Fond "Borislav Pekić" >

Okean piščeve ostavštine

ljubica milić

Za razliku od većine zadužbina sličnog tipa, zahvaljujući pre svega Ljiljani Pekić, ali i grupi prijatelja, poznavalaca i ljubitelja Pekićevog dela, tokom dvanaest godina koliko postoji, Fond "Borislav Pekić" postao je važan deo srpske kulture, a njemu zahvaljujući opus Borislava Pekića proširen je biserima iz piščeve ostavštine

Pošto je početkom 1992. pročitao intervju sa tadašnjim vlasnikom Kredibel banke Brankom Dragašem, u kojem ovaj govori o srpskoj književnosti, a posebno zainteresovano i blagonaklono o njegovim knjigama, tada već bolesni Borislav Pekić rekao je svojoj supruzi Ljiljani: "Divno! Imaćemo nekog bankara da mu se obratimo ako nam bude bio potreban novac."

Bila je to sasvim "pekićevska" opaska – koju nam prepričava u razgovoru za "Vreme" Ljiljana Pekić – istovremeno pragmatična i (samo)ironična, izrečena tek nekoliko meseci pre nego što će Pekić umreti.

I zaista, posle Pekićeve smrti, Branko Dragaš, dugogodišnji privatni bankar i ekonomski analitičar, koji se možda i ne šali kada kaže da je ekonomiju učio od Balzaka i Pekića, a zatim i pisac nekoliko romana i drama, kao i dugogodišnji kulturni mecena, pozvao je Ljiljanu Pekić i predložio joj da osnuju fond koji će nositi piščevo ime. Rekao je, kaže Pekićeva, "da bi oni završili sve neophodne administrativne stvari i pružili finansijsku podršku, ja sam se složila i čitava stvar je krenula".

Fond "Borislav Pekić" osnovan je zvanično 4. februara 1993. godine, na godišnjicu Pekićevog rođenja. Pre svega zahvaljujući samoj Ljiljani Pekić, ali i grupi prijatelja, poznavalaca i ljubitelja Pekićevog dela, Fond je uspeo da preživi devedesete. Prema Ljiljani Pekić, dve su stvari bile neophodne za njegov opstanak – "pokretačka snaga, neko ko je uvek tu i brine, i novac". Kada je jednom pokrenuo svoje mehanizme, Fond se više nije zaustavljao, pa je za razliku od većine zadužbina sličnog tipa, a zahvaljujući neprekidnoj i višestrukoj aktivnosti, tokom dvanaest godina koliko postoji postao važan deo srpske kulture.

Fond se stara o Pekićevoj zaostavštini, priprema i štampa Pekićeva sabrana dela, brine se za promociju i prevođenje Pekićevih knjiga i pomaže stvaralaštvo prevashodno mlađih pisaca. Svoj rad Fond je i započeo upravo stipendijom "Borislav Pekić", koja se sada već pretvorila u pravu malu instituciju, koju neki, ne baš naročito suptilno, ali ne ni sasvim netačno, nazivaju "predsobljem NIN-ove nagrade". Ona se svake godine dodeljuje dvoma autorima za delo u nastajanju, na čisto poverenje, bez rokova i bez povraćaja novca ukoliko knjiga, na kraju, ostane nenapisana, što se, doduše, do sada desilo samo u jednom slučaju. Postavlja se, ipak, jedan uslov: da delo žanrovski korenspondira sa onim što je Pekić pisao, ali ni to, opet, nije neki uslov, budući da je Pekić pisao gotovo sve, osim poezije. "Kada je Pekić umro", piše Božo Koprivica u pogovoru za knjigu Pekićevih intervjua Vreme reči (Bigz/SKZ, 1993), "jedan je moj prijatelj napisao da je, po principu apostolskog broja (i po principu žanra), umrlo dvanaest srpskih pisaca. Pekić, dakle, kao romansijer, pripovedač, hroničar, novelist, memoarist, dramski pisac, televizijski i radio-dramski pisac, filmski scenarist, science fiction author, pisac utopije i antiutopije, dnevnika, esejist (publicista feljtonist). Evo Pekića", dodaje na sve to Koprivica, "i u trinaestom žanru, žanru razgovora." Ili, kraće, kako je to primetio Mihajlo Pantić sumirajući opus našeg pisca, treba govoriti o – "okeanu Pekić".

Iz ogromne Pekićeve zaostavštine, koja broji hiljade strana i metre magnetofonskih traka, Fond je do sada objavio nedovršeni roman Graditelji, Sentimentalnu povest Britanskog carstva, Odmor od istorije, prvu knjigu komentara za Zlatno runo – U potrazi za Zlatnim runom, Rađanje Atlantide, Skinuto sa trake – dnevničke zabeleške i razmišljanja 1954–1983, Vreme reči, Filozofske i Političke sveske, i, nedavno, dve knjige prepiske Korespondencija kao život I i II . A ostalo je još, sabira Ljiljana Pekić, "preko 3000 stranica dnevnika, strašno mnogo komentara, recimo, za nenapisan roman Srebrna ruka, onda komentara uz Bibliju, jer je pored objavljenog Vremena čuda želeo da objavi još dva dela ove knjige, što nikad nije učinio; zatim komentara i sakupljenog materijala za, takođe neostvaren, roman Crveni i beli; već su pripremljene za štampu još dve knjige komentara za Zlatno runo koje se tiču prvih pet delova kapitalnog Pekićevog ostvarenja, kao i pet-šest nikad objavljenih priča... Interesantno... Nedavno sam pravila Pekićevu biobibliografiju i zatekla sebe kako nabrajam i one knjige koje je pisao posthumno."

Novosadski izdavač Solaris u saradnji sa Fondom već nekoliko godina redom objavljuje Pekićeve knjige tako da će ova edicija na kraju, kaže Pekićeva, predstavljati njegova sabrana dela. Da je više novca, dodaje ona, Fond bi mogao više da se bavi promocijom Pekićevog dela i u inostranstvu. Ali, ne može se reći da na ovom planu stvari stoje loše. Pored toga što su Pekićeve knjige do sada već prevođene na više od deset jezika, ove godine pojavilo se američko izdanje romana Kako upokojiti vampira, planira se i nemačko, zatim izlazi treći tom Zlatnog runa na francuskom, a u toku je sklapanje ugovora da bi se zbirka priča Novi Jerusalim pojavila na ukrajinskom i francuskom jeziku.

Stvari su finansijski krenule nabolje otkako je Fond napravio zanimljivo-korisnu saradnju sa srpskim Telekomom. Uskoro bi na "halo" kartici trebalo da se nađe Pekićev lik sa citatom iz njegovog dela i s najvažnijim podacima o njemu. Ugovor sa Telekomom omogućio je i objavljivanje "dugo očekivanih, dugo najavljivanih, dugo obećavnih", kako kaže godpođa Pekić, "Anala Borislava Pekića", čiji je prvi broj upravo izašao iz štampe. Ova publikacija biće godišnjak u kome će se objavljivati tekstovi iz zaostavštine, kritike i autorski tekstovi, i godišnji popis bibliografije.

Pekić je govorio da će pisati do šezdesete. Slagao je. Piše i danas. O izdavanju njegovih knjiga i zaostavštini brine Fond koji nosi njegovo ime.


 

Ljiljana Pekić - Pisanje odsanjanih priča

Ljiljana Pekić - Pisanje odsanjanih priča

U jednom od intervjua, Borislav Pekić je svojevremeno ispričao da je, između ostalog, u London pobegao od kafana u kojima se srpska književnost opija i umire, i "zato što je moja supruga, arhitekta, tamo mogla da zarađuje za nas oboje – i na to pristala, verujući u neku moju misiju, što mi dan-danji izgleda neverovatno...". I ta se "neverovatna misija" Ljiljane Pekić nastavlja i danas, kroz aktivnost Fonda "Borislav Pekić". Istom jačinom.

Kako je krenulo sa objavljivanjem zaostavštine?

Nikad se nisam bavila pisanjem, ali sam čitala, naravno, sve knjige svoga muža. On se sa mnom konsultovao, mada je to suviše pretenciozno reći. Bila je to više njegova želja da nekome ispriča na kakve probleme nailazi dok piše. Bilo mu je dovoljno da problem kaže naglas i onda, kada bi ga na taj način formulisao, obično nije bio daleko od rešenja. U svakom slučaju, bio mu je potreban nekakav slušalac. Kad je umro, naravno, meni je bilo jako teško i uopšte nisam znala šta ću sa sobom. Onda sam počela da slušam njegove trake koje, verovali ili ne, do tada nikada nisam čula, jer bili su to njegovi dnevnici, privatna stvar. Te su mi trake strašno pomogle, prvo zato što sam slušala njegov glas, a onda, slušala sam i interesantne stvari. Ubrzo sam shvatila da bi to trebalo objaviti. Počela sam sve da upisujem u kompjuter, koji je moj muž kupio još 1986. godine, a kada sam se iz Londona vratila u Beograd, počela sam polako da sređujem i ostatak rukopisa.

Zaostavština je ogromna.

Da, i ja i dalje ne znam tačno čega sve tu ima. Tako se desilo da sam za prvi broj "Anala" pronašla jednu nikad objavljenu priču... Izgleda da mu se ta priča, bez naslova i nedatirana, nije uklapala ni u šta. A možda je čekao da napiše još neke i da ih onda sve objavi u zbirci. Pekić je voleo da pravi celine, nije voleo fragmentarnost.

Zašto Pekić sam nije objavio to što se štampa sada? Da li ste imali dileme u vezi s tim?

Ima i toga da nije stigao, jer iako je bilo dosta izdavačkih preduzeća, ipak ih nije bilo dovoljno za njegovu produkciju. Drugo, trebalo je skidati to što je bilo na trakama, možda je taj veliki posao ostavljao za kasnije, a možda mu je bilo dosadno da to radi, verovatno ga je mrzelo. Pekić je stalno bio u stisci s vremenom, grabio je da što više napiše, da što više objavi, a na ovo je gledao kao na nešto što može da čeka. Uvek je govorio da mu je istraživački deo posla najvažniji i najinteresantniji, zanimljiviji i od samog pisanja. E sad, ja prosto ne mogu da ne objavim to što je ostalo neobjavljeno. Ali za Graditelje nisam baš najsigurnija. To je baš nedovršen roman, ali može da bude interesantan istraživačima. Od sada ću većinu stvari iz zaostavštine objavljivati u "Analima".

Kako je to izgledalo kad Pekić krene da piše?

Pekić je obično delio svoje vreme. Recimo, pre podne piše, zatim ruča, pa se odmara, posle podne nastavlja da piše, a onda, kad se ja vratim iz kancelarije, gleda malo TV, malo čita i proučava nešto što će biti roman za pet godina, jer je uvek radio na nekoliko stvari istovremeno. Dok smo bili u Londonu imali smo veliku baštu, i kad mu zapne, umesto da bulji u praznu hartiju, sedi, puši i nervira se, ode u baštu, čupka tamo neki korov ili posluje oko ruža, a sa sobom nosi magnetofon, i kad mu se problem zbog kojeg je prekinuo s pisanjem nekako razreši, on ga izdiktira. Ali, kada se bližio kraju neke knjige, onda je radio ludački. Dizao se u pet ujutru, legao u ponoć, i ja mislim da je sve to i sanjao. On inače i jeste sanjao čitave drame i čitave priče.

Pekić se dugo i opsežno pripremao za pisanje. Ipak, najviše je pripreme svakako otišlo na pisanje Zlatnog runa, njegovog, po mnogo čemu, životnog dela...

Najneverovatnije knjige čitao je za Zlatno runo – proučavao je srpski budžet iz 1820, razne zakone, sudske rasprave, statistike, ma ne pitajte, neke dosadne knjige, ja to ne bih mogla ni da pogledam, a kamoli da čitam. On to prelista, brzo je čitao, i ono što ga zanima zabeleži. Za ostale njegove knjige ta pomoćna literatura bila je nekako normalna, ali za Runo je to bilo čudo i na policama je ostalo najviše tih knjiga.

Za Runo kažu i da je jedna od najvećih srpskih knjiga XX veka. Naravno, ne samo po vrednosti... Po tom pitanju, došli ste na jednu vrlo zanimljivu ideju.

Da, htela sam da napravim klub ljubitelja Zlatnog runa, zato što bi svi oni koji su ga pročitali mogli da stanu u ovaj moj stan. Ali, vidim da su se oni koji su ga pročitali zaljubili u Pekićevo delo uopšte.

A tu je i ona čuvena priča iz Prosvete...

Pekić je Prosveti dao prvu i drugu knjigu Zlatnog runa. Oni su se, naravno, svi užasnuli kada su videli tu gomilu papira. Svetlana Velmar-Janković priča kako je on, na njihov predlog, izbacio 50 strana, ali je zato sutradan došao sa novih 200. Ne verujem da je bilo baš tako, ali dobro. S druge strane, iz Runa je Pekić, a na zahtev Prosvete, izbacio jedan deo zbog čega se kasnije strašno kajao, jer, govorio je, to sad nigde ne može da stavi, ne uklapa mu se. Govorio je da je drugi tom Runa zbog toga bogaljast. Radilo se o delu koji govori o ljudožderstvu u Beogradu u XVI veku. Ako to pronađem u zaostavštini, ubaciću u novo izdanje Runa koje bi trebalo da se pojavi.

Lj. Milić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA