Dosije - poljoprivredni rašomon >
Malina u grlu
Po većini računica, posao s malinama je neisplativ. Neko maliciozan bi ih sve zapitao: "A što radite kad se ne isplati?" S obzirom na to da svi ostaju u poslu, znači da s priloženim računicama nešto nije u redu
Preganjanje oko otkupne cene malina između proizvođača i vlasnika hladnjača ulazi u drugi mesec bez nade da bilo ko popusti: malinari insistiraju da otkupna cena na celoj teritoriji Srbije bude jedan evro po kilogramu, mada su u početku zahtevali 29 evrocenti više, hladnjačari su uporni sa ponudom avansne isplate od 50 dinara, a da se posle prodaje roda, u aprilu iduće godine, ukupno ostvaren prihod podeli u odnosu 51 prema 49 u korist proizvođača. Argument hladnjačara je da ih, u trenutnim uslovima na evropskom tržištu, sve preko ponuđenih 50 dinara vodi direktno u propast, dok su proizvođači u početku tvrdili da nikakve naknadne podele para neće biti jer se, kako kažu, malina izvozi na dvojne fakture, te zato insistiraju da im se isplati sve što traže, odmah i na ruke. Na kraju, zahtev je ipak obogaćen dodatnom isplatom posle konačnog obračuna, ali evro po kilogramu stoji "ko grad Varadin".
I jedni i drugi traže od Vlade Srbije da u sporu posreduje, sve u nadi da će suprotnu stranu ubediti da popusti. Kao što je već običaj kod nas, zahtev malinara začinjen je pretnjom blokadama saobraćajnica, posebnim vidom iznude koji se, ruku na srce, poslednjih meseci pokazao kao uspešan. Međutim, okvir iz koga ovo natezanje nikako ne može da izađe jeste relativno niska cena ovog voća koju su stranci spremni da plate. S obzirom da okupljuju gotovo celokupan rod, stranci diktiraju izvoznu cenu, u koju se malinari i hladnjačari moraju uklopiti. I tu su se svi "ukopali", spremni za dugu rovovsku borbu.
"Za sada, hladnjačari su u najtežoj poziciji", rekla je za "Vreme" ing. Verica Mihaljević, izvršni direktor Poslovnog udruženja hladnjačara Srbije. "S jedne strane ih pritiskaju proizvođači, na drugoj je zid izvozne cene, a dah im oduzima omča bankarskih kamata na kredite koje moraju da uzimaju, jer sopstvenih sredstava za otkup nemaju."
OSVETA, SLATKA OSVETA: Koliko god neverovatno zvučalo, problem u Srbiji s cenama poljoprivrednih proizvoda uopšte, pa i malina, jeste to što je godina rodna. Srbija je, naime, najveći proizvođač maline na svetu, time i u Evropi, ali ipak ne toliki da bi diktirala cenu. U proizvodnji je slede Poljska, Čile, Mađarska, Francuska, Bugarska, Amerika i Kanada... Dodatna je nevolja što ovogodišnji rod malina nije prebacio samo u Srbiji: za razliku od prethodne godine kada se zbog suše i slabog prinosa kupac mogao birati, sada je rodilo svuda, i svi hoće da izvezu na zapadnoevropsko tržište. U tim uslovima je jasno ko diktira cenu.
Trenutno za malinu "roland" kvaliteta proizvedenu u Evropi, što znači najkvalitetniju, nudi se 1,35 evra, za najlošiji kvalitet "griz" ponuđeno je 90 evrocenti. Prema uobičajenoj strukturi proizvodnje, prosečna izvozna cena je 1,15 evra. Prema raspoloživim podacima, najviša otkupna cena je baš u Srbiji – 75 evrocenti, u Bugarskoj 70, Mađarskoj pola, dok je u Poljskoj svega oko trećine evra. Zanimljivo je da je na početku berbe u Poljskoj cena bila 62 evrocenta za kilogram, da bi posle svega desetak dana počela da pada i u nekim oblastima se približila čak četvrtini evra. "Cena koja se trenutno nudi poljskim proizvođačima je nerealno niska i ispod je troškova proizvodnje", kategorična je Verica Mihaljević.
Tajna ovog sunovrata cena, kako "Vreme" saznaje, leži u čistoj osveti hladnjačara: prošle godine, kada je rod bio daleko ispod proseka, poljski proizvođači su u uslovima velike tražnje a male ponude ucenjivali hladnjačare i nabijali cenu. Ovi su ćutke plaćali koliko im je traženo, jer malina im je bila porebna da bi uopšte radili, makar sa gubitkom. Ove godine je situacija obrnuta: maline ima na pretek i sada se hladnjačari nećkaju i obaraju cenu, što je, istina, nefer, ali je uobičajena pojava u tržišnim ekonomijama, naročito kad neko nekome stane na žulj. Poslovica kaže da maca kad-tad dođe na vratanca.
UPOZORENjE I RECEPT: To se sve događa u Poljskoj, ne kod nas, ali ne treba zanemariti slučaj naših višnjara koji su, kao i sada malinari, insistirali na otkupnoj ceni od 30 dinara po kilogramu, sa gnušanjem odbili ponuđena 23, da bi na kraju prodali po 12 dinara. Narodski rečeno, očekujući goluba da sleti sa grane, izgubili su vrapca koji im je bio u ruci. Malinari su, poučeni njihovim iskustvom, većinu uroda već prodali po ponuđenoj ceni od 50 dinara i tek onda krenuli u proteste, tražeći da im se doplati.
"Ja razumem proizvođače da žele da ostvare što veću cenu, ali realnost je nešto drugo", rekla je u razgovoru za "Vreme" ing. Verica Mihaljević, izvršni direktor Poslovnog udruženja hladnjačara Srbije. "Moramo biti svesni da tržište diktira cenu i da je trenutno stanje na tom tržištu za sve nas vrlo nepovoljno", kaže ona i naglašava da svaki sukob između ovdašnjih proizvođača i otkupljivača ide naruku kupcu. "Neophodno je i prirodno da su s jedne strane proizvođači i hladnjačari, a da s druge bude kupac. Ova godina je teška i u toku je bitka za opstanak srpskog voćarstva."
Ministarka poljoprivrede dr Ivana Dulić-Marković je mišljenja da obe strane moraju da nađu zajednički jezik ako misle opstati na zahtevnom i surovom evropskom tržištu, da pronađu rešenje uz obostrano razumevanje, i predlaže "papir i olovku" kao dobro sredstvo za pravljenje kompromisa: "Rešenje je u realnoj kalkulaciji, troškovniku proizvodnje. Naravno, uz prethodno definisanje za koju površinu se računica pravi, kao i standarda proizvodnje, da se definišu imputi. Isto je neophodno učiniti i za hladnjače: da se vidi 'crno na belo' koliko u proseku uskladištenje i priprema za prodaju zaista koštaju." Po njoj, odnos troškova proizvodnje i skladištenja bio bi osnova za sklapanje dugoročnog ugovora po kome bi se delio ostvareni prihod, ali i rizik, čime bi se ovaj problem prevazišao. Na tom mestu, u stvari, počinje ova priča.
TRŽIŠNA LOGIKA: Po elementarnim zakonima tržišta, kad je ponuda veća, cena je niža. I obrnuto. Nevolja je, međutim, što poljoprivredni proizvođači, tu malinari nisu izuzetak već potvrda pravila, tržišnu logiku primenjuju selektivno, kako im odgovara, pa se u uslovima umanjenog roda i time povećane tražnje, kao što je bilo prošle godine zbog suše, ponašaju veoma tržišno i visoku cenu svojih proizvoda tumače kao pravičnu nadoknadu za pretrpljenu elementarnu nepogodu. A kad je berba berićetna kao sada, zakon ponude i potražnje zaboravljaju i nižu cenu shvataju kao ucenu i zakidanje, pozivaju se na stopu inflacije i velike troškove proizvodnje. Ukratko, uz tržišno određenu cenu "knjiže" gubitak.
Zarada proizvođača, ipak, ne zavisi samo od odnosa ponuda/potražnja već i od strukture troškova proizvodnje i prinosa. Kao u svakoj proizvodnji, tako i u poljoprivrednoj postoje dve vrste troškova, koji na različite načine utiču na cenu proizvodnje: fiksni i varijabilni. Fiksni troškovi su ono bez čega se ne može i koji nastaju samom odlukom da se nešto proizvede. To je u svakom slučaju porez na zemljište, a kad su maline u pitanju to je podizanje zasada: sadni materijal, stubovi, žica, kao i potpuna amortizacija uloženog raspoređena na deset godina koliko jedan zasad traje... Ovi troškovi ne utiču na rezultat proizvodnje. S druge strane, varijabilni troškovi, kao što su radna snaga, gorivo, đubrivo..., direktno utiču na prinos.
Zarada linearno raste upravno proporcijalno s troškovima, odnosno s većim ulaganjem: prinos ispod tri i po tone je zona sigurnog gubitka, između tri i po i devet tona zarada se može ostvariti, ali je takva proizvodnja podložna tržišnim potresima, dok prinos više od devet tona malina po hektaru obradive površine donosi sigurnu zaradu. S povećanjem prinosa, u funkciji ulaganja, troškovi proizvodnje po kilogramu ploda, a zbog "balasta" fiksnih troškova, opadaju po hiperboli. Iz ove računice se vidi da je u Poljskoj trenutno važeća cena zaista osvetnička, a ne realna. Vidi se, takođe, da je cena koju traže naši malinari u zoni debelog gubitka. Samo, kod nas prinosi nisu tako niski. Naprotiv, kreću se između 6 i 12 tona, zavisno od godine i domaćina.
Za podizanje zasada, u prvoj godini se mora obezbediti skoro milion dinara. Za očekivani prinos od prosečno devet tona godišnje, a za deset godina trajanja zasada mora se uložiti još približno 1.300.000 dinara. Ukupna prodajna vrednost uroda za taj period je, po ovoj kalkulaciji, oko 4.700.000 dinara. Razlika između uloženog i dobijenog je desetogodišnja čista zarada od jednog hektara malinjaka. Ako se radi.
SRPSKA POSLA: Kalkulacija koja je izrađena u Uniji malinara Vilamet izgleda sasvim drugačije: desetogodišnji trošak uzgoja malina iznosi skoro 6.000.000 dinara. Za desetogodišnji prinos od ukupno 80 tona i po ceni od 65 dinara očekuju da prihoduju nešto više od 5.000.000 dinara. Razlika je čist gubitak. Član udruženja Vilamet Ivanjica, po priloženom obračunu, ostvario bi sličan skor, dok bi njegov kolega iz Zemljoradničke zadruge "Arilje", opet po trećoj računici, za deset godina "malinarenja" uložio "svega" tri i po miliona dinara a neto prihodovao oko dva i po i tako ostvario prosečnu godišnju zaradu od 250.000 dinara, odnosno nešto više od 20.000 dinara mesečno.
Zanimljivo je, toliko zanimljivo da bode oči, da se do u sitna crevca razrađene pozicije u ovim kalkulacijama bitno razlikuju: od tehnologije uzgajanja (neko predviđa isključivo stajsko, a neko veštačko đubrivo u različitim količinama), do angažovanja i cene radne snage, kao i broja radnih dana/dnevnica za svaku aktivnost ponaosob. Još je zanimljivije što je računicom predviđeno da sve rade najamni radnici, od obeležavanja pravaca vrsta, preko okopavanja, odsecanja i iznošenja izdanaka do branja. I mašinska obrada zemljišta i prevoz svega što se prevesti mora do i od njive ukalkulisani su po cenama za uslugu. Šta radi domaćin, eventualno ukućani, okud mu ideja da se poljoprivredom bavi a da ni kultivator nema i kako misli zaraditi nešto ako ne radi, nejasno je.
Po kalkulaciji hladnjačara, opet, za desetogodišnje uzgajanje maline potrebno je uložiti ukupno nešto manje od tri miliona dinara. Uz prinos od deset tona po hektaru, proizvođačka cena bi bila oko 33 dinara. Čista zarada bi, dakle, bila 17 dinara po kilogramu, odnosno 170.000 godišnje, odnosno proizvođač bi ostvario statistički prosečnu zaradu na nivou Republike.
S druge strane, hladnjačari su svoje troškove procenili na 55 evrocenti po kilogramu. I tu nešto bode oči: naglašeno je da u ovaj iznos nisu uračunati cena kapitala, amortizacija i zarada. Da preskoče amortizaciju i da se odreknu zarade u ovom odsudnom trenutku, razumljivo je, ma pitanje je kako će ubediti bankare da im oproste kamate. Po većini prezentovanih računica, dakle, posao s malinama je neisplativ. Neko maliciozan bi ih sve zapitao: "A što radite kad se ne isplati?" S obzirom na to da svi ostaju u poslu, znači da s priloženim računicama nešto nije u redu.
GLUVI TELEFONI: Kako god, ni posle nekoliko neuspelih pregovora s ministarkom poljoprivrede dr Ivanom Dulić-Marković, koja je ostala čvrsta u stavu da država ne može uticati na otkupne cene, predstavnici malinara su ustanovili da je ona nekompetentna i insistirali na pregovorima s ministrom za kapitalne investicije Velimirom Ilićem i premijerom Vojislavom Koštunicom, opet uz pretnju blokadom puteva i pruga ako im se ne izađe u susret. Od pretnje su odustali jer su se prozvani odazvali, pojačani ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom Predragom Bubalom.
Posle sastanka, predsednik Unije proizvođača jagodičastog voća Dragiša Terzić izjavio je da će Vlada odobriti kredite prerađivačima radi postizanja otkupne cene maline od jednog evra po kilogramu. "Prerađivači su dobili povoljna sredstva da isplate malinu, da ne žure s prodajom i da nemaju visoke kamate. Samim tim biće pokrivena razlika u ceni, cena otkupa će biti povećana. Na sastanku su bili i predstavnici ZZ 'Arilje', koji su saopštili da su već izašli s cenom od 65 dinara, pa se sada očekuje cena od jednog evra", rekao je Terzić okupljenim novinarima. Dodao je i da je dogovoreno osnivanje Nacionalnog saveta za malinu, koji će delovati u cilju predupređivanja problema proizvođača malina, kao i da je iskazana spremnost za odobravanje kredita i proizvođačima: "Vlada je spremna da omogući da i udruženja proizvođača maline konkurišu kod Fonda za razvoj i dobiju kredite za izgradnju hladnjača, kako ne bi dolazilo do problema sa otkupljivačima. Pokušaćemo da malinu izvozimo direktno na evropsko tržište i da preskočimo probleme koje smo do sada imali."
Posle ove izjave oglasilo se Udruženje hladnjačara i pozdravilo odluku Vlade, ali samo ako je reč o izdvajanju bespovratnih sredstava, kako bi proizvođačima bila isplaćena akontna otkupna cena od jednog evra za kilogram predate maline, uz ogradu da nije baš najjasnije šta je zaista dogovoreno. Onda je ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, sve preko medija, razjasnio da je on u svojstvu predsednika Komisije za elementarne nepogode dogovorio sa "najvažnijim hladnjačarima" da im vlada odobri kredit uz pomoć kojeg će moći da premoste razliku između 50 dinara, koliko nude hladnjačari, i 70 dinara, koliko traže proizvođači malina. Na to su hladnjačari konstatovali da to nikako ne može biti, jer je na sastanku prisustvovao samo direktor ZZ "Arilje" u čijem je sastavu, istina, najveća hladnjača u zemlji (Terzić tvrdi i na svetu), ali da se tamo skladišti tek osam odsto roda te da nikako ne može o "najvažnijim hladnjačarima" biti govora. Ilić je na kraju zaključio da je "vlada napravila dogovor i kontakt da omogući povoljna sredstva za otkup, a hladnjačari da tu pogodnost za otkup podele s malinarima da bi bili zadovoljni i jedni i drugi".
Kako "Vreme" saznaje iz pouzdanog izvora, s direktorom ZZ "Arilje" razgovarao je ministar Bubalo i nije ništa obećao, sem što je ponudio neraspoređenih 100 miliona dinara iz agrarnog budžeta namenjenih otkupu voća u vidu kredita sa četiri odsto kamate, a preko fonda za razvoj. Što se kreditiranja izgradnje hladnjača tiče, i za to su i do sada postojala sredstva i to ne samo kao kredit već i kao donacija, ako se, doduše, ispune još neki uslovi. Suvisli biznis plan, za početak.
POĐI-STANI: U zvaničnom saopštenju Vlade Srbije izdatom ovim povodom stoji da je "predsednik Vlade Republike Srbije Vojislav Koštunica razgovarao danas s predstavnicima proizvođača malina i tom prilikom je iskazano puno razumevanje za pronalaženje rešenjaproblema sa kojima se suočavaju proizvođači malina". Pored konstatacije da su se "proizvođači malina saglasili da država ne sme i ne može da određuje cenu poljoprivrednih proizvoda", naglašava se da je "na sastanku ukazano da je Vlada Srbije odobrila znatna kreditna sredstva za otkup roda maline 2004. godine i da će odobriti dodatna kreditna sredstva za otkup, čime će se omogućiti pronalaženje kvalitetnog rešenja u sadašnjem sporu između proizvođača i otkupljivača malina u obostranom interesu". Ni reči o ceni.
Predsednik Unije malinara Dragiša Terzić ponovo je za prošli četvrtak najavio blokadu saobraćaja ako se dogovoreno ne sprovede u delo. Saobraćaj je tog dana ipak nesmetano tekao jer je, kako je Terzić objasnio, najavljen sastanak hladnjačara s premijerom. Naknadno je saznao da sastanak nije održan s obrazloženjem da su hladnjačari pozvani, ali se pozivu nisu odazvali. "Hladnjačari su nam poručili da njih niko nije pozivao na sastanak u Vladu Republike Srbije. Ovde je očigledno i jasno se vidi da Vlada i hladnjačari prebacuju loptu jedni drugima." Tako je ponovo zakazana blokada saobraćajnica za ovaj četvrtak, baš kada ovaj članak bude pred čitaocima. Terzić je za "Vreme" izjavio da ništa od dogovorenog nije ispunjeno: ni cena ni krediti. "Vlada je garant sporazuma i na njoj je da ga sprovede", zaključio je i dodao da će malinari istrajati u svojim zahtevima.
Tim povodom ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je rekao "da to neće biti dozvoljeno, jer postoje međunarodni ugovori, po kojima saobraćaj na koridorima mora biti frekventan za vreme Olimpijskih igara u Grčkoj". Ibarsku magistralu, kao i druge puteve po Srbiji, nije pomenuo. Lepo je ministar trgovine Bojan Dimitrijević rekao, još pre dve nedelje, da je sve ovo na štetu svih, najviše države, ali i iskazao nadu da će se na kraju svi opametiti. Objasnio je da je za izravnavanje malinarsko-hladnjačarskog spora oko cene neophodno preko 1,6 milijardi dinara, ali i konstatovao da tog novca nema i da bez konkretnog dogovora nema vajde. "Čak i da skupimo te pare, došli bi na red proizvođači kukuruza, pa proizvođači suncokreta... tako da pritiscima na budžet ne bi bilo kraja."
Rašomonijada, koja sve više liči na predizbornu kampanju za neraspisane parlamentarne izbore ili tek regrutovanje članstva, nastavlja se: bliži se berba grožđa i pre neki dan su se oglasili vinogradari, koji su izračunali da njihov znoj vredi 40 dinara po kilogramu grožđa. I oni prete blokadom puteva. Podrumari još ćute, ali sigurno će njihova ponuda biti dvostruko manja.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI | ODŠTAMPAJ TEKST | ||||
|
IZ ISTOG BROJA
-
Nova državna himna >
Bože zore
Slobodan Kostić -
Beograd - gradonačelnička trka >
Prvi ljudi velike varoši
Tamara Skrozza -
Intervju - Dr Frits Kalshoven >
Milošević je težak slučaj
Svetlana Vasović
Igor Mekina -
Muke s komandnom odgovornošću >
Međunarodni običaji i srpski zakoni
Marko Milanović, stručni saradnik Beogradskog centra za ljudska prava -
Oglasi za posao >
Inženjeri za support
Ivana Milanović-Hrašovec -
44. Sabor trubača u Guči >
Seosko, svetsko, seosko
Dragan Todorović