Pun kufer marketinga >

Ljudski faktor

nadežda milenković

Žali bože vrhunske tehnologije u rukama ispraznih ljudi

Tehnološki napredak tutnji, civilizacijski – mili. Brže nam ide da smislimo i pošaljemo robote na drugu planetu nego da nam pamet dođe iz dupeta u glavu. Lakše nam je da izmerimo koliki je kosmos nego da podignemo glavu i zadubimo se u zvezde. I prestanemo da koračamo mali ispod njih.

A kakva je svrha sve novih i novih tehnologija ako im mi, korisnici istih, nismo dorasli? Jadni Nobel nam se više od jednog veka posmrtno izvinjava što se obogatio izmislivši dinamit, bezdimni barut i još neke eksplozive, ali mi nikako da naučimo iz njegovog primera. I dalje usavršavamo tehnologiju, a ne sebe. Jer je to jednostavnije i isplativije. Jer živimo u civilizaciji koja mnogo više finansira odgovore na pitanje kako nego zašto. Zahvaljujući tome usavršili smo tehnike kako da što brže i što lakše pošaljemo neku poruku, ali nismo usavršili nas koji tu poruku treba da smislimo. Toliki sateliti, tolike televizije, kompjuteri, digitalno ovo i digitalno ono, samo da bismo lupili neku glupost. Kao da to ne možemo i bez svih tih sokoćala. Žali bože vrhunske tehnologije u rukama ispaznih ljudi. To vam je kao da kupite najnoviji model automobila samo da biste u njemu napravili kokošinjac. Ili da kupite lap-top jer je baš zgodan da vam bude poslužavnik. Ili da basnoslovno platite emitovanje reklame koja ne zaslužuje ni da bude smišljena, a kamoli viđena. Na primer ona za novi! veniš! oksi ekšn! koja se završava vriskom: Kupite! Taj vrisak, to poslednje priznavanje nemoći da nas na iole suptilan način ubede – predstavlja potpuni poraz tehnološkog napretka. Za to primitivno nagovaranje nije bilo potrebno izmisliti televiziju. Doduše, ona pomaže da stignete u sve domove umesto da vas, kao u pratehnološkoj eri, čuju samo posetioci vašara. Da stvar bude gora, više ni na vašarima ne uzvikuju to kupite! jer su se čak i voditelji na tezgama obučili pa vas samo pozivaju da priđete i uverite se u prednosti proizvoda koji nude. A oni od sve tehnologije na raspolaganju imaju samo skromni razglas.

Hoćemo li kao ljudska vrsta uspeti da se uzdignemo do sopstvenih izuma ili ćemo morati da napravimo robote koji će to učiniti umesto nas? Robote koje bismo programirali da ni pod kojim uslovima (amandman na zakone robotike) ne naprave reklamu u kojoj će dečaci da peru sudove, kao što to rade u spotu za Mer. Ne zato što to nije muški posao već zato što je nemoralno i predstavlja zloupotrebu dece u reklami. A da pranje i ribanje jeste muški posao saznaćemo u spotu za Mr. Proper, u kojem se dve žene posvađaju čiji će muž pre da oriba kupatilo pa nateraju tzv. Nešu i tzv. Duleta da se takmiče u ovoj, skoro pa olimpijskoj disciplini (pobednik za kaznu mora još i da izmasira svoju bezobraznu ženu). Poučno, nema šta.

Poučno je, a možda i civilizacijski značajno, i kad nam reklame objašnjavaju da su fleke "uporne", što bi značilo da imaju ljudske osobine (sledeće je valjda da su i "tvrdoglave" i "neposlušne"). A ako stvari i predmeti poseduju osobine ljudi – to znači da treba da ih se plašimo. Jer, videli smo mi kakvi ljudi mogu da budu. A ako počnemo da se plašimo stvari, možda ćemo najzad razvoju tehnologije pristupiti sa dužnim strahopoštovanjem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST