generalica. General je već beskrajno dugo u Africi gde se navodno herojski bori protiv terorizma; generalica očekuje njegov skori povratak u zagušljivoj atmosferi bunkera, okružena bedinerkom, maserkom i kozmetičarkom. Sva je kao isklesana iz jedne gromade: iz žudnje za mužem. Njegov vojni pohod je ne zanima iako o njemu ima svoje mišljenje: "što se on više bori protiv terorizma, to ga više proizvodi". Napetost raste kada general preko svog ministra, iz navodno humanitarnih razloga, šalje kući afričke izbeglice – jednu mladu ženu i dečaka. Već iste noći u razgovoru sa pijanim novinarom generalica otkriva da je Afrikanka koju joj je muž poslao kući zapravo njegova ljubavnica. Da bi je oteo, general je pod izgovorom napada na vojni logor za obuku terorista spalio njeno selo i masakrirao stanovništvo, uključujući i decu. Generalica je daleko više pogođena perfidnošću muževljeve laži o ljubavnici i nametnutom ulogom žrtve nego vestima o njegovim ratnim zločinima. I ovde je sva iz jedne gromade: iz želje da po svaku cenu povrati muža. Umesto košulje natopljene krvlju kentaura Nesa, koju Dejanira šalje Heraklu jer navodno ima svojstvo da u ratniku izazove želju za povratkom kući, generalica šalje neku vrstu nervnog otrova sa sličnim dejstvom. Glumica Keri Foks (poznata iz filma Patrisa Šeroa Intimnost) dočarava sa neuporedivim telesnim intenzitetom generaličin kontrolisan bes i suspregnutu strepnju, koji svakog trenutka slute na eksploziju. Antologijska je scena generaličinog samoubistva, u kojoj ona, nakon što joj sin donosi vest da njen "poklon" izjeda unutrašnjost generalovog tela, lomi čašu i krvavim dlanovima prelazi preko predmeta, kao u nekom poslednjem ritualu osvete samoj sebi i drugima.

Krimpov pokušaj da mit o Heraklovom antiherojskom kraju transponuje na hipokriziju savremene borbe protiv terorizma sumnjivog je ishoda. Pri tom nije problematično što je preuzet mitski naglasak na bračnoj drami: iako ne korespondira sa savremenim okolnostima, on ima univerzalnu dimenziju koja ukazuje na to da su onda, kao i danas, navodno plemeniti motivi ratnika često motivisani niskim ličnim pobudama, te da celokupna ratna ideologija obično ima malo veze sa stvarnim ciljevima rata. Problem Krimpovog teksta leži u odsustvu suptilnosti pri građenju paralela sa stvarnošću. Upečatljiv primer je govor generala, prikovanog za invalidsku stolicu, koji pomahnitalo ponavlja kako je "pročistio" svet od terorista, da bi mu sada njegovi pretpostavljeni spremali proces za zločine protiv humanosti, iako se i sami drže pravila da je najefikasnije sredstvo za borbu protiv terorista – ubijanje terorista. Celina komada je, uprkos njegovim slabostima, uspela zahvaljujući Bondijevoj režiji. Poznat kao majstor za građenje drame visokog emocionalnog intenziteta, Bondi i ovde znalački konstruiše svaki detalj, tako da i najmanji pokret glumca ili pomeranje rekvizita na sceni imaju težinu signala koji tekst dopisuje u pravcu onoga što mu nedostaje.

APSURDNA BASNA: Umesto brutalne direktnosti Krimpovog teksta, komad braće Presnjakov Terorizam, uprkos šifrovanom pristupu, donosi daleko oštriji i produbljeniji pogled na istu temu. Po rečima spisateljskog tandema Presnjakov, komad tematizuje "terorizam u svakodnevici". Tokom šest labavo povezanih priča pratimo konfliktne situacije u ljudima i među ljudima: propali pokušaj žene da doživi nešto više tako što će prevariti muža; dve stare žene koje smišljaju preventivni plan ubistva zeta pre nego što ovaj pokuša da ubije taštu; samoubistvo nameštenice u kancelariji koje izbacuje na površinu potisnuta neprijateljstva između zaposlenih. Sve je naizgled normalno, a zapravo sablasno izvitopereno. U stvaranju ovog utiska ključnu ulogu igra crni humor, opor i surov, ali u isti mah saosećajan i poučan, koji spaja nemoguće – apsurdnu dramu i basnu.

Glava koja "teroriše" telo, stari moral koji "teroriše" novu praksu i nova praksa koja "teroriše" tradicionalne vrednosti neki su od segmenata lične i društvene dezorijentisanosti, ona nevidljiva pozadina u kojoj je nasilje moguće. Kod braće Presnjakov se pojedinac javlja kao krhotina nastala nakon neke unutrašnje eksplozije, koja se lančano širi i zahvata sve, pretvarajući nevine u ubice i zločince u žrtve, a da niko ne može da prekine začarani krug. Terorizam kao tempirana bomba u svakome od nas, kao nevoljno stvaranje onoga što nas posle ubija.

Scena u vojnom garnizonu je zbog svog jezovitog podudaranja sa stvarnošću jedna od najupečatljivijih viđenih na festivalu, pogotovu kada se ima u vidu da je napisana pre afere sa mučenjem zatvorenika u Iraku. Nekolicina vojnika civilne odbrane zabavlja se tako što maltretira jednog od svojih: dok se poniženi "mlakonja", zatvoren u kavez, zaklanja od praška za pranje koji po njemu posipaju, iscereni vojnici sa užitkom fotografišu scenu. Sledi fascinirano posmatranje fotografije raskomadanih tela nakon eksplozije gasa i predlog da se od sličnih fotografija napravi izložba čiji bi cilj bio da pouči ljude šta ne treba da čine.

Režiser Kiril Serebrenikov napravio je, izuzimajućin izvesna nepotrebna preterivanja, dinamičnu i uzbudljivu predstavu, shvatajući da je ključ za razumevanje komada sardoniski smeh braće Presnjakov.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---