Kafana

miloš vasić

To je zaista zabrinjavajuće: da toliko ljudi sasvim pogrešno za sebe misli da znaju da idu u kafanu. Ne znaju i posle se čude zašto su se u kafani loše proveli. Ima, doduše, i onih koji se u svojoj nezgrapnosti i prostakluku dobro provode, ali zato zagorčavaju život svojim bližnjima i kafanskom osoblju: to su oni koji se iz principa svađaju s kelnerima i kuvarima, na užas pristojnih ljudi koji imaju nesreću da sa takvima dele sto.

Kafanu treba poštovati i poznavati. Poštujemo je zato što je kolevka demokratije, škola pristojnosti i izvor zadovoljstva. Poznajemo je zato što su kafane različite: svaka od njih ima svoje signale i osobine po kojima znamo šta da očekujemo; zato ih treba marljivo posećivati i učiti, učiti i učiti. U domaćinskoj (demokratskoj) roštiljskoj kafančini nećete naručivati onaj famozni "Chateaubriand za dve osobe", za koji niko ne zna šta je, mada se često javlja na vrhu jelovnika. Dobro, možda neko i zna, ali ja nikad nisam čuo da je to neko naručio. Isto tako, u dobroj i prefinjenoj kafani, gde se neguje gastronomska filozofija, nećete naručivati deset s lukom ili pljeskavicu u kajmaku. Zna se gde se šta jede i zašto, pa stoga treba učiti.

Ne ulazite u kafanu već spremni za svađu sa osobljem. Kafanskom osoblju stalo je da gost bude zadovoljan i da dođe opet; konkurencija je velika i valja preživeti. Osim toga, kafansko osoblje vičnije je od vas takvim konfrontacijama i teško ćete ih iznervirati. Kantov kategorički imperativ vredi naročito u kafani: osoblje će učiniti vama isto (i gore!) što i vi njima. Budite ljubazni, poštujte kafansko osoblje, pa će oni poštovati vas. To se ne postiže (niti se prostakluk leči) velikim bakšišem: ljudski odnos je na mnogo većoj ceni u kafani. Neka vam jelovnik služi samo za okvirno snalaženje, naročito ako ste tu prvi put, pa treba da shvatite prirodu konkretne kafane. Uvek pitajte osoblje šta ima i šta preporučuju; poverenje se uzvraća poverenjem. Ako su tanjiri hladni, a čaše vruće, uporedite to sa kvalitetom jela umesto da pravite scenu: možda se mnogo bolje jede nego što vas ti detalji nerviraju. Ako vam se kafana ne dopadne, nemojte više nikada ući u nju; to im je najveća kazna. Praveći scene samo se ponižavate bez potrebe. Sve i kad se desi da nešto zaista ne valja – a to se dešava, čisto statistički neizbežno, i u boljim kafanama (mada nikada u najboljim!) – ne pravite od toga scenu: obratite se konobaru diskretno, šapatom i ukažite mu na problem; garantovano će biti ispravljen smesta. A vi ste mi, kao, bezgrešni?

Kafana služi za to da se ljudi druže, da se opuste i da im bude lepo. Čuvena bečka kafanska kultura s početka XX veka nastala je kao posledica stambene krize: svi su bili podstanari u sobicama, pa su morali da se druže u kafani. Ni ova naša balkanska kafanska kultura nije daleko, osim što je nasleđen i pustoturski element karasevdaha. Ako već mislite da se lepo provedete, ne mučite svoju braću i sestre po kafani razmetanjem i dernjavom; ne penjite muziku na drvo, ne koljite harmoniku; to priliči pijanim panonskim paorima, a ne vama. Štogod oni sami o tome mislili, kafana ne voli razmetljivce i gnjavatore, mada ih preko volje trpi: svakoj budali valja pomoći da se oslobodi svojih novaca i to je delo bogougodno.

I na kraju: kafane se dele na prave i veštačke. Veštačku kafanu prepoznaćete po skupim kolima sa zatamnjenim staklima, po serijski proizvedenim telohraniteljima koji bleje dok gazde u kafani prikazuju svoje silikonske sponzoruše i po opštem kičastom izgledu; na vratima traže da ostavite oružje, a ako ste nenaoružani, onda se čude. Sve ostalo su prave kafane, koliko god se u veštačkim kafanama dobro jelo i pilo, što je slučaj češći nego što se misli. Ključna razlika je u tome što veštačke kafane nemaju dušu; imaju sve osim duše.

Prave kafane imaju dušu, pa makar uz dušu imale još samo dva jela toga dana, mlako pivo i srdačno osoblje. Jesam li bio jasan?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST