---

Posledice vanrednog stanja >

Bitka za heroinsku baštinu

Oprezni ljudi upozoravali su i pre 17 meseci da se u vanrednom stanju ne prenagljuje. Ustavni sud Srbije tada je ćutao, ali sada donosi odluku prema kojoj su neki delovi vladinih uredbi u vanrednom stanju bili neustavni. Advokati odbrane u procesu za ubistvo Zorana Đinđića trljaju ruke, a dve udovice već od države Srbije traže šeststo miliona dinara odštete za rušenje čuvene zgrade u Šilerovoj 38–40 u Zemunu

Ustavni sud Srbije, pošto nije hteo da se meša u izbore, zaključio je prošle nedelje da su neki delovi Naredbe o uvođenju vanrednog stanja bili neustavni: deo o kontroli medija; deo o posebnim nadležnostima državnih organa za vreme vanrednog stanja, jer je to moguće samo u ratnom stanju, posebno kad je reč o ovlašćenjima MUP-a da privodi i zadržava lica do mesec dana; ovlašćenje direktoru BIA da kontroliše poštu i komunikacije; odluka o uskraćivanju prava na štrajk. Bilo je tu i učenih razmatranja da može li se vanredno stanje uvoditi na celoj teritoriji Republike, ili, pak, na jednom delu; da kakva je razlika između vanrednog, ratnog i stanja neposredne ratne opasnosti itd., pa se došlo do zaključka da je ta materija bila neuređena i neusklađena, dok je sudija Svetozar Čiplić ocenio da će odluka Ustavnog suda pomoći da se "ograniče ustavna diktatura i poremećaj nadležnosti i omogući vraćanje u ustavni okvir". Ostali smo, nažalost, prikraćeni za definiciju pojma "ustavna diktatura", koji nije bio korišćen tokom nekih drugih sličnih događaja za vlasti Slobodana Miloševića, čija je vladavina bila uređena ovim istim Ustavom.

JEDNA ANALOGIJA: Prvi su počeli da se češu oni koje najviše svrbi: advokati Legije Ulemeka i ostalih zaverenika u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Prvo su skočili sa zahtevom da se iz spisa izbaci ono čega u njima nije ni bilo – iskazi optuženih uzeti u pretkrivičnom postupku bez prisustva branioca. Onda su složno došli do zaključka da će "optužnice i suđenja biti posle ovog obrta ozbiljno ugroženi". Odluka Ustavnog suda nigde ne "potvrđuje" da su iskazi optuženih "iznuđivani pod torturom, prisilom, pretnjama", kako tvrdi adv. Bosiljka Đukić. Adv. Nenad Vukasović, branilac drugooptuženog Zvezdana Jovanovića, po ko zna koji put zaključio je da je izjava njegovog branjenika "neustavna" i da je to "potvrđeno" ovom odlukom Ustavnog suda. Advokati prete da će doći do "krize" suđenja ako svi iskazi za koje misle da su "neustavni" ne budu "automatski" izuzeti iz spisa. Olako se prelazi preko pitanja jesu li iskazi uzeti u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku prihvatljivi iako se optuženi ili svedok-saradnik u pritvoru našao tokom vanrednog stanja čiji se delovi osporavaju?

Podsetićemo ovde na jedan slučaj iz susedne i prijateljske Republike Hrvatske: slučaj porodice Zec. Optuženi za ubistvo oca, majke i 12-godišnje devojčice (1991) priznali su u pretkrivičnom postupku sve i – slično slučaju Stambolić – odveli policiju na mesto gde su zakopali žrtve. Ali: za delo za koje su bili prijavljeni pre saslušanja nije bilo predviđeno obavezno prisustvo branioca u pretkrivičnom postupku; po rasvetljavanju zločina, međutim, delo se prekvalifikuje, zločinci se, po savetu advokata, u istrazi dalje brane ćutanjem, a prethodni iskazi izuzimaju se iz spisa. Eno ih i dan-danas na slobodi. Analogija sa ponašanjem Zvezdana Jovanovića nameće se; štaviše, Jovanović je svoje priznanje dao po ZKP-u, upozoren, posle konsultacije sa braniocem, u prisustvu branioca i dobrovoljno, potpisavši svaku stranicu zapisnika. Sve je to, uostalom, snimljeno tonski i video-tehnikom. Što se prinude tiče, tokom "zversko fašističke dosmanlijske diktature" i vanrednog stanja, od 12.000 pritvorenih samo zbog njih šest vodi se postupak zbog zlostave u pritvoru; niko od njih nije na optužnici po delu ubistva Zorana Đinđića. Maja Kovačević-Tomić, sudija i portparol Specijalnog suda, kaže da odluka Ustavnog suda Srbije neće imati nikavog uticaja na postupke za organizovani kriminal: "Činjenica je da u spisima ima izjava koje su okrivljeni dali u pretkrivičnom postupku, ali nismo na njima ništa bazirali. Prema tome, ukoliko dođe do izdvajanja, to neće imati nikakvog uticaja. Naime, mi postupamo po Zakonu o krivičnom postupku u kojem je definisana stroga zakonska forma u vezi s iskazom, tako da takve izjave okrivljenih ni do sada nismo koristili. Neke od takvih izjava izdvojene su na početku postupka, a u nekim slučajevima konačna odluka biće doneta po završetku dokaznog postupka."

PINOČE MEĐU SRBIMA: Odluka Ustavnog suda izazvala je odmah komentare drugih pravnika. Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu (ustavno pravo), kaže da ta odluka "otvara više problema nego što ih rešava". On kaže da je vanredno stanje proglašeno zbog ubistva premijera i u skladu sa svim međunarodnim standardima; da nije, ne bi Srbija u to vreme bila primljena u Savet Evrope, čiji su standardi u pogledu zaštite ljudskih prava veoma visoki. Drugi profesor prava, Zoran Tomić, ne spori pravo lica oštećenih osporenim odredbama vanrednog stanja da pred redovnim sudovima traže odštetu, što se – uostalom – i dešava već mesecima i pre donošenja ove odluke Ustavnog suda. Udruženje pravnika za ljudska prava (YUCOM) objavilo je svoje primedbe na ovu odluku (videti okvir).

Političke reakcije bile su očekivane prirode: DSS se i dalje kao pijan plota drži priče o tome kako su "dosmanlije" htele i Koštunicu da hapse, kako je Beba Popović za sve kriv i kako je sve to bilo kao za Pinočea u Čileu; radikali takođe porede Srbiju sa južnoameričkim diktaturama; u takvim poređenjima pridružio im se i Milorad Vučelić, koji Vladu Srbije iz 2003. naziva "grupom kriminalaca" gorom nego Pinoče. Goran Paunović iz G17 plus mnogo je oprezniji: on ne bi ulazio u ocenu rada Ustavnog suda, ali podseća da se "premijer jedne zemlje ne ubija svakoga dana, da su to bili teški dani i da treba razumeti i postupke vlasti".

Mi ostali možemo samo da se prisećamo vanrednog stanja, Đinđićevog pogreba i osećanja potpune sigurnosti tokom akcije Sablja.

A onda su Tatjana, udovica Spasojević i Maja, udovica Luković, podnele preko svojih zastupnika, oca (Slobodana Bobana) i sina (Marka) Milivojevića (a kojih bi drugih?) tužbu protiv Republike Srbije. Dve udovice traže šeststo miliona dinara naknade štete za rušenje stambenog i poslovnog objekta u ulici Šilerovoj, br. 38–40, u Zemunu. Sa pravne tačke gledišta tužba je veoma dobro zasnovana, jer su Milivojevići lucidno uočili niz katastrofalnih procesnih propusta u smandrljanom postupku rušenja čuvenog kompleksa u Šilerovoj. Da se podsetimo: još tada (od 14. marta 2003, kad ta tužna avantura počinje) pametni ljudi upozoravali su da se ne žuri navrat-nanos sa rušenjem tog objekta. Država je, naime, imala ne samo pravne mogućnosti, nego i obavezu da objekat prvo privremeno, a zatim i trajno oduzme. Umesto toga antidatirana su rešenja o rušenju i prebacivana nadležnost sa grada na opštinu; vlasnici nisu obavešteni niti im je ostavljen rok za pravni lek; objekat je srušen usred već započete procedure za legalizaciju; nije bio ispražnjen od lica i stvari niti je bio preko noći čuvan dok je to sve trajalo; itd. U Javnom pravobranilaštvu kažu da su užasnuti nestručnošću u ovoj stvari: u sporovima za naknadu štete iz najtvrđeg komunističkog vremena (1945–1953) procedura je bila više poštovana, a pravni osnovi pažljivije pripremani nego u slučaju Šilerove.

Država je tada mogla, a sada vidimo da je i morala da učini nešto drugo: po odredbama Glave VII (čl. 84–87) Osnovnog krivičnog zakona, oduzimanje imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela posebna je mera čiji je cilj da niko ne zadrži bogatstvo stečeno kriminalom. Ta je mera obavezna, a korist će se oduzeti i od lica na koja je preneta bez naknade. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala ("Službeni list SFRJ"; br. 6, 27. jun 2001) obavezuje našu zemlju na "konfiskaciju dobiti stečene izvršenjem krivičnih dela obuhvaćenih ovom konvencijom, ili imovine čija vrednost odgovara vrednosti te dobiti" (čl. 12); ako je dobit transformisana (oprana) u neku drugu imovinu, takva imovina biće konfiskovana. Osnovni krivični zakon (čl. 84.) kaže da "niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom".

E, sad: odakle Dušanu Dući Spasojeviću i Miletu Lukoviću Kumu imovina vredna najmanje šeststo miliona dinara (ne traži se povrat šest oklopljenih luksuznih automobila i drugih vozila u Dućinom vlasništvu)? Jesu li orali i kopali? Jesu li pisali softvere za Linuks ili Majkrosoft? Kum je bio zatvorski čuvar na Kosovu, a Duća tvrdi da je igrao fudbal po Nemačkoj, ama ga se niko ne seća kao uspešnog fudbalera. Ta dvojica dolaze u Beograd sredinom devedesetih kao gladni i ambiciozni skorojevići s Juga, spremni na sve, surovi i beskrupulozni. Počinju kao "motornjaci" (u policijskom žargonu: oduzimanje motornih vozila i vraćanje za otkup), da bi uskoro prešli na iznudu, drogu, teške krađe, ubistva i otmice za otkup. Droga – heroin iz Bugarske i Turske i kokain po raznim vezama, a iz Južne Amerike – pokazuje se kao najbolji posao, tako da se ekipa (Duća, Kum i ostali sa optužnice) specijalizuje; ubijaju konkurenciju i one koji su sumnjivi da bi mogli da propevaju. U najbolja vremena, to jest do početka 2003, nedeljno se u čuvenu najlon-kesu u Dućinoj kuhinji ("četiri viseća i deset donjih elemenata, dve stalaže, pult sa tri kožne stolice, 16 ormarića, sudopera sa delom za usisavanje i seckanje otpadaka, šporet sa ugradnom pločom, mašina za pranje sudova, frižider, sve marke Boš"; prema tužbi za naknadu štete), dakle, u kesu koja je stajala pored te sudopere, slivalo se između 35.000 i 50.000 evra; nedeljno! Ta najbolja vremena traju od 2000: iznos raste iz meseca u mesec da bi se ustalio na tih 35.000-50.000 evra nedeljno. Duća je kupio za života desetine automobila i stotine mobilnih telefona samo za operativne potrebe; kupovao je i policajce, lekare, advokate, tužioce itd.; po potrebi; dobro da se u tužbi ne traži naknada i za te investicije. Niko se nikada nije zapitao odakle Dući i Kumu sve to (vidi okvir), kako su zaradili, jesu li platili porez i u tom pravcu; naravno da nije, jer se to Legiji ne bi dopalo.

Inače, kad se prevede u neke realne vrednosti, to bogatstvo može se izraziti i kao:

600.000.000 (slovima: šeststo miliona) dinara, što iznosi 8.547.008, 5 (osam i po miliona) evra, što po policijskoj proceni za čist heroin (50 evra za gram) iznosi:

171 kilogram heroina, a po čaršijskoj proceni za "sečeni" heroin (20 evra za gram) iznosi 427 kg i 350 gr žućkastobelog praha;

ili jedan Miroslav Mišković i jedan Milija Babović, pošto je Legija uzeo svoju polovinu.

 

Primedbe YUCOM-a

U odnosu na pravnu utemeljenost odluke kojom je, na predlog Vlade Srbije, v.d. predsednika Republike uvela vanredno stanje nakon ubistva premijera, pre svega i pre svih treba podsetiti sadašnjeg predsednika Ustavnog suda Slobodana Vučetića na činjenicu da je Ustav Srbije dobrim delom neprimenjiv kako zbog toga što mu nedostaje potreban legalitet jer nije usaglašen sa Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore (krajnji rok bio je avgust 2003), tako i zbog nedostatka legitimacionog kapaciteta na koji nas obavezuje ne samo Pakt o gradjanskim i političkim pravima UN-a koji je još davne 1971. godine ratifikovala tadašnja SFRJ, već nas kao članicu Saveta Evrope neposredno obavezuje i Evropska konvencija o ljudskim pravima koju smo ratifikovali u decembru 2003. godine. Posebno treba naglasiti pravno obavezujuću odredbu člana 16. Ustavne povelje SCG prema kojoj "ratifikovani međunarodni ugovori i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica".

Pakt o građanskim i političkim pravima UN-a (čl. 4) jasno definiše da u slučaju da "opstanak nacije ugrozi izvanredna javna opasnost", koja je proglašena ustavnim putem, države ugovornice Pakta mogu, u obimu koji je strogo određen zahtevima situacije, "preduzeti mere kojima se ograničavaju obaveze predviđene ovim Paktom", s tim da te mere moraju biti u skladu sa drugim obavezama koje proizilaze iz međunarodnog prava, kao i da ne dovode do diskriminacije po osnovu rase, boje kože, pola, jezika, veroispovesti ili društvenog porekla.

Iz ovog primera jasno se vidi da je prema ovom Paktu dopušteno državnim organima da u vreme vanrednih okolnosti ostvare određena nužna odstupanja u odnosu na pun volumen ostvarivanja proklamovanih ljudskih prava predviđenih u ovom i drugim međunarodnim obavezujućim pravnim dokumentima, uz imperativni uslov da se ograničenja ljudskih prava ne mogu odnositi na: a) samovoljno lišavanje života; b) primenu torture; c) uvođenje ropstva ili tzv. zavisnog položaja, (s tim što se ovo ne odnosi na mogućnost da se za vreme vanrednog stanja uvede prinudni ili obavezni rad); d) uvođenje dužničkog ropstva; f) ograničavanje slobode veroispovesti, kao i na g) kažnjavanje za krivična dela koja u vreme izvršenja, ni po međunarodnom ni po domaćem pravu, nisu smatrana za krivična dela, što podrazumeva i zabranu izricanja teže kazne od one koja je bila predviđena u vreme izvršenja krivičnog dela (s tim što se Pakt ne protivi suđenju za krivična dela koja u vreme izvršenja nisu propisana domaćim zakonodavstvom, ali koja predstavljaju krivična dela prema opštim pravnim načelima priznatim od strane međunarodne zajednice).

Slično, i Evropska povelja o ljudskim pravima predviđa odstupanja u odnosu na pun volumen ostvarivanja ljudskih prava u vanrednim okolnostima, s tim što se odstupanja ne mogu odnositi na: a) zabranu torture; b) pravo na život (osim u slučajevima koji su dopušteni u ratnim postupcima); c) zabrana ropstva (uz izuzetak prinudnog i obaveznog rada u određenim situacijama), kao i d) kažnjavanje za dela koja u vreme izvršenja nisu predstavljala krivična dela, osim ukoliko su to dela koja se smatraju krivičnim delima po tzv. opštim načelima priznatim od strane civilizovanih naroda.

Kao što se na osnovu izloženog jasno može videti, SAMO OVA izričito navedena i taksativno nabrojana ljudska prava u Paktu o građanskim i političkim pravima i u Evropskoj povelji o ljudskim pravima NE MOGU BITI NI NA KOJI NAČIN OGRANIČENA. To dalje znači da ostala ljudska i građanska prava i slobode mogu biti, pod određenim uslovima, ograničena, i to srazmerno i primereno vanrednim okolnostima u konkretnom slučaju.

Arheologija Šilerove 38

Pošto je čuvena zgrada srušena, jedino arheološka iskopavanja mogu potvrditi navode tužbe dve udovice. Probaćemo da nabrojimo važnije artikle koji su, kako tvrde, tom prilikom zatrpani.

Mašine za pranje i sušenje veša, sve tipa Boš, osim jedne Kandi: ukupno pet;

Frižidera i zamrzivača: ukupno barem pet (u kafićima se navode u množini);

Mašine za pranje sudova: ukupno barem tri;

Televizori, plazma i ostali ekrani, muzičke linije, video rikorderi, uglavnom Soni: ukupno 22;

Kamere i monitori za video-nadzor: po 17 komada;

Lampi Artemida: ukupno 25;

Kandelabri razni: 55;

Poker-aparati: 100;

Stolovi za bilijar, tip 17: 2;

Kožni nameštaj, pretežno beo: 30 komada;

Slike (uglavnom "velike"): ukupno 56;

Slede: jedna kompletna teretana i kotlarnica, betonska ograda visine sedam metara (i posle se čudi što su ga zvali Šiptar), dve fontane sa celokupnom opremom, olimpijski bazen sa mozaikom od retkog kamenja u obliku delfina, staklena bašta sa desetinama tropskih i retkih biljaka i još 15 ćupova sa istim, vitrina sa Cepter servisom, jedan ceo kafić sa 50 fotelja i dva kupatila, kancelarije, sobe, apartmani, sve sa kupatilima, na tri sprata i sa 1000 malih sijalica ugrađenih u plafon; podzemna garaža za šest vozila itd.