---

Ing. Dobrilo Blagojević >

Neukost ili tendencioznost

"Politička ekonomija opere", "Vreme" br. 718

Kao pasionirani ljubitelj i poznavalac opere želim da se osvrnem na netačnosti iznesene u tekstu gospođe Novak, a povodom premijere opere Zora D. Isidore Žebeljan. Pre svega sam začuđen netačnošću vezanom za odnos prema pevanom jeziku. Kao što je to praksa u nekim operskim kućama (Engleska nacionalna opera ili većina operskih kuća u Nemačkoj i Austriji), opere ne moraju da se pevaju na originalnom jeziku, već u prepevu na jezik sredine. Pošto je gostujuća postavka opere Zora D. na BEMUS-u izvođena prethodno u Bečkoj kamernoj operi, sasvim je logično da je opera pevana na nemačkom jeziku, jer je to ustaljena praksa ove operske kuće. Uostalom, Bečka kamerna opera je i koproducent ove opere. Dakle, producent je insistirao na nemačkom jeziku, a ne kompozitor, kako tvrdi gospođa Novak! Čudno je da gospođa Novak ovu činjenicu nije čula na konferenciji za novinare povodom premijere ove opere na BEMUS-u, na kojoj je upravo i o tome bilo reči, a što je bilo objavljeno u medijima. Drugo, praksa svih ozbiljnijih operskih kuća podrazumeva postojanje titlova na domaćem jeziku, što je bio slučaj i sa Zorom D. u Beogradu. Prosto je neverovatno da je gospođi Novak "promaklo" postojanje i značaj titlova na operskim predstavama. Naravno da našoj operskoj i muzičkoj umetnosti nimalo ne ide na čast što opera Zora D. posle takvih uspeha u Evropi nije postavljena na domaćim scenama. Ali, to je isključivo stvar i problem naših operskih kuća. Treće, ne mogu da shvatim zašto gospođa Novak nije čak razumela ni radnju u operi (libreto je u programskoj knjižici u celini štampan na srpskom), a još manje mogu da shvatim na kojim mestima je gospođa Novak u muzici Isidore Žebeljan čula "eksplicitne etno-džezirane odseke". Ako ih je ona zaista čula, onda je njeno muzičko neznanje zabrinjavajuće.

Ipak, ono što najviše zapanjuje jeste ideološka, antisrpska opredeljenost gospođe Novak. Po njoj je opera Zora D. značajna za lokalnu sredinu u kojoj narastaju nacionalna osećanja, gde ova opera čini deo onog "fragmenta" scene savremene opere u Srbiji "koji uspostavlja nekakvu novu nacionalnu operu." Prvo, savremena opera u Srbiji, nažalost, ne postoji i opera Zora D. je jedino delo takve vrste. Drugo, ja u operi Zora D. nisam video nijedan element "uspostavljanja nekakve nove nacionalne opere", osim što se radnja dešava u Beogradu i što su korišćeni stihovi Dučića i Crnjanskog. Nisu li onda opere Filipa Glasa, čija je radnja smeštena u Americi, takođe pokušaj uspostavljanja nove, ovoga puta, američke nacionalne opere? U muzici Isidore Žebeljan jesu prisutni, upravo kao što i sama gospođa Novak napisa, "česte nepretenciozne aluzije na folklornu tematiku". Ali, gde su tu onda elementi "nekakve nove nacionalne opere"? A i da ih ima, zašto bi oni gospođi Novak smetali? I kako bi gospođa Novak objasnila neverovatnu svetsku popularnost Janačekovih opera, koje su postale neizostavni deo repertoara svih iole značajnijih operskih kuća? Da li, u tom smislu, njenu rečenicu u kojoj se pominje "mehanizam razlike između velikih internacionalnih i malih nacionalnih kultura" treba da razumemo kao svojevrsno dopuštenje velikim narodima da se slobodno koriste elementima svoje kulture, dok je onim malim to zabranjeno? Nisu li upravo muzičke veličine poput Bartoka, Janačeka, Prokofjeva, Stravinskog, Sibelijusa, De Falje, Nilsena i Šimanovskog brisale razliku između "malih" i "velikih"?

Ali, opasnost po našu nacionalnu kulturu nalazi se na samom kraju teksta gospođe Novak. Rečenice "zapadno umetničko tržište očekuje egzotiku srpske opere u inostranstvu" i "ukoliko se delom ponudi stereotip... oličen koketiranjem sa folklornom tematikom, to je još jedno u nizu neproblematičnih ispoljavanja želje Drugog", direktno govore o tendencioznosti gospođe Novak i o njenoj zluradosti. Opera Zora D., kako su svi mediji izvestili, predstavlja jedan od najvećih uspeha srpske muzike u svetu i, dodao bih, ono je remek-delo naše muzike. To je izjavio i slavni britanski operski reditelj Dejvid Pauntni. Ubacivati nepostojeću egzotiku i "koketiranje sa folklornom tematikom" kao razloge uspeha ove naše opere jeste dokaz sramote male, balkanske, provincijalne sredine koja samu sebe obezvređuje. Istorija naše kulture je prepuna takvih primera: tako su prolazili i Andrić, i Kiš, i Saša Petrović, pa i Kusturica. A što se tiče "lokalnog značaja", ne znam ko može više da iskače od lokalnog nego Isidora Žebeljan, koja sarađuje sa Academy of St. Martin in the Fields, sa Dejvidom Pauntnijem, Venecijanskim bijenalom i izdavačkom kućom Ricordi, jednom od najslavnijih u svetu, i to specijalizovanom baš za opersku muziku. Pre će biti da je lokalni vidik prirođen piscu sramotnog teksta u "Vremenu". Kao i neukost i tendencioznost.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---