---

Luna na Exitu >

20 godina pomračenja

Gotovo niotkuda kultna novotalasna grupa Luna predvođena Slobodanom Tišmom nastupila je treće večeri Exita. Zastrašujuća snaga, provale dinamike i potpuno vladanje čak i najbizarnijim raspoloženjima i stihovima još su tu, nepomućeni i izvorni

U (ne)kulturi gde se termin kult, pogrešno i prečesto, olako koristi kao i tolike druge strane reči, Luna iz Novog Sada ostala je takoreći otelotvorenje kult-grupe. Neočekivano nabujao u doba dok je domaći novi talas bio na vrhuncu, taj sastav prosekao je tzv. alternativnu scenu kao puter, i spletom svojih kvaliteta izudarao razne recke tako visoko da mnoge ni do danas nisu dostignute. Pa su zato mogli mirno da sagore, čak i pre nego je mala slovenačka kuća Helidon 1984. u svega 1000 primeraka objavila njihov debi LP Nestvarne stvari, izvanredan album koji još stoji u samom vrhu jugoslovenske rok diskografije. Iako to nije neophodno za dokazivanje (o)kultnosti, zapravo sva izdanja vezana za Lunu su posthumna i malotiražna: prijateljska audio-kaseta drugde neobjavljenih snimaka Lune i La Strade Hokej klub Virginitas (1983, Ding Dong), memorijalni LP La Strade (1987, M-produkcija/Radio Novi Sad), i u SAD samizdat CD/ponovljeni Nestvarne stvari (2000). No ova Luna se svakome ko ih je sreo, a posebno drugim muzičarima, sudbinski urezala u pamćenje manijakalno jakim koncertima.

Tim je veće iznenađenje da opet gotovo niotkuda tih četvoro profunkcionišu, i to za veliki međunarodni festival u njihovom gradu. Izgleda kao da su baš lične suprotnosti, koje su ih svojevremeno elektrisale pa i rasturile, sada omogućile brzo uklapanje i obnavljanje. Tako su se sa satom besprekorno izvedenog, ubedljivog repertoara s jedinog albuma i oko njega, pojavili besprekorni bubnjar Ivan Fece Firči, eksplozivni gitarista Zoran Bulatović Bale, diskretna klavijaturistkinja (Jas)Mina Mitrušić i pevač Slobodan Tišma. U redovnim belim pantalonama, potonji je gotovo ispisnik Igija Popa (rođen 1946), koji je još ranih šezdesetih imao VIS koji je učestvovao na jednoj od legendarnih Gitarijada na beogradskom Sajmu, a posle duge rokerske pauze vodio je La Stradu s obe strane Lune (1979/80. i 1984/89), uporedo pišući te sporadično objavljujući poeziju i kratku prozu. Ako su pre dve decenije mladi postpankeri Bale i Firči smatrali S. Tišmu dedom, danas i oni imaju više godina nego on tada, mada su se i pojedinačno i grupno zaprepašćujuće malo izmenili.

Usred opreme i bine veće/bolje nego što su ikad imali na raspolaganju, R.I.P. Luna je izgledala drugačije samo po tome što je pokretljivi Bale zauzeo središnji položaj, dok je Tišma sa strane mirovao (a tokom Mininog pevanja prefinjenog Okeana čak i sedeo) za stalkom za note, valjda sumnjajući da će se setiti svih tekstova. I tu su izmene minimalne: poneki mrtvi rejver, i ... spori let bombi umesto ... ptica iz kataloga (prekrasni Lambo). Ali zastrašujuća snaga, provale dinamike i potpuno vladanje čak i najbizarnijim raspoloženjima/stihovima još su tu, nepomućeni i izvorni.

Bog & šeširdžija, ili bilo koje suprotnosti/poređenja tog tipa, sitnica su prema rasponu od Slobodana Tišme do Čede Čvorka, od novog talasa novosadske Lune ranih osamdesetih do turbo-densa šabačkog dueta Luna na pragu trećeg milenijuma. Provalija ispod toga – Naš pad u vrtlog estrade... – jedino je merilo propadanja ovdašnje popularne muzike u dvadesetak godina posle povlačenja novog talasa. Zato je bar za nas najstarije, među par hiljada raznolikih posetilaca, ovo bilo ne samo duboko osećajno iskustvo nego i dobrodošla provera da nam (nekom prva, nekom druga) mladost ipak nije sasvim zaludna, straćena. Još jedno iskupljenje.

Pitanje koje sam potom najčešće čuo bilo je prirodno: da li će ova Luna još koji put nastupiti? (Pošto sviračka osovina Firči/Bale, koja je 1992. pokušala obnovu bez Tišme, već dugo živi u SAD.) Čak i ako do toga nikad ne dođe, sve je OK; neka počiva u miru. Znatno ređe, međutim, pitalo se kako to da uz sve prekobrojne domaće bendove koji su samo reprodukovali svoje redovne nastupe, Luna bude uglavljena (doduše na glavnoj pozornici) u 19 časova, na sam početak, inače ne baš moćnog programa udarne subotnje večeri? Svejedno, suočena s niskim, blistavim suncem pred publikom koja je ohrabrujuće znala pesme, u areni zelenila Luna je delovala kao što istinski velike grupe i inače deluju. Ako imate numere kao Fakir, Vila, Amazon, i nenadmašnu magnum Ogledalo lune... Nobody Ever Really Dies.

Ljubav je na nebu...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---