---

Srpska arhitektura XX veka >

Lična istorija arhitekture

Knjiga Miloša R. Perovića Srpska arhitektura XX veka – Od istoricizma do drugog modernizma u izdanju Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je, uz sve primedbe koje joj se mogu uputiti, nezaobilazno štivo svima koji se, profesionalno ili iz puke radoznalosti, budu bavili ovom temom ili vremenom

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu Miloš Perović već desetak godina predaje savremenu arhitekturu i urbanizam.

Iako je profesorima univerziteta u opisu radnog mesta i pisanje knjiga, tekstova, eseja i drugih stručnih radova, mnogi taj deo obaveze ne shvataju baš ozbiljno pa bibliotečka odrednica teorija arhitekture u Srbiji ne obiluje naslovima na našem jeziku.

Miloš Perović se tu razlikuje od većine – autor je šest knjiga, nekoliko zbirki tekstova i eseja, tri antologije tekstova o modernoj arhitekturi... Prvu knjigu je objavio davne 1971, u Atini, i važi za dobro obaveštenog stručnjaka koji veoma vodi računa o sopstvenoj međunarodnoj promociji.

Pretpostavljam da je – odlučujući se da napiše istoriju srpske arhitekture XX veka tek nekoliko godina po isteku tog stoleća – Miloš Perović bio svestan svih rizika. Biće da je uzeo u obzir i moguće (neprincipijelne) negativne reakcije savremenika, aktera i svedoka, jer je veliki deo njegove knjige posvećen delima ljudi koji su još živi, čije radne biografije nisu okončane ili su ne tako davno započete.

Čini se da su sve priče o velikanima svetske moderne ispričane i poslednjih godina je u svetu poraslo interesovanje za džepove Evrope. Za države Balkana recimo, ili za one koje su tavoreći iza gvozdene zavese Zapadu ostale potpuno nepoznate. Arhitektonski svet nije donedavno pokazivao baš neko veliko zanimanje za zemlje na istoku Evrope jer se od pošasti komunizma nisu videli detalji.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka poznati američki akademski izdavač MIT pres započeo je objavljivanje serije knjiga o arhitekturi zemalja našeg regiona i srednje Evrope. Prošle godine se u njihovom izdanju pojavila – i veoma dobro primljena u međunarodnim stručnim krugovima – knjiga Ljiljane Blagojević Modernism in Serbia (Modernizam u Srbiji), što je dosad najobimnija i najcelovitija sinteza arhitekture u Srbiji prve polovine dvadesetog veka.

Prvi deo Srpske arhitekture XX veka Perović je vrlo dobro kontekstualizovao. Priču o herojskom dobu ovdašnje moderne začinio je ličnim sećanjima – neke od ključnih arhitekata bio je u prilici da upozna – pa je knjigu i posvetio senima svojih profesora Nikole Dobrovića i Milorada Pantovića. Vremenska distanca omogućila je ovde Peroviću da smireno analizira kontekst, odnose i uslove nastanka nekih za nas veoma važnih arhitektonskih dela. Uspostavljene su paralele sa društvenim, političkim, socijalnim, arhitektonskim i umetničkim prilikama suseda i zemalja u okruženju – Hrvatske, Slovenije, Mađarske, Rumunije, Grčke – i nešto udaljenije, ali za temu veoma važne, Češke.

Drugi deo knjige Srpska arhitektura XX veka – u kojem se obrađuje period socijalističkog estetizma – odnosi se na vreme u kojem je i sam Perović profesionalno participirao. Istorijska distanca sad više nije mogla da bude ishodište objektivizma po sebi – jer tu Miloš Perović analizira, tumači, komentariše i kritički procenjuje radove arhitekata s kojima je generacijski više-manje blizak i s kojima je bio u čestim profesionalnim i ličnim kontaktima – i zato taj deo knjige izaziva (ili će) najviše polemika, negativnih reakcija i komentara.

Decenije velike izgradnje, obnavljanje Drugim svetskim ratom opustošene zemlje, Perović prikazuje analizom biografija i opusa trojice po njemu naših najznačajnijih arhitekata tog perioda: Bogdana Bogdanovića, Mihajla Mitrovića i Ivana Antića. Svi su oni još profesionalno aktivni – Bogdanović već desetak godina živi u Beču, a druga dvojica su u Beogradu.

U Perovićevim tekstovima o njima iščitava se, nažalost, veoma jak ad hominem pristup.

Bogdan Bogdanović je – po Peroviću – "fin, obrazovan, bezobzirni karijerista", onaj koji piše knjige "po pravilu ekstravagantnih naslova", knjige koje se "uglavnom bave temama koje ne ‘uznemiravaju’". Za njegove memorijale piše da se mogu okarakterisati i kao "udvorička arhitektura" u kojoj je "opor odraz smrti sasvim izgubljen".

Mihajlo Mitrović je mnogo bolje prošao, iako je – da se autor dosledno držao kriterijuma primenjenih na drugu dvojicu – mogao da bude znatno kritičnije okarakterisan. Perović se, međutim, ne bavi Mitrovićevim moralnim likom (mada u tom smislu Bogdanovića nije štedeo), ali ne analizira ni kvalitet njegovih izgrađenih objekata. Samo konstatuje da je Mihajlo Mitrović među arhitektama koji su najviše gradili i ne ulazi u seciranje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Naziva ga buntovnikom, buntovnikom u socijalizmu, mada je taj "buntovnik" bio u prilici da projektuje i izvodi objekte na nekim od najprestižnijih lokacija u Beogradu i Srbiji (Geneks kule na Novom Beogradu, objekti u Vrnjačkoj Banji, stambene zgrade u centru Beograda).

Ni u tekstu o Ivanu Antiću ne nedostaje ironično-sarkastičnih konstatacija. Njegov arhitektonski svet Perović naziva svetom tišine i upoređuje ga sa dnom akvarijuma ili dubinom mora. Isključuje mogućnost da se sa Antićem može razgovarati o arhitekturi drugih, govori o kvalitativnim oscilacijama u njegovoj karijeri, ali konstatuje da je najbolji Antićev objekat – Muzej Savremene umetnosti na Ušću – jedan od najpublikovanijih ovdašnjih objekata u stranoj stručnoj štampi. Ta kuća je plod saradnje sa Ivankom Raspopović – s kojom je Antić projektovao i Muzej u Šumaricama u Kragujevcu – no Raspopovićka je potom nestala sa javne arhitektonske scene a Antić je sticao priznanja tek kad mu je "arhitektura išla silaznom linijom".

Ostale ličnosti sa srpske arhitektonske scene tog vremena Miloš Perović pominje samo ovlaš, oštro, na momente sa preteranim sarkazmom kritikujući tadašnje društveno-političko uređenje.

Za prilike pod Miloševićevom vladavinom Perović piše da ga u mnogo čemu podsećaju na one koje su iznedrile prvu evropsku avangardu dvadesetih godina prošloga veka i izdvaja autore koji su devedesetih gradili svoja zrela dela ili su se tek pojavili na arhitektonskoj sceni. Svestan da ga prekratka vremenska distanca znatno ograničava, Perović poslednji deo knjige Srpska arhitektura XX veka (i u mnogo čemu najintrigantniji) koncipira kataloški. Preovlađuje vizuelni materijal – fotografije i crteži – a tekstom su tek u naznakama popisana dela koja po nečemu odstupaju od konfekcijskog i najčešće kičerskog graditeljstva. Perović ukazuje na izvesne analogije sa nekim od značajnih dela savremene svetske arhitekture – što ponegde zvuči dosta nategnuto – a na momente nije odoleo ni preterivanjima konstatujući za ovdašnju arhitekturu devedesetih da je visokih vrednosti i proričući lepu budućnost nekim od njenih autora.

Srpska arhitektura XX veka je štampana dvojezično, na srpskom i engleskom. To je bogato ilustrovana knjiga, ambiciozno pisana, koja je zasluživala suptilniji grafički tretman. U njoj se prepoznaje autor velikog znanja. Miloš Perović je imao hrabrosti da stane na crtu i izloži se stručnoj javnosti u sredini koja ne oprašta greške, a još manje uspehe. Bez obzira na sve manjkavosti i subjektivnosti – koje su uostalom neminovne kad jedan čovek sam analizira i vrednuje period u kojem je usput i sam akter – Srpska arhitektura XX veka biće nezaobilazno štivo svima koji se, profesionalno ili iz puke radoznalosti, budu bavili ovom temom ili vremenom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---