Dosije - Zakon o igrama na sreću >

Koska je bačena

tamara skrozza
vera didanović

Tokom nepunih mesec dana od usvajanja Zakona o igrama na sreću, trećina kladionica već je zatvorena. Ako se ima u vidu da je u Srbiji zvanično radilo 600 kladionica, a nezvanično između dve i tri hiljade, računica je jasna: za samo mesec dana važenja novog zakona, zatvoreno ih je oko hiljadu. Šta će biti s kockarnicama, automatima i tri postojeće lutrije, još se tačno ne zna. U međuvremenu, država očekuje da realizacijom tog zakona ostvari prihod od 70 miliona evra godišnje

Još onomad, kada je bivši ministar finansija Božidar Đelić objašnjavao kako država od igara na sreću može da prikupi 150 miliona tadašnjih maraka prihoda, a kako obično prikupi jedva milion, bilo je jasno da će se ovdašnjim kladionicama, kockarnicama i tombolama nešto ozbiljno događati. Kada su potom vlasnici počeli da prete kako se tadašnjoj vladi sprema pobuna zaposlenih u toj oblasti i kako će bez glavne zanimacije ostati oko dva miliona Srba sklonih kockanju, stvar je zvučala još ozbiljnije. Međutim, kada je, godinu dana stvaran a tri godine komentarisan i dorađivan, novi zakon o igrama na sreću konačno usvojen u republičkom parlamentu 23. jula 2004, očekivana (burna) reakcija jednostavno je izostala. Na prvi pogled, reklo bi se da su oni na koje se taj zakon odnosi zadovoljni usvojenim. Već na drugi, postaje jasno da im u Zakonu mnogo toga smeta i da je samo pitanje dana kada će doći do reakcije. Za početak, očigledno je da se posle samo mesec dana od usvajanja Zakona mnoge kladionice zatvaraju.

UGROŽENI: Prema novom zakonu, vlasnici kladionica će ubuduće biti dužni da poseduju bar 30 uplatnih mesta i osnovni kapital od 150.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti), da u banci poseduju namenski depozit od 3000 evra po uplatnom mestu i da svakog dana klađenja u blagajni svakog uplatnog mesta obezbede riziko depozit od 150 evra. Pored toga, predviđeno je da za svako uplatno mesto plaćaju 100 evra mesečno za dobijanje odobrenja za rad, kao i pet odsto na svaku uplatu "s tim što iznos naknade ne može biti manji od dinarske protivvrednosti 500 evra mesečno" po uplatnom mestu. "U trenutku kada se o ovom zakonu još raspravljalo, 2001. i 2002. godine, to se još i moglo izdržati, a sada je praktično nemoguće za više od 50 odsto kladionica. To što oni misle da nama ostaju neki silni novci, naprosto nije tačno", objašnjava za "Vreme" vlasnik kladionice "Jaguar" i osnivač Poslovnog udruženja organizatora igara na sreću Aleksandar Ganić. Po njegovim rečima, on sam planira da zatvori polovinu svojih objekata, a 30 odsto ukupnog broja kladionica već je zatvoreno. Ako se ima u vidu da je u Srbiji zvanično radilo 600 kladionica, a nezvanično između dve i tri hiljade, računica je jasna: za samo mesec dana važenja novog zakona zatvoreno ih je oko hiljadu. Ganić kaže da će, ukoliko se taj trend nastavi, prihodi u budžetu biti smanjeni: "Naša davanja biće veća, ali će prodajnih mesta biti manje."

Kada je reč o novom zakonu, ima međutim i drugačijih mišljenja. Sagovornik "Vremena" koji godinama radi u kladionici, ali želi da ostane neimenovan ("jer je država bacila kosku među kladioničare"), tvrdi da je po mnogo čemu Zakon neozbiljan i nedovoljno restriktivan. "Svaka normalna država želi da uozbilji taj posao jer, praktično, time što daje dozvole za rad ona garantuje dobitak, a ako svako može da drži kladionicu, onda nema nikakve garancije. Postoji ona stavka, npr., da je potrebno minimum 30 uplatnih mesta, ali to nije problem, jer je moguće jednostavno sa kafićima sklopiti ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, tako da se bez naročitih ulaganja može namaći 30 mesta." Takođe kao neozbiljne, on ocenjuje i odredbe koje se tiču depozita jer je "za normalno pošteno poslovanje potreban riziko depozit od 50.000 evra: "Nedeljom npr. ne rade banke, dođe igrač kome treba da se isplati dobitak. Odakle? Od 150 evra? Može u Begaljici, ali u Beogradu sigurno ne." Oba sagovornika "Vremena" slažu se, međutim, da famoznih pet odsto poreza po uplati stvara teren za nelegalno poslovanje i nelojalnu konkurenciju. Po njihovim rečima, Ministarstvo finansija propustilo je da u Zakon unese odredbu po kojoj bi podatak o tom porezu bio označen na tiketu – kao što je urađeno u Hrvatskoj, na primer. Ovako, biće verovatno (ilegalnih) kladionica čiji će vlasnici odlučiti da jednostavno "časte" igrače i da taj porez "zaborave", što će i te kako uticati na promet onih legalnih: "Zašto bi došli kod mene, kad kod nekog tamo kriminalca mogu jeftinije da prođu?"

Ističući da je cilj Zakona bio da se u oblasti igara uvede red i omogući veći priliv novca u budžet, Bojan Krišto, savetnik potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa i jedan od autora Zakona, u razgovoru za "Vreme" kaže da kritike ne stoje i da je Vlada našla "pravu meru": "Do sada je prihod u budžet od kladionica bio do milion evra godišnje, a sada očekujemo 10 do 15 miliona evra. Što se tiče minimalnih dažbina – predviđeno je da se, ukoliko promet pređe osnovni nivo, plaća pet odsto od ukupnih uplata. Organizatori moraju prvo da isplate dobitke igračima, a taj porez plaća se nakon isplate – kad se to preračuna, izađe negde oko 20 odsto, baš koliki je i porez na promet robe i usluga. "Što se tiče kontrole eventualnih zloupotreba, on najavljuje formiranje Uprave za kontrolu igara na sreću pri Ministarstvu finansija koja bi trebalo da sankcioniše ilegalne kladioničare: "Očekujemo malu pomoć priređivača igara na sreću, jer oni među sobom uvek znaju ko radi na crn."

ZADOVOljNI I(LI) TIHI: Iako su, pored kladionica, novim zakonom "pokrivene" i kockarnice i igre na automatima, s te strane nije se čulo mnogo primedaba. Imajući u vidu ono što im Zakon donosi, vrlo je verovatno da su vlasnici automata manje-više zadovoljni, a da oni koji poseduju kockarnice još razmišljaju šta im je činiti. Zakon, naime, predviđa da na teritoriji Srbije postoji svega deset kockarnica (dozvola se dobija na tenderu i traje deset godina), da osnovni kapital vlasnika mora biti bar milion evra, da je osnovni riziko depozit u banci bar 300.000 evra, a u samoj kockarnici tokom svakog dana bar 50.000 evra. Na istom nivou je i naknada za dobijanje dozvole, koja iznosi minimum 500.000 evra. "Za razliku od kladionica, kod kazina su davanja ogromna, što je takođe blesavo. U Srbiji niko nema love za ozbiljnu kocku, odnosno, onaj ko ima, ne kocka se ovde, tako da kazina zvrje potpuno prazna i država se od njih neće ovajditi", kaže sagovornik "Vremena". Kao potvrda ove teze najbolje bi mogao da posluži zvaničan podatak da u Srbiji posluje svega šest kazina – čak i da je taj broj dvostruko veći (imajući u vidu one koji rade na crno), teško je očekivati da ih se na eventualnom tenderu pojavi više od deset.

Što se tiče automata, njihovi vlasnici su, po opštem mišljenju, prošli najbolje. Uz osnovni kapital u vrednosti 150.000 evra, vlasnici lokala s automatima imaju obavezu da u banku polože namenski depozit od 300 evra po automatu, da u blagajni imaju 100 evra po automatu, kao i da za dobijanje dozvole plate 180 evra godišnje po automatu. Uz odredbu da se po automatu plaća i akontacija naknade za rad od 35 evra mesečno, predviđeno je da se u slučaju prihoda većeg od 12.000 evra godišnje (opet po automatu) plati porez od pet odsto. Jedina odrednica oko koje je bilo nešto malo buke tiče se uslova za otvaranje lokala s automatima: vlasnik, naime, ukupno mora da poseduje najmanje 100 automata, a aparati moraju biti tako programirani da igračima vrate najmanje 60 odsto od vrednosti uplata. Poslednja stavka možda je i najzanimljivija, s obzirom na to da je znatno promenjena u odnosu na prvobitni nacrt zakona, kada je bilo predviđeno da automat igraču vrati čak 75 odsto uloga – u vreme komentarisanja nacrta, često je isticano kako mašine koje postoje u Srbiji jednostavno ne mogu da vrate taj procenat uloga. Naime, one koštaju približno 500 evra, sklapaju se u manje razvijenim zemljama i lako se programiraju da od igrača uzmu procenat po želji vlasnika. S druge strane, mašine koje se koriste na Zapadu maksimalno su sigurne, ne mogu da se "naštimaju", vraćaju čak i do 97 odsto novca, ali koštaju neverovatnih 6000 do 10.000 dolara. Ipak, vlasnici automata nemaju mnogo razloga da se bune: "Odredbe su sada blaže za one koji rade legalno. Naime, ranije smo plaćali 20 odsto poreza na ukupnu dobit, a zatim od onoga što ostane posle isplate igrača još 20 odsto poreza na promet. Sada, svaki automat košta nas mesečno oko 50 evra, što je znatno manje", objašnjava za "Vreme" Slobodan Lučić, direktor AD Jugolutrije, koja se već duže vreme bavi isključivo igrama na automatima. Kako bilo, čini se da će od 3200 zvaničnih i još nekoliko hiljada nelegalnih automata, posle usvajanja novog zakona o igrama na sreću veći deo ipak opstati.

UGAŠENI: Najveće promene novi zakon donosi u oblasti lutrije gde se stvari, suprotno ranijim najavama, praktično menjaju iz korena: umesto dosad postojećih Lutrije Srbije, Lutrije Beograda i Narodne lutrije, osniva se jedinstvena Državna lutrija u čijoj su nadležnosti igre na "sreću putem interneta, telefona ili na drugi način putem telekomunikacionih veza", ali koja može "priređivati i druge igre na sreću, u skladu s ovim zakonom i osnivačkim aktom". Osnovni kapital te lutrije trebalo bi da bude milion evra (što obezbeđuje Republika), a direktora i članove upravnog i nadzornog odbora imenuje i razrešava Vlada. Prema rečima Bojana Krišta, ideja je bila da se lutrija učini atraktivnijom za igrače i da se, samim tim, poveća priliv sredstava u budžet: "Dosadašnje lutrije u društvenom vlasništvu nisu dobro poslovale, imale su neinteresantne igre, male nagrade, loš marketing i promet svega između 3 i 15 miliona evra godišnje. Očekujemo da ubuduće taj promet bude između 50 i 100 miliona evra." Krišto još kaže da će jedna igra zameniti nekoliko već postojećih i da će u njoj džek-pot iznositi čak i do milion evra (izvlačenje je predviđeno već za novembar).

Koliko god sve to lepo zvučalo, postavlja se pitanje šta će se dogoditi s infrastrukturom i zaposlenima u dosad postojećim lutrijama. Prema prelaznim i završnim odredbama novog zakona, njihove "dospele, a neizmirene obaveze" na osnovu ranijeg zakona iz 1992, kao i njihove obaveze po osnovu javnih prihoda, "na dan stupanja na snagu ovog zakona postaju obaveze ovih preduzeća prema Republici Srbiji". Potraživanja Republike će, kako se navodi, biti "konvertovana u vlasnički udeo republike u ovim preduzećima" – u suštini, ta preduzeća trebalo bi da budu preregistrovana iz društvenih preduzeća u preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom. "Njihova sudbina gora je od sudbine onih Dinkićevih banaka", objašnjava za "Vreme" dugogodišnji lutrijski radnik koji tvrdi da će imovina (pre svega nekretnine) dosadašnjih lutrija verovatno biti rasprodata radi pokrivanja dugova, a zaposleni jednostavno završiti na ulici. U tom smislu, Vlada se ipak ogradila: Zakon predviđa da novoosnovana Državna lutrija može, uz prethodnu saglasnost nadležnih, da angažuje "određena pravna lica – operatere", što podrazumeva "pravna lica koja pružaju usluge Državnoj lutriji Srbije u organizovanju pojedinih igara". Iako bi, kako se čini, upravo taj član trebalo da "pokrije" problem radnika zaposlenih u lutrijskom sistemu, njihova dalja sudbina još je krajnje neizvesna – o čemu možda najbolje govori činjenica da su direktori postojećih lutrija, u vreme komentarisanja Zakona izuzetno medijski aktivni, sada nespremni da daju bilo kakve izjave.

Za svoju eventualnu propast dosadašnje lutrije ipak neće moći da krive isključivo Zakon: lagano odumiranje ovih nekada veoma profitabilnih preduzeća zapravo je počeo još početkom devedesetih, a praktično završeno 1998, uredbom koja je u lutrijskim krugovima poznata kao "Šešeljev zakon". Naime, zakon iz 1992. koji je bio pogodan za privatnu inicijativu u ovoj oblasti jednostavno se nije primenjivao kada je u pitanju bila lutrija, pa je ogroman lutrijski sistem nastavio da funkcioniše po inerciji i to u uslovima hiperinflacije i totalne obezvređenosti dinara. "Šešeljevom uredbom", međutim, lutrije i privatni preduzetnici postali su obavezni da državi uplaćuju porez od 40 do 60 odsto ukupnog prihoda – prema rečima sagovornika "Vremena", takav porez je lutriju jednostavno uništio. Za razliku od njih, privatnici su se ipak snašli – Aleksandar Ganić tvrdi da porez niko nije plaćao, a da su čak i inspektori znali da zažmure pred tom činjenicom. U svakom slučaju, čini se da dubinu pada društvenih lutrija najtačnije ilustruje puko poređenje: srpske lutrijske organizacije su u vreme SFRJ imale promet četiri puta veći od slovenačkog, da bi situacija sada bila obrnuta.

BILANS: Iako je posle usvajanja novog zakona izostala burna reakcija kakva se očekivala, jasno je da su primedbe na njegov sadržaj ipak brojne i da će ih (posle sezone godišnjih odmora) biti još. Za sada, u zavisnosti od odredbi koje ih direktno pogađaju, naši sagovornici ističu različite stvari. "Zakon u velikom procentu nije loš, samo ga je trebalo malo prilagoditi, trebalo je obaviti neke razgovore i konsultacije. Mi nikada nismo bili protiv zakona, ali se ovde jako grubo postupilo. Ovo je masakr", kaže Aleksandar Ganić ističući da se osnovne primedbe tiču visine dažbina i obaveze da na tiketu bude naveden deo koji odlazi na porez. Pored toga, diskutabilno je i to što, za razliku od nacrta zakona, usvojeni dokument ne pravi razliku među gradovima: iste dažbine imaju vlasnici kladionica u centru Beograda i u nekom selu. Po Ganiću, država se pri svemu tome pokazala agilnijom nego što se očekivalo: "Iako mi posedujemo dozvole za rad na osnovu ranijeg zakona, od vlasnika kladionica već sada se traži da plate dozvolu po novom zakonu, čak i za onih nedelju dana jula posle usvajanja Zakona. Nisu nam dali vremena ni da se organizujemo i sredimo."

S druge strane, neimenovani sagovornik "Vremena" kaže da ključni predlozi vlasnika kladionica nisu prihvaćeni i da su pored (po njegovom mišljenju previše niskih) dažbina i spornih pet odsto, problematične i kaznene odredbe: "Maksimalna kazna po ovom zakonu je tri godine zatvora, a postoji čak i neka kazna koja iznosi hiljadu dinara. To je stvarno cirkus, jer tako ni kladioničari ni igrači nemaju zaštitu države. Osim toga, čitav nacrt zakona koji je otišao u Skupštinu bio je neverovatno nepismen, a moj šestogodišnji sin bi ga bolje napisao." Što se tiče lutrije, upućeni smatraju da je "Zakon dobar, ali da je Državnu lutriju trebalo napraviti od postojećih lutrija, a ne praviti potpuno novu". Ostali kojih se ovaj zakon tiče, zasad ćute.

Ipak, čak i oni kojih se taj dokument lično ne tiče mogli bi zapaziti da su neke odredbe prilično čudne, a nadležnosti neprecizno definisane. Tako, na primer, na više mesta u Zakonu postoji fraza prema kojoj "bliže elemente određuje ministar" – njegova lična nadležnost bi, prema tome, trebalo da budu stvari kao što su određivanje trajne baze podataka (koja prema Zakonu podrazumeva lični matični broj igrača ili njegov pasoš, datum i vreme njegovog ulaska i izlaska iz igračnice i sl.), način vođenja evidencije, tehničke i funkcionalne karakteristike uređaja za registrovanje prometa,... U prevodu, bez ičije saglasnosti, ministar može samovoljno da određuje elemente kojima će se rukovoditi u svom radu.

Za sada, međutim, niko se preterano ne bavi ovim "detaljima". Vlasnici kockarnica uglavnom se bune, vlasnici kazina i direktori lutrija uglavnom ćute, vlasnici automata uglavnom su zadovoljni, a država se još uvek uglavnom bavi računanjem i preračunavanjem eventualne konkretne vajde od ovog zakona. Onih dva miliona Srba koji žive od kockanja ili se njime bave u slobodno vreme, niko ništa nije ni pitao.


 

Ko to tamo muti?

Za sada jedine dve čaršijske priče u vezi sa Zakonom o igrama na sreću tiču se eventualnih namera države da "uništi sitne igrače", odnosno da "proda deo srpskog tržišta srećom nekoj stranoj firmi". Što se tiče prve priče, stvari su jasne: postojanjem nekoliko većih kladioničarskih preduzeća, kontrola bi bila lakša, a eventualne zloupotrebe manje. Druga priča, međutim, znatno je komplikovanija. U javnosti se do sada često pominjalo da je grčka firma Intralot zainteresovana za kupovinu na ovdašnjem tržištu: tome je u prilog išla i činjenica da je vlasnik firme Sokrates Kokalis na taj način već ušao u zemlje u tranziciji (Rumuniju, Bugarsku, Moldaviju,...), kao i da je još 1997. sa Lutrijom Beograda sklopio ugovor o uvozu mašina za loto u vrednosti 18 miliona tadašnjih maraka (navodno, Lutrija Beograda mu tu sumu, uvećanu za još pet miliona maraka na ime servisiranja, još duguje). Kada je svojevremeno komentarisan nacrt novog zakona, Poslovno udruženje organizatora igara na sreću čak je javno upitalo: "Zašto je nezvanična delegacija republičke vlade u kojoj su bili i direktori državnih lutrija išla u Grčku na poziv gospodina koga pokušavaju da udome na ovom tržištu?" Odgovora s te strane nije bilo, ali se Intralot oglasio uopštenom izjavom da ta firma "obezbeđuje tehnološka rešenja i opremu za državne lutrije", kao i da je "u tom smislu zainteresovana i za saradnju sa budućom srpskom lutrijom". S tim u vezi, vlasnik kladionice Jaguar Aleksandar Ganić kaže da "ne može da se upušta u to kakav je cilj novog zakona", dok neimenovani sagovornik "Vremena" ipak ima neke sumnje: "Zakon je tako pravljen da bi se posao namestio nekome, ali ja ne znam kome. Mislim ipak da nije reč o tom Kokalisu, pošto je on već posredno ušao u našu lutriju. Takođe mislim da cilj nije gašenje kladionica i preuzimanje od strane države."

Zvanično, o bilo kakvoj prodaji nema ni govora: "Tu tezu su podmetnuli kladioničari i vlasnici automata, da bi pokušali da opravdaju zahteve da zakon bude blaži. Prihod od svih igara na sreću sada je 8–9 miliona evra, a sada očekujemo da bude do 70 miliona. Razgovarali smo s vodećim organizatorima igara na sreću i oni su shvatili da Zakon ni za njih nije loš, da će legalizovati svoj posao i imati sigurnost u radu. O koncesiji nije bilo nikakvog razgovora", tvrdi Bojan Krišto, savetnik potpredsednika Vlade i jedan od autora zakona.

Sigurica

Nekoliko dana posle usvajanja Zakona o igrama na sreću, na kladioničarskom sajtu www.sigurica.com, pojavilo se i jedno specifično tumačenje tog dokumenta. Najviše pogođeni odredbama o klađenju putem interneta, urednici tog sajta istakli su da će rešenje o davanju prava na priređivanje tih igara Državnoj lutriji najviše pogoditi same igrače, kladionice, ali i uticati na mogućnost uvođenja internet i telefonskog klađenja: "Do sada se uvek pokazalo da su državni monopoli veoma loša stvar. Na primer, monopol Telekoma na internet linkove ka inostranstvu usporavao je razvoj interneta u Srbiji. Veoma je verovatno da će se slična stvar desiti i sa internet klađenjem koje će se sporije razvijati, u uslovima bez konkurencije gde će i nivo usluga biti daleko niži nego u inostranstvu. Osim toga, umesto da od razvoja internet klađenja profitira Republika Srbija, profitiraće zemlje kao Antigva i Barbuda u kojima će naša preduzeća otvarati internet kladionice. Naravno, veoma brzo uslediće i reakcija stranih onlajn kladionica koje će u uslovima bez prave konkurencije sa srpskog tržišta ubrzano omogućiti onlajn klađenje na srpskom jeziku... Pravi potez bio bi upravo suprotan, maksimalno olakšavanje i niske poreske stope za internet klađenje, čime bi se podstakle naše, a naročito strane kladionice da se registruju kod nas i ovde postave svoje serverei time pomogle razvoj našeg interneta."

Etika

Uz brojne dažbine i pravila, zakonodavci su ovog puta ipak poveli računa i o etici – u tom smislu, najzanimljiviji je član 83, kojim se propisuje da udaljenost automata i kladionica od obrazovnih ustanova ne sme biti manja od 150 metara, kao i član 50, kojim se bliže određuju pravila u kockarnicama. Naime, ovaj član predviđa da "uslove za ulazak u prostorije igračnice određuje priređivač" i da upravo priređivač može zabraniti ulazak pojedinim licima, a da pri tom ne navede razloge za to. Između ostalog, u tački 7 kaže se da "ako se osnovano veruje da određenom licu prihodi, odnosno imovinske prilike ne dopuštaju ili dopuštaju u određenoj meri učestvovanje u igrama na sreću, priređivač može trajno ili na određeno vreme zabraniti ulazak u igračnicu, ili ograničiti broj poseta tom licu."

Teorija

"Od početka organizovanog priređivanja igara na sreću pa sve do današnjih dana, motiv priređivača igara na sreću ostao je nepromijenjen. Neto finansijski rezultat ostvaren od igara na sreću uvijek se usmjerava za rad i razvoj firme priređivača, ili u prihod državnog budžeta – sredstva namijenjena za finansiranje socijalno-humanitarnih organizacija, razvoj fizičke kulture i ostale namjene. Pošto država nije nikakav apstraktni pojam, ona mora voditi računa o svim željama, potrebama i interesu naroda, pa i o činjenici da su igre na sreću iskonska istorijska potreba ljudi i da njihovo zabranjivanje u suštini predstavlja ograničavanje dijela ljudske slobode. Dakle, tolerantnost države prema igrama na sreću leži u činjenici da je to dio ljudskih potreba. Zabrana igara na sreću znači ograničavanje ljudske slobode. S druge strane, došlo bi do ilegalnog priređivanja čije bi posljedice bile katastrofalne."

(Iz knjige Marketing – mix igara na sreću Velimira Sudara)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA