Pun kufer marketinga >

Kako je pravilno - Guči ili Guča

nadežda milenković

Ko je pojeo punu teglu slatka

Legitimno je pravo svake države da pospešuje kupovinu domaćih proizvoda. Amerika, na primer, odavno muku muči kako da svoje građane odgovori od kupovine stranih automobila. Pomišljam čak da je i uvoz našeg "juga" bio samo deo te iste propagandne kampanje. Ko vele, ako im "jugo" ne ogadi inostrana kola, niko neće. Na njihovu žalost, Japanci su uspešno popravili imidž automobilske industrije iz inostranstva. Baš kao što su to uradili i u Nemačkoj koja je svoj ugled očuvala mnogo više kod naših nego kod svojih, domaćih šofera. No, nek’ se oko toga sekiraju Nemci, zašto bismo mi brinuli tuđu brigu, kad lepo imamo našu – pravu domaću, bolju i veću od bilo koje inostrane.

Ako patriotizam i ima neke veze sa konkretnim proizvodima, to se uglavnom ogleda u našem (nacionalnom) ponosu pred strancima, a ne pred nama. Mnogo više volimo kad neko tuđ voli nešto naše nego što mi sami volimo naše. Ako hoćete primere, pitajte bilo koga – svako će vam prigodno ispričati neku anegdotu kad mu je stranac bio u gostima pa navalio na slatko i vodu (na vodu nešto manje) sve misleći da je cela tegla za njega. Ili se navukao na naš kajmak (koji su Bugari zaštili kao svoj brend). Ili se odvalio od gibanice, kao oni Kinezi košarkaši pre neki dan, o čemu su čak i novine pisale.

Da ne grešim dušu – nije da mi volimo naše samo kad ga vole stranci. Volimo ga i kad sami postanemo stranci. Sarme, na primer, najviše volimo u tuđini. Ne samo da moraju da nam ih doturaju odavde kako znaju i umeju nego sam i pismo primila sa adrese "sarmice@". Pa još kad tamo u belom svetu nađemo nekog našeg, sa kim se ovde ni u ludilu ne bismo družili, a kamoli zapili domaćom rakijom (koju, rakiju, takođe ne preferiramo kod kuće) – sve naše nam dođe još lepše i draže.

No, nije obavezno da ne budemo ovde da bi nam se sve ovdašnje više sviđalo. Ponekad je dovoljno da to odavde do nas stigne odnekud spolja. Pa da, kao što svojevremno napisa jedna čitateljka – razgrabimo ono što nam se reklamira kao "roba vraćena iz izvoza" kao da je to neka preporuka, a ne mana. Za polovnog "juga" i danas u oglasima ističu da je "pravljen za američko tržište". Jer, znamo mi da mi bolje radimo kad je za izvoz nego kad je za nas. Pa čak i kad stranci to neće da uvezu zbog greške, kao što su Englezi, na primer, odbili "jugo" kojem su papučice ostale s leve, suvozačeve strane.

Ali, nema država problem sa nama što volimo naše, nego što ga ne kupujemo u dovoljnim količinama. Zato je vlada odlučno krenula u metiljavu kampanju: "Kupujmo domaće, obnovimo Srbiju". Ta poruka je taman toliko ubedljiva i efikasna kao kad kažete da decu treba voleti, prirodu čuvati, starije slušati... S druge strane, možda je i bolje što se ne unose sa žarom u kampanju jer kad se unesu to se završi omiljenim domaćim proizvodom – inatom. Pa bi slogan onda bio: Tuđe nećemo, svoje ne damo! Nema da kupujemo tuđe, al’ vala, ni da im izvozimo naše, pa da je svet još toliki. A ako baš i moramo nešto da izvezemo jer su nam ukinuli sankcije na izvoz šećera – izvozićemo opet tuđi. Domaći ima samo mi da kupujemo i da tako obnovimo Srbiju. Voistinu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST