---

Po­zo­ri­šte - Di­plo­mac, BDP >

Gla­mu­ro­zan pro­ma­šaj

Pri­ča ko­ja je u svo­joj film­skoj ver­zi­ji bi­la re­vo­lu­ci­o­nar­na, u ak­tu­el­noj te­a­tar­skoj adap­ta­ci­ji do­bi­ja su­prot­ne atri­bu­te: po­red to­ga što gra­di kon­zer­va­tiv­ni te­a­tar­ski iz­raz, ona po­di­la­zi i ma­lo­gra­đan­skoj po­tre­bi za za­ba­vljač­kim po­zo­ri­štem, po­tre­bi ko­ja je od­li­ko­va­la i elit­nu pu­bli­ku na be­o­grad­skoj pre­mi­je­ri

Odav­no se u na­šem po­zo­ri­štu ni­je de­sio je­dan ta­ko gla­mu­ro­zan event kao što je bi­la pre­mi­je­ra Di­plom­ca u Be­o­grad­skom dram­skom po­zo­ri­štu; pri­sut­ni su bi­li pred­sed­nik dr­ža­ve i biv­ši pre­mi­jer, ak­tu­el­na gra­do­na­čel­ni­ca Be­o­gra­da i dvo­je pre­ten­de­na­ta na nje­no me­sto, pri­pad­ni­ci kul­tur­ne, me­dij­ske i pri­vred­ne eli­te, kao i broj­ni pa­pa­ra­ci – od­sko­ra nu­žan sa­sto­jak sva­ke pre­mi­jer­ske fe­šte u gra­du. Ova­kav od­jek je sa­svim lo­gi­čan ka­da se ima u vi­du vi­še­ne­delj­na, in­ten­ziv­na mar­ke­tin­ška kam­pa­nja (bil­bor­di, spo­to­vi, in­ter­vjui), ko­ja je sa­stav­ni deo no­vog mo­de­la po­zo­ri­šne pro­duk­ci­je, ina­u­gu­ri­sa­nog upra­vo ovim pro­jek­tom. Reč je o ne­zavi­snoj, ko­mer­ci­jal­noj pro­duk­ci­ji (pot­pi­sa­ni su broj­ni pro­du­cen­ti, ko­pro­du­cen­ti i spon­zo­ri), ko­ja se, i to ne sa­mo po fi­nan­sij­skoj kon­struk­ci­ji, raz­li­ku­je od na­šeg mo­de­la re­per­to­ar­skog po­zo­ri­šta; ova pred­sta­va je, na­i­me, ra­đe­na po bro­dvej­skom obra­scu, što zna­či da su pri­pre­me bi­le re­la­tiv­no krat­ke i in­ten­ziv­ne (sve­ga me­sec da­na) i da će se pred­sta­va igra­ti u kon­ti­nu­i­te­tu, iz ve­če­ri u ve­če, ne­ko­li­ko ne­de­lja (to je, na­rav­no, mo­gu­će sa­mo dok ne tra­je se­zo­na, ka­da glum­ci ne­ma­ju re­dov­ne re­per­to­ar­ske oba­ve­ze).

Ova­kav oraga­ni­za­ci­o­ni mo­del tre­ba po­dr­ža­ti, jer je on pred­u­slov di­fe­ren­ci­ja­ci­je ko­ja je neo­p­hod­na na­šem po­zo­ri­šnom ži­vo­tu. S ja­snim raz­dva­ja­njem na re­per­to­ar­ski (sub­ven­ci­o­ni­sa­ni) i pro­du­cent­ski (ne­za­vi­sni) mo­del do­ći će, valj­da, i do raz­dva­ja­nja umet­nič­kih am­bi­ci­ja, pa se ta­ko ne­će de­ša­va­ti da se od na­šeg nov­ca, pre­ko po­re­za i bu­dže­ta, fi­nan­si­ra­ju ra­zni "Mje­šo­vi­ti bra­ko­vi" i slič­ni za­ba­vljač­ki pro­jek­ti in­sti­tu­ci­o­nal­nih po­zo­ri­šta, ko­ji ne­ma­ju umet­nič­ki zna­čaj, već sa­mo slu­že za­to da nji­ho­vi auto­ri, pu­tu­ju­ći di­ljem na­še dič­ne do­mo­vi­ne (eufe­mi­zam za "te­zge"), ostva­ru­ju fi­nan­sij­sku ko­rist. Dru­gim re­či­ma, ko ho­će da raz­vi­ja ova­kvu po­e­ti­ku, za­sno­va­nu na lak­šim žan­ro­vi­ma i lak­šem scen­skom je­zi­ku, sam će sno­si­ti fi­nan­sij­ski ri­zik za ta­kav iz­bor, dok će re­per­to­ar­ska po­zo­ri­šta bi­ti pro­stor za umet­nič­ke ri­zi­ke. To ne zna­či, na­rav­no, da se i od pred­sta­va iz pro­du­cent­skog sek­to­ra ne oče­ku­ju bar so­lid­ni umet­nič­ki stan­dar­di... Kon­kret­no pi­ta­nje ko­je se ov­de po­sta­vlja je­ste da li su ti stan­dar­di ostva­re­ni u pred­sta­vi Di­plo­mac.

Kon­cept re­di­telj­ke Ali­se Sto­ja­no­vić mo­že se iš­či­ta­ti već iz sce­no­gra­fi­je Dar­ka Ne­delj­ko­vi­ća i ko­sti­ma Slav­ne Mar­ti­no­vić: u vi­zu­el­nom aspek­tu pred­sta­ve pre­o­vla­đu­ju ne­ka dre­ča­va, na­pad­na, po­par­ti­stič­ka re­še­nja (sve sa "tri pal­me s oto­ka sre­će"), ko­ja bi tre­ba­lo da se po­i­gra­va­ju kič este­ti­kom. Ta­kva vi­zu­el­na po­stav­ka je ve­o­ma ri­zična, jer pa­ro­di­ra­nje ki­ča obič­no pre­ra­sta u stvar­ni kič, što je i ov­de bio slu­čaj. Raz­log za ova­kav vi­zu­el­ni iden­ti­tet – ka­ko se to sad po­pu­lar­no zo­ve – ve­ro­vat­no tre­ba tra­ži­ti u re­di­telj­ki­noj na­me­ri da na iro­nič­no-no­stal­gič­ni na­čin re­kre­i­ra am­bi­jent še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, u ko­me se de­ša­va rad­nja Di­plom­ca.

Ali, ni še­zde­se­te go­di­ne ni Di­plo­mac ne po­ve­zu­ju se sa­mo s od­re­đe­nom mo­dom, već, u pr­vom re­du, s li­be­ral­nim dru­štve­nim kre­ta­nji­ma; pri­ča o Ben­dža­mi­nu Bre­do­ku, ko­ju pam­ti­mo po sjaj­noj ulo­zi Da­sti­na Hof­ma­na u isto­i­me­nom fil­mu, pri­ča je o po­bu­ni pro­tiv ma­lo­gra­đan­šti­ne, pro­tiv usta­lje­nog si­ste­ma vred­no­sti ko­ji ugro­ža­va čo­ve­ko­vo pra­vo na in­di­vi­du­al­no is­pu­nje­nje. Ni­šta od te dru­štve­ne ras­pra­ve ni­je osta­lo u pred­sta­vi, već se sve sve­lo na jed­nu te­mat­ski pot­pu­no ne­i­zo­štre­nu po­je­di­nač­nu sud­bi­nu, či­ji smi­sao mo­že­mo da re­kon­stru­i­še­mo je­di­no pri­zi­va­njem fil­ma u se­ća­nje. Do­du­še, ov­de tre­ba is­ta­ći da iz­vor­ni pro­blem ni­je to­li­ko u pred­sta­vi, ko­li­ko u mi­zer­noj scen­skoj adap­ta­ci­ji Te­ri­ja Džon­so­na, ko­ja je mno­go sla­bi­ja od film­skog sce­na­ri­ja Vi­lin­ga­ma i Hen­ri­ja.

U ne­do­stat­ku ne­kog dru­gog sti­mu­lan­sa (in­te­lek­tu­al­nog, dru­štve­nog, este­tič­kog), pa­žnja pu­bli­ke je bi­la usme­re­na is­klju­či­vo na glu­mač­ka ostva­re­nja, ko­ja ta­ko­đe ni­su bi­la na vi­so­kom ni­vou. Sa ža­lo­šću se mo­ra pri­me­ti­ti da po­vra­tak na sce­nu Sne­ža­ne Bog­da­no­vić ni­je do­neo re­zul­tat ko­ji smo svi pri­želj­ki­va­li. Glu­mi­ca je do­ne­la lik go­spo­đe Ro­bin­son na pr­vu lop­tu, ko­ri­ste­ći se spolj­nim sred­stvi­ma; al­ko­ho­li­zam ove he­ro­i­ne bio je pre­na­gla­šen, nje­no po­na­ša­nje isu­vi­še pro­sto (ona, ipak, ni­je pro­sti­tut­ka), a ono što je naj­vi­še sme­ta­lo bio je ne­do­sta­tak ha­ri­zme, šar­ma i fa­tal­no­sti jed­ne sre­do­več­ne, slo­bo­do­um­ne, ener­gič­ne i opa­sne da­me. Ne­shva­tlji­vo pre­na­gla­še­na glu­mač­ka sti­li­za­ci­ja bi­la je pri­sut­na i u po­stav­ci li­ko­va Ben­dža­mi­no­vih ro­di­te­lja (Sve­ti­slav Gon­cić i Cvi­je­ta Me­sić), za ko­je se ne zna da li su sa­mo ma­lo­građa­ni ili su i re­tar­di­ra­ni; to po­seb­no va­ži za lik maj­ke, ko­joj ime Oli­va od­lič­no pri­sta­je jer je, u ka­ri­ka­tu­ri Cvi­je­te Me­sić, za­i­sta li­či­la na isto­i­me­ni lik iz cr­ta­nog fil­ma. Vi­še ne­go pro­seč­ne ulo­ge ostva­ri­li su i Ti­ho­mir Sta­nić (go­spo­din Robinson), Ra­de Mar­ko­vić mla­đi (ne­ko­li­ko epi­zod­nih ulo­ga) i Ma­ri­ja Ka­ran (Elejn Ro­bin­son).

Naj­so­lid­ni­ji ele­ment pred­sta­ve bi­la je ulo­ga Gor­da­na Ki­či­ća, ko­ji je efekt­no do­neo glav­ni lik – zbu­nje­nog i po­bu­nje­nog Ben­dža­mi­na Bre­do­ka. Ki­či­će­va glu­mač­ka sred­stva su se za­sni­va­la na ne­ko­li­ko pla­stič­no osmi­šlje­nih "ti­ko­va" (za­no­še­nje gla­vom, cep­ka­nje re­či, mo­no­to­na in­to­na­ci­ja, itd.), ko­ji su uka­zi­va­li na ner­vo­zu, ne­sta­bil­nost i ne­si­gur­nost ovog ju­na­ka. Ov­de, na­rav­no, ni­je reč o pro­du­blje­noj dram­skoj ana­li­zi, već sa­mo o ne­ko­li­ko ve­što pro­na­đe­nih glu­mač­kih re­še­nja, ko­ja bu­kval­no ilu­stru­ju osnov­ne od­li­ke li­ka.

Na kra­ju se, kao za­klju­čak, stva­ra uti­sak o iz­ve­snom pa­ra­dok­su: pri­ča ko­ja je u svo­joj film­skoj ver­zi­ji bi­la re­vo­lu­ci­o­nar­na i na po­e­tič­kom pla­nu (no­vi fil­mski je­zik) i na te­mat­skom pla­nu (po­bu­na pro­tiv ma­lo­gra­đan­šti­ne), u te­a­tar­skoj adap­ta­ci­ji do­bi­ja su­prot­ne atri­bu­te: po­red to­ga što gra­di kon­zer­va­tiv­ni te­a­tar­ski iz­raz, ona po­di­la­zi i ma­lo­gra­đan­skoj po­tre­bi za za­ba­vljač­kim po­zo­ri­štem, po­tre­bi ko­ja je, by the way, od­li­ko­va­la i spo­me­nu­tu elit­nu pu­bli­ku na be­o­grad­skoj pre­mi­je­ri... Na svu sre­ću, ovo još uvek ni­je Bro­dvej, ta­ko da sud­bi­na pred­sta­ve ne za­vi­si od mi­šlje­nja kri­ti­ke. U to ime – ži­ve­li!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---