---

In memoriam - Anri Kartije-Breson >

Fotograf života

(1908 – 2004)

Umro je legendarni fotograf Anri Kartije-Breson, u 95. godini života. Bio je prvi koji je od novinske fotografije napravio umetnost. Prvi je u "običnom" životu video događaj, proslavljajući svakodnevicu svih krajeva sveta. To je pravac u fotografiji koji se od Kartije-Bresonovog prodora 30-ih godina zove Life.

Slavio je anonimne žudeći do svojih poslednjih trenutaka da i sam bude u senci svojih fotografija. Retko je davao intervjue, nije voleo da govori o sebi.

Fotoaparat "lajka" i blok za skiciranje bili su njegov zaštitni znak; do poslednjeg trenutka svog života nije se od njih odvajao.

Zavoleo je "lajku" jer je "tako zgodnog formata da se može sakriti rukama", govorio je. Da bi se dodatno maskirao, oblepio je crnom trakom sjajne delove aparata a objektiv je često prikrivao papirom i salvetom. Spontanost i opuštenost bili su njegov životni ultumatum.

Tako su i nastale verovatno najlepše fotografije ikada snimljene na ulicama, u vozovima, barovima, parkovima, spavaćim sobama. Ili iz pozadinskih redova na ratištima, sa demonstracija, iz izbegličkih kampova. Interesovali su ga ljudi i sasvim je moguće da je svojim ogromnim opusom proslavio svaku ljudsku emociju.

Rodio se u jednom malom selu u blizini Pariza. Prvih godina života u Parizu intenzivno prijateljstvo sa umetničkim kritičarom Anrijem Lotom ga je usmerilo, te se on brzo opredelio za studije literature i umetnosti na Kembridžu. Ali njegova opčinjenost fotoaparatom potiče još iz detinjstva i ta ljubav nije bila potisnuta ni dok je eksperimentisao sa filmom. Iako je snimio više dokumentaraca i art filmova, svakako je ono najbolje u toj oblasti ostvario u kreativnoj fuziji sa Žanom Renoarom. Radili su zajedno na filmovima Piknik i Pravila igre.

Tokom Drugog svetskog rata bio je u zatvoru. Uopšte, ratovi sa svih krajeva sveta tako su se očigledno utiskivali u njegovu inventivnost. Jedna od najvećih rana bila je smrt njegovog najboljeg prijatelja Roberta Kape, najboljeg ratnog reportera kojeg je fotografija ikada imala. Kartije-Breson je pustio na tiker "magnuma" poslednje Kapine fotografije sa fronta u Indokini, 1954. godine. Tu agenciju su njih dvojica, sa još nekoliko fotografskih legendi tog doba, osmislili i vrlo brzo proslavili. Bio je to način da kupe sopstvenu slobodu i putuju. Rezultat te slobode za Kartije-Bresona bile su njegove najbolje knjige izdate tokom 50-ih, i među njima ultimativna – Presudan momenat, iz 1952. godine. Ta knjiga ostala je do danas Kartije-Bresonova lična karta u kojoj su sublimirane njegova tehnika i viđenje umetnosti fotografije. Jer, nakon što je jednom ustanovio svoju metodologiju, nije je više nikada promenio. Pri tom, nije reč samo o pomenutoj "lajki" već i o tome da je ponekad fascinantno strpljivo čekao onaj trenutak spontanosti objekta što je bio njegov aksiom. Neke od portreta po kojima je takođe čuven napravio je tako što je kameru na oku držao i po sat vremena a da ne napravi nijedan snimak, čekajući pravu emociju onoga koga je slikao. Ipak, rekao je jednom, "moj prosek je četiri snimka po satu".

Beograd je bio počašćen izložbom njegovih fotografija (Paviljon "Cvijeta Zuzorić", jesen 2002. godine) još dok je bio živ. Organizatori su preneli poruku umetnika da iskreno žali što zbog bolesti nije više u mogućnosti da putuje. Bilo je gotovo nestvarno primiti pozdrave od Kartije-Bresona.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---