---

Postizborna Vojvodina >

Škripi, škripi vojvođanski đeram

Vojvođanski opredeljene autohtone političke stranke posle ovih izbora prvo treba sebi da postave pitanje: ima li ideja autonomne Vojvodine značajniju političku budućnost? Tačnije rečeno, tu ima dve varijante – ili su se one dobro borile za vojvođansku ideju, ali ona sama ne daje ploda, ili je reč o dobroj ideji koja nema sposobne zagovornike

Da je Vojvodina uvek drugačija, pokazali su i protekli lokalni i pokrajinski izbori. Dok se u centralnoj Srbiji politička bitka sve više vrti unutar takozvanog političkog centra i sve važnije postaju lokalno obojene političke grupe i njihove istaknute ličnosti – u Vojvodini je došlo do "radikalnog" podvajanja političkih snaga na pristalice Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke (pre svega) i do teškog poraza upravo domaćih, vojvođanskih, autonomističkih stranaka. Naime, dok je na nivou cele Srbije vodeća stranka posle lokalnih izbora postala Demokratska stranka, u navodno "najevropskijoj" i nacionalno najšarolikijoj Vojvodini, u kojoj, prema drugim krajevima Srbije, ima i daleko manje gubitnika tranzicije i najviše privredne živosti, vodeća stranka postala je Srpska radikalna stranka – čiji je program naizgled nejasan, jer predstavlja mešavinu fašizma i komunizma, ali je u suštini lako čitljiv kao antievropski i usko nacionalistički.

NIVELISTIČKO GLEDIŠTE: Mada je još prerano za rezolutne ocene proteklih izbora u Vojvodini, jer sledi drugi izborni krug, već sada se konstituišu dva generalna pristupa dosad zabeleženim rezultatima. Jedan polazi od stava da se zapravo ništa neočekivano nije dogodilo (osim "komplikacija" u Novom Sadu) i da u suštini radikali opet neće moći formirati većinu ni u Skupštini Vojvodine – te da će u tom smislu "demokratska Vojvodina" opet odoleti njihovom naletu, a zatim se postepeno, nakon sloma "radikalnih autonomaša", politički nivelisati prema rasporedu snaga koji se polako stabilizuje u celoj Srbiji.

Ovaj stav za glavno uporište ima činjenicu da je SRS na izborima za Skupštinu Vojvodine, u prvom krugu, sa 38,55 odsto izlaznosti (koji po proporcionalnom sistemu konačno opredeljuje samo polovinu sastava vojvođanske skupštine), istina osvojio najviše glasova od svih stranaka – 187.666 od ukupnog biračkog tela sa teorijskih 1.659.152 glasova, što proporcionalno donosi 21 mandat u polovini Skupštine (koja ukupno ima 120 mesta). No, ni to im posle drugog kruga neće omogućiti da postanu većinska stranka, jer je malo verovatno da će njihova 42 kandidata, koji su po većinskom sistemu prošli prvi krug, uspeti na kraju da zauzmu mesto u pokrajinskom parlamentu. Dakle, ako ne pobede samo četvorica od tih 42 kandidata SRS-a, oni će ostati u apsolutnoj manjini u pokrajinskoj skupštini, a kako je gotovo jedini njihov mogući potencijalni koalicioni saveznik Socijalistička partija Srbije, koja je zasad osvojila četiri mandata (sa još sedam kandidata u drugom krugu), već najavila, preko svog funkcionera Dušana Bajatovića, da više ne prihvata "radikalski zagrljaj" – ispada da SRS, na kraju, neće moći formirati Izvršno veće Vojvodine – već će se i inače ograničena pokrajinska vlast, kao i dosad, formirati uz podršku pet-šest stranaka "demokratskog bloka" (što je čak manje od devet stranaka koje su je dosad držale u okviru nekadašnjeg DOS-a).

U toj koaliciji bi, prema ovom gledištu, Demokratska stranka, druga po uspešnosti u Vojvodini, opet bila najstariji partner, jer je po proporcionalnom sistemu već osvojila 15 mandata u Skupštini Vojvodine (137.797 glasova), a moguće je da će posle 3. oktobra osvojiti najmanje još toliko, jer su njena 32 kandidata prošla u drugi krug, za deo Skupštine koji se bira po većinskom sistemu (zanimljivo, nijedan kandidat u Vojvodini nije u prvom krugu obezbedio jedno od 60 mesta koje se bira po ovom sistemu).

Uz ove podatke, pristalice teorije da se u Vojvodini nije dogodilo ništa u suštini novo i ništa suviše strašno ističu da su radikali, ranije čuveni po lojalnosti i disciplini svojih glasača, ovoga puta u Pokrajini osvojili čak 127.000 glasova manje nego na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, dok je Demokratska stranka ovoga puta osvojila preko 40.000 glasova više nego prošle godine (uz izlaznost manju za 25 procenata). Uz to se navodi da je SPS sada osvojio samo 37.111 glasova (četiri mesta u Skupštini Vojvodine), a da su, na drugoj strani, mogući koalicioni partneri DS-a, svaki zasebno, osvojili više od socijalista: Zajedno za Vojvodinu 60.389 (šest mesta), Savez vojvođanskih Mađara 54.380 (šest mesta), DSS 43.077 (četiri mesta) i PSS 42.813 (četiri mesta). Po toj računici, teoretski, takozvani demokratski blok u prvoj polovini sastava Skupštine Vojvodine ima ukupno 35 mesta od 60, pa ako se nešto slično dogodi i u drugom krugu izbora – ispada da neće biti problem obezbediti "demokratsku većinu" u sastavu ključnog političkog organa Vojvodine.

GLEDIŠTE OPASNOG ZAOKRETA: Drugi pristup ocenjivanju dosadašnjih rezultata pokrajinskih izbora potiče iz kruga zagovornika "vojvođanske ideje" i u njemu se polazi od procene da je u Vojvodini došlo do opasnog političkog zaokreta, od regije koja je gotovo uvek glasala za demokratsku Srbiju, ka nesigurnom poprištu stalnih međunacionalnih i međuverskih konfrontacija, na kojima svoj politički život zasnivaju Šešeljevi radikali. Ovi posmatrači smatraju da se taj opasni zaokret ne može objasniti samo apstinencijom birača u prvom krugu glasanja (jer je ona slična onoj iz ostatka Srbije), niti samo internacionalizacijom pitanja porasta broja međunacionalnih incidenata u nekada relativno trpeljivoj sredini (čega se u zao čas prihvatila susedna Mađarska, a naročito njena histerična štampa), pa ni notornom činjenicom da se u Pokrajinu u poslednjih desetak godina sručilo najviše Srba izbeglica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova (prema nepouzdanim podacima – oko 400.000), a koji bi Vojvodinu da prilagode sebi i svojim obično "radikalnim" političkim nazorima.

Dakle, kada bi sa vojvođanskog terena, kažu "zakleti vojvodinaši", u najkraćem, nekom u Beogradu ili nekom u Evropi trebalo javiti šta je najzanimljivija vest sa lokalnih izbora u "severnom krilu Srbije" – to je da se nakon Republike Srpske ovde promalja i Vojvodina Srpska, moguće sa sličnim unutardržavnim i regionalnim posledicama. Autonomaši već kažu – eto dokle nas je dovela petnaestogodišnja politika "nacionalnog sajedinjenja" i bučne borbe protiv "vojvođanskog separatizma".

Pristalice ovog načina mišljenja misle da je paradoksalno, da je neprestano škrto "doziranje" autonomističke fatamorgane, uz stalno davljenje i same ideje o autonomnoj Vojvodini, čak i u vremenu posle Miloševića, u demokratski opredeljenom delu političkog centra Srbije večito bilo obrazlagano potrebom da se spreči "radikalizacija" Vojvodine, da se spreči da ona dopadne u ruke radikala. Sada ispada da u tom pravcu nije dovoljno učinjino i da je "vojvođansku ideju" trebalo efikasnije satirati – jer je ona, navodno, glavni krivac što u Vojvodini danas kolo vode upravo radikali i što preti opasnost da se oni dočepaju preostalih autonomnih institucija i iskoriste ih za dalju političku ekspanziju u Srbiji.

Ti razočarni autonomisti za svoj stav argumentaciju nalaze u činjenici da je SRS postao (ili postaje) vodeća politička stranka ne samo u Skupštini Vojvodine nego i u većini njenih najvažnijih gradova (gde je "realan" novac), pa nabrajaju Novi Sad, Vrbas, Zrenjanin, Kikindu, Sombor, Sremsku Mitrovicu, Rumu, Inđiju, Šid, Staru Pazovu, Pećince, Irig, Novi Bečej, Novu Crnju, Žitište, Bačku Palanku, itd. U nekim od ovih gradova "demokratski blok" će možda uspeti da sklopi vladajuće koalicije bez najbrojnih odbornika-radikala, ali sigurno to neće uspeti u svim slučajevima.

Kad je reč o toj opasnosti, da radikali od "državotvorne, nacionalne stranke" postanu naprasno veliki zagovornici lokalne i pokrajinske autonomije, ima u tom čudnom kalamburu oko sudbine Vojvodine i nečeg doista "realnog" – jer radikali na ove izbore nisu izašli sa idejom koju je "srpskim patriotskim snagama" sugerirao Kosta Čavoški: da se za vojvođanske autonomne političke institucije treba boriti da bi one posle pobede bile ukinute (!?), te da bi se tako Srbija napokon kurtalisala brige da će se Vojvodina "otcepiti" od Srbije. Radikali, naime, više ne spominju ukidanje vojvođanske autonomije (što je ranije, svojim poznatim lapidarnim rečnikom, tražio njihov rodonačelnik dr Vojislav Šešelj), pa su u tom smislu navodno zadovoljni postojećim Ustavom Srbije. Nisu ludi da seku granu na koju su se napokon popeli, to jest nisu ludi da se odriču materijalnih resursa koje sada mogu da eksploatišu u Vojvodini, a, kako sami kažu, jedino im je novca nedostajalo da najzad zauzmu celu Srbiju. U tom pravcu, posle eventualnog formiranja "radikalske većine" u Vojvodini, glavni indikator budućeg političkog značaja ove pokrajine u Srbiji biće odnos radikala prema famoznom Omnibus zakonu, kojim je Đinđić dao nešto novca i vlasti Skupštini Vojvodine. Radikali su se pre dve godine ogorčeno borili protiv njegovog usvajanja u Skupštini Srbije, ali sada će verovatno zasvirati novu muziku.

Po novosadskoj hipotezi, udarci koje je prema vojvođanskim autonomističkim strankama upućivao i demokratski blok u centru Beograda, pokazali su se kao prejaki, pa su građani autonomije Vojvodine izgubili volju da nadalje učestvuju u besmislenoj političkoj igri u kojoj njihova pokrajina nema dobrih izgleda – te su tako omogućili radikalima da "osvoje" političku prevlast na terenu gde njihova "nacionalna isključivost" ima automatsku prednost (kad se već i vladajuća koalicija miri sa teorijom da na Balkanu multietničke celine nisu održive i da "građanska opcija" samo ugrožava bezbednost Srba na Kosovu). Možda bi u tom srpskom "demokratskom centru" (ma šta to značilo) ponovo trebalo videti, da li se Srbiji isplati teranje vode na radikalsku vodenicu u Vojvodini i kakve uopšte dugoročne posledice ostavlja politika "srpske sabornosti".

O IDEJI I ZAGOVORNICIMA: Slab rezultat i na vojvođanskim izborima, koji su ostvarile stranke vladajuće koalicije – pošto se samo DSS provukao u Skupštinu Vojvodine, a stranci G17 plus ovde je do cenzusa nedostajalo (svega) 900 glasova – predstavlja, bar kada je u pitanju ova potonja stranka, izvesno iznenađenje, jer su Labus i Dinkić baš u Pokrajini, na proteklim parlamentarnim izborima, imali najviše podrške. Po teoriji da DS i G-17 plus uzajamno preuzimaju birače iz iste ciljne grupe, moglo bi se zaključiti da su se birači iz tog korpusa ovoga puta opredelili za "opozicionu" Demokratsku stranku – to jest da Vlada Srbije u proteklih šest meseci nije za Vojvodinu učinila ono što su se njeni građani nadali. Seljaci su, istina, dobili dobru cenu pšenice, ali ono što je dato poljoprivredi otprilike je jednako onom što je zahvaćeno od (pretežno) vojvođanskih naftaša. Čini se da ova stranka nije bila srećne ruke ni kada je tražila prepoznatljive vojvođanske promotore svoga programa i da su njeni funkcioneri na terenu bez dovoljno političkog iskustva (to potvrđuje i "seča" 22 opštinska odbora G17 plus u Vojvodini, koju je Labus preduzeo odmah posle slabih izbornih rezultata – ali je neizvesno šta će se postići ovakvom drakonskom "hirurgijom"). No, po najuopštenijoj oceni, mogla bi se postaviti hipoteza da je G17 plus platio ceh imidža "trome vlade", koji u Vojvodini ima Koštuničin kabinet, i zazora koji se u Pokrajini oseća prema njenoj napadnoj "pravoslavnoj" orijentaciji – naročito u prosveti.

Ipak, netačno bi bilo za poraz vojvođanskih autonomističkih stranaka opet kriviti samo beogradski "demokratski centralizam", kako to već čini Nenad Čanak, lider vojvođanskih autonomista, koji, pričajući o kontinuiranoj demonizaciji LSV-a, govori o sebi, misleći na Vojvodinu – kao što je ranije, govoreći o Vojvodini, ponekad mislio na sebe. Jer, ma koliko je izvesno da "krug dvojke" nije pronašao adekvatnu "vojvođansku politiku", isto toliko je belodano da autonomističke političke snage nisu za svoje ideje uspele da obezbede podršku naroda u samoj Vojvodini. Mada je "narod uvek samo narod" (kako se cinično izrazio još pre više od 200 godina Fransoa Volter), on je u demokratskim sistemima, po definiciji, uvek u pravu, čak i kada glasa na sopstvenu štetu.

U tom smislu, vojvođanski opredeljene autohtone političke stranke posle ovih izbora prvo treba sebi da postave pitanje: ima li ideja autonomne Vojvodine značajniju političku budućnost? Tačnije rečeno, tu ima dve varijante – ili su se one dobro borile za vojvođansku ideju, ali ona sama ne daje ploda, ili je reč o dobroj ideji koja nema sposobne zagovornike. Istina, moguće je i reći, po zdravorazumskoj interpretaciji jednog od dijalektičkih načela, da slaba ideja uvek ima i slabe zagovornike, ali to pravilo je u politici poništeno mnogo puta (od Musolinija do Miloševića, na primer). Za odgovor na ova pitanja možda je indikativno da su nešto "mekši autonomaši" (poput Reformista Vojvodine Miodraga Isakova) na izborima prošli mnogo gore od onih tvrđih, okupljenih u koaliciju "Zajedno za Vojvodinu" (koju je predvodila Liga socijaldemokrata Nenada Čanka).

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---