---

Intervju - Esma Redžepova, legenda romske muzike >

Pesma može sve

"Moj narod traži malo. I svi bi bili mnogo srećniji da su kao Romi. Mi ne tražimo državu, nikome ništa ne otimamo, nikog ne okupiramo. Želimo da živimo po celom svetu"

Predstava Rupe ili kad smo bili nevidljivi na Velikoj sceni Narodnog pozorišta stavila je veliku balkansku pevačicu Esmu Redžepovu u ulogu glumice. Ona će tu, kako kaže u razgovoru za "Vreme", glumiti sebe i sve ono što joj se u životu dogodilo. A dogodilo joj se svašta u 46 godina profesionalne muzičke karijere. U jednoj sceni predstave ona peva držeći veći ram u rukama. To je omaž na Esmin doživljaj iz jednog malog mesta u Bosni gde je pevala ljudima na poljani s prozora sa kojeg su organizatori samo skinuli okna. Nije bilo doma kulture, mogla je da nastupi tako ili nikako. Danas njene albume objavljuju najprestižnije svetske muzičke kuće specijalizovane za world music, najavljujući ih kao dela autentične gipsy queen.

"Želimo da ovom predstavom kod ljudi probudimo čuvstvo o izbeglicama na koje su zaboravili", objašnjava razloge svog angažmana u ovoj predstavi. Rupe ili kad smo bili nevidljivi zajednički je projekat Kolektiva Eimigrative Arta iz Brisela i belgijskog reditelja Lorana Vansona, i u njemu pored Esme i profesionalnih glumaca iz Belgije (iz dva belgijska pozorišta – Kraljevski flamanski teatar i Nacionalni teatar Valonsko-briselske zajednice – koji su s Narodnim pozorištem i koproducenti projekta), Skoplja i Njujorka (Mirjana Joković nastupa pred beogradskom publikom posle duže vremena), igraju ljudi različitih ugroženih društvenih grupa: Romi koji rade u gradskoj čistoći i koji već neko vreme pokušavaju da upišu srednju školu. Zatim izbeglice; jedna žena koja poput mnogih njoj sličnih pokušava da pronađe svog kidnapovanog muža. Rečju, ljude koji "nemaju pravo na pravo". Ivana Momčilović je pisala tekst prema njihovim pričama, prema pričama "nevidljivih", prema, kako je rekla, "iskazima koji se prepoznaju kao istina koja je vrlo potisnuta i koju u buci sveta niko ne čuje".

Glumci su u predstavi mediji, pomagači, veza sa onima koji su društveno nevidljivi i tretirani kao "socijalne greške". Esma Redžepova u predstavi glumi sebe. Tu distancu koju za nosioce tragičnih sudbina u predstavi prave glumci, Esma je iznela sama. U predstavi isto kao i u životu.

"Sad imam veliko strpljenje", kaže.

"Mi smo u ono vreme posle zemljotresa u Skoplju '63. imali malo više prostora u kući, pa su nam uselili jednu albansku porodicu na gornji sprat. Ipak, iako to nismo želeli, mi ih nikada nismo zbog toga mrzeli i s njima smo lepo živeli. Mnogo različitih ljudi je živelo u našoj maloj ulici, jednoj mahali, ali smo svi živeli složno. Mislim da i dalje obični ljudi žive lepo, mada se eto opet stvorila mala netrpeljivost koja, mislim, mora i može da se prevaziđe. Jer, morali bi ljudi da znaju da smo došli goli na ovaj svet i da goli sa njega odlazimo. Ništa ne nosimo sa sobom, pa i oni između sebe ne treba da se svađaju oko nečeg što je ničije.

Nego naše...

Ma nije ničije, mila, kako to naše? Mi smo samo gosti. Uopšte ne mogu da razumem te podele i granice, kad kažu – ovo je moje. Ma koje tvoje? Tvoja će biti ona večna kuća u koju ćeš otići. Lično gledam na to drugačije. Granice, barijere, to ne podnosim. Volim slobodu, volim demokratiju, kosmopolita sam po karakteru. Bitno je samo da čovek nešto napravi na ovoj zemaljskoj kugli, neku dobrotu. Mi danas nemamo slobodu. Na svakih dvesta, trista kilometara imamo granice. Drugo, zamisli da ti neko kaže – tu ne možeš da živiš. E, to ne mogu da zamislim. Svi smo na isti način spušteni na ovu Zemljinu loptu. Zamisli da drvetu kažeš – ne možeš tu da rasteš. Danas jedino životinje imaju slobodu, one mogu da idu kuda hoće. Ja sam se uvek bunila. Buđenje, pa pobuna, to je to. Kad su hteli roditelji da me udaju, popela sam se na krov i rekla da ću se ubiti ako to urade. I oni su znali da bih to i uradila.

Jeste li zaista bili slobodni u detinjstvu? Morali ste rano da počnete da radite, i to naporno da radite.

Mislim da sam imala najlepše detinjstvo. Imala sam veliku glad za umetnošću. Imala sam osam, devet godina, a jedino sam želela da idem u teatar, u kino. I kod mnogih odraslih nije bilo toliko interesa koliko kod mene.

Je li vas je neko u to uputio, kako ste otkrili taj svet?

Moj tata je jako lepo pevao. I znate šta je još kod njega bilo? On nam je kao deci govorio mnogo lepih priča. Te bajke su uvek bile sa nekim dobrim završetkom. Uživanje! I uvek je to radio s pesmom. Pravio nam je mjuzik-hol u kući. On je pevao pesme koje je čuo od bake. A i izmišljao ih malo, čini mi se da je imao u sebi i nešto od tog talenta.

Nije vas opterećivalo siromaštvo?

Baš kada imaju novčane probleme, ljudi su kompaktniji. Pamtim kao dete malu kuću, duge visoke tarabe. Leti, na primer, napolju smo spavali. Iznesemo dušeke i legnemo, i nema ništa lepše od toga – brojiš zvezde.

Sećam se i žurnalâ koji su se u gradu besplatno prikazivali. Odneseš stolicu, sedneš, pa posle žurnala bude neki film... to je mnogo bilo interesantno. Zato kažem da je moje detinjstvo bilo puno sreće. Molila sam oca, pošto je on kao invalid mogao da uzima karte preko reda. Kupovala sam imaline i sve što treba svim čistačima cipela, kao što je bio i moj otac. Onda me oni časte što pomognem, svi mi daju za autobus, tako da se tu nakupi puno para. Onda perem stepenice, nosim mleko, sve što stignem, da skupim pare i da ih vodim sve u kino. Ja častim! Sećam se jednog španskog filma sa pevačicom Marijom Zamoro. Taj film sam gledala više puta dnevno, svih deset dana koliko je bio tu. U to vreme sam i puno išla u teatar. Zajedno sa mamom. Ali mnogo sam joj zamerala... Ja jedva čekam da odem, sve pare na to dam, a ona zaspi čim počne predstava... Gurnem je laktom: spiješ, a? Nećemo više nigde da te vodimo. A ona sirota pozorište imala u svojoj kući i bilo joj dovoljno. Radila je kao čistačica u Sindikatu od četiri sata ujutru. Posle sam sve to shvatila... Onda idem u Kukli teatar, u sve bioskope, sve filmove. Kasnije sam se vratila iz Beograda u Skoplje, možda baš zbog tog detinjstva.

Koliko se Skoplje promenilo u odnosu na ono koje pamtite iz tog vremena?

Skoplje se mnogo promenilo posle zemljotresa. Jedan deo je ostao starinski, dok je drugi postao nekako internacionalni. I odnosi su se promenili između ljudi. Danas moram da platim da pređem preko Kamenog mosta u stari grad, iako sam sve to gradila svojim rukama na radnim akcijama.

Granice oko Balkana su velike, za mnoge neprobojne, a vi stalno putujete. Kako se s tim nosite?

Ovo što sada radi Evropska unija – mi smo to radili još u Titovoj Jugoslaviji. Bili smo dosta otvoreni, i to mnogo više otvoreni od drugih zemalja. A sad se oni otvaraju između sebe, a nas zatvaraju, nama prave neke granice. To me boli. Čoveka koji ima dvadeset leta možda to ne tangira, ali mene to veoma tangira, jer znam šta je bilo a šta je sada došlo.

Ali, opet, vidite kako su naše balkanske države dospele u loše odnose.

Ovako mislim o Balkanu – da se nađu pametni ljudi da se mi na Balkanu otvorimo između sebe. Da li želi Evropa da nas primi ili ne, nije toliko važno.

Da napravimo Balkansku uniju?

Ma da! Ono što ima Makedonija, da proda Srbiji, vi prodate vaše proizvode koje nemaju susedi, i tako redom. Da se mi između sebe pomognemo na neki način. To bi možda bilo najpametnije da napravimo, da ne zavisimo od njih. Ako su pametni ljudi koji vode sve ove naše zemlje, to će učiniti. Da stvore uslove našim mladim ljudima da ne odlaze, jer smo ih na kraju mi i školovali tolike godine. Da sačuvamo ljude ovde. Samo da se složimo i da smo zajedno, da nam niko ne rovari unutra.

U poslednje vreme dosta gostujem po tim bivšim Jugoslavijama. I mnogo ljudi mi dolazi s jednom velikom nostalgijom. I mnogo puta, pošto se i družim s ljudima, čujem od njih – "ma, šta nam se to desilo?" Sve je to bilo kao neki loš san. U tim odnosima između ljudi ne može niko da napravi granicu. A toliko je izbeglica. Mnogo, mila. A imali smo među najviše mešanih brakova na svetu.

Održite od dvesta do trista koncerata godišnje. Obišli ste ceo svet mnogo puta, a po Evropi već odavno pevate u prestižnim koncertnim i operskim dvoranama. Vi ste najpoznatiji balkanski muzički brend i svuda vole da vas slušaju. A gde vi naročito volite da pevate?

Svuda volim da pevam. Ali eto, u poslednje vreme naročito na tom bivšem jugoslovenskom prostoru. Dođe publika oko mene kad siđem dole u salu, pa kad počne ono sentimentalno, krene poneka suzica. Kad gledam žene da plaču – to mi je u redu, mi možemo. Ali, poneki put me dirne kad vidim neko muško da počne da plače. To mi se desilo u Sloveniji. Videla sam muško kako plače.

Na koju pesmu?

Đelem, đelem. Sišla sam dole i gledam čoveka kako plače. I on me ne gleda, suze mu idu, pa počeo da krije rukama lice. Rekla sam mu – nije sramota, čovek treba da plače. I ranije mi se to dešavalo po Evropi među našim ljudima, onim starim gastarbajterima. Pa kad počnem da pevam, sva se polomim, a kad dođem do onog – Zašto si me majko rodila – svi, cela sala plače. Onda se i ja isplačem, pa počnem sve iznova. Pesma zaista može sve. Sve granice da pomeri i od nemogućeg moguće da napravi.

A rasplače li neka pesma sa Balkana nekog u Briselu ili Amsterdamu?

Kako da ne, često mi se dešavalo. To je stvarno neverovatno. Imala sam prijatelje strance koji dođu pa mi kažu – i mene hvata nostalgija za tvoju pesmu... Ima ljudi koji pažljivo prate gde pevam, na internetu kupuju ulaznice pa specijalno dolaze da me slušaju, recimo iz Berlina u Pariz...

Čula sam da ste imali naročitu misiju za vreme Titove vladavine?

Sa Titom sam često bila na njegovom brodu, išla na sva njegova mesta gde je boravio po bivšoj Jugoslaviji. I uvek kad je nekog dočekivao, oni me pronađu, gde god da se u tom trenutku nalazim. Sećam se, imala sam u Cazinu u Bosni neki koncert, oni su došli, uzeli me i odneli u Dubrovnik.

Kako ste se vi zbog toga osećali? Kao da to morate?

Pazite, ja sam obožavala Tita. Obožavala sam njegovu politiku. Kad smo pevali napolju, znali su odakle smo kad kažemo njegovo ime. Sazrevala sam u to vreme i ne mogu da kažem da mi je bilo loše. Znate kako, pevala sam na Prvoj konferenciji nesvrstanih ovde u Beogradu. Ja i hor "Branko Krsmanović". Posle toga je Inidira Gandi rekla da želi da poseti Esmu Redžepovu, pa je nastao opšti haos. Bio je veliki problem kako da joj to organizuju jer je mimo protokola, pa su između ostalog ponovo popločavali ulicu u kojoj sam živela, iako je bila popločana. To su ipak mnogo lepe i bitne stvari koje sam doživela i to je bila jedna čast. Nije da sam ja morala, već sam predstavljala svoju zemlju. Na primer, bila sam '68. godine u Australiji, kad mi je stigla nota od SIP-a da treba da "svratim" u Bombaj. I ja "svratim" u Bombaj, i tamo ostanem 25 dana. Gradila se, naime, tamošnja luka i četiri zemlje su konkurisale za taj posao, među njima i naša zemlja. Od kad sam sišla u Bombaj, prvo počnem da pevam nekim vojnicima, pa zamalo višu klasu, pa za core diplomatiq, pa za nekih sedam, osam hiljada ljudi u nekoj fablici... Naš konzul mi kaže – slušaj, Esma, ako dobijemo ovaj posao, to će biti velika stvar za nas. I mi dobijemo taj posao... U Pakistanu isto neka centrala...

Jesu li znali to da cene? Kako su vas nagrađivali?

Kako da ne. Dobijem pismo da odem kod gradonačelnika Bombaja, sve su nas pratili sa onim sirenama. A tamo, on spremio poklon – neki specijalni bubanj od nekog posebnog drveta. A i naši SIP-ovci su odvojili deset hiljada dolara da nas časte. Uvek su bili korektni, moram da priznam. Svi ti pokloni koje sam dobijala svuda po svetu biće smešteni u Muzeju muzike i humanosti koji sada gradim u Skoplju. Sve ću pokloniti gradu. Meni ništa ne treba osim dva, tri obroka dnevno.

Koliko znam, pevali ste mnogim predsednicima tog doba, pa i Sadamu Huseinu. Kod njega u bunkeru, je li tako? Kako se tako nešto organizuje?

Dok sam bila u Pakistanu, dobijem pismo od ambasadora da odem u Avganistan. Šifra "svrati" (smeh). Onda odem tamo, pa mi jave – "Esma, Iran". Odande – u Irak, sve mercedosovom limuzinom. Preko Turske i Sirije. Ispostavilo se da je naš Ljubičić išao da otvori neke objekte, odnosno palatu za Sadama Huseina. Tu sam pevala na večeri spremljenoj našima u čast. U palati sam i spavala. Bila sam gost i na njihovoj televiziji čitavih sat vremena. A i u Avganistanu sam bila prva strana pevačica koja je pevala na njihovom radiju. Uopšte, naš ansambl Esma–Teodosijevski ulazio je tamo gde niko nije mogao u ono vreme. Branila sam boju našu, mila. Nosila sam haljinu – zastavu, a petokraka mi je bila ovde na grudima.

Sad Madona nosi haljinu od američke zastave, je l’ znate?

Eto vidiš.

I vi tako u mercedesu kroz pustinju...

A znate odakle mi taj mercedes? Pevala sam u njihovoj fabrici za radnike i oni me pitaju koja kola bih volela da mi poklone. Ja kažem da ne bih kola, nego da bih volela onu veliku limuzinu, da mogu svu decu da smestim unutra kad putujemo. Desilo se slučajno da je baš istog dana kod njih Cemović poručio šest stotina novih mercedesa za Tita. Tako ja dobijem moj na poklon.

Kažite mi da li ovi novi autoriteti cene to što vi radite? Kako se, uostalom, oni vama dopadaju?

Nemam ništa protiv onih koji su dobronamernici i koji žele da pomognu svom narodu.

Kako znate ko je dobronameran?

Znaš, mila, umetnik jedno deset, petnaest godina gleda unapred neke stvari. Videla sam mnogo puta nešto što niko nije video. Šta je to? Ne znam. Vidim i za lični život. Mnogo puta vidim zemljotrese, ali ne znam gde se dešavaju. To je malo čudno. Nepogode osećam pre nego svako drugi. Tri dana pred zemljotres u Skoplju nisam mogla da spavam, bilo mi je muka, povraćala sam; zaspala sam tek kad je sve prošlo. Uostalom, i sa muzikom sam jedno dvadeset godina unapred. Stil pevanja koji sam ja imala kad sam počela da pevam drugi umetnici tek sad usvajaju.

Jeste li usamljeni zbog toga?

Kako kad imam 47 dece? (Esma ih je sve usvojila, prim. aut.) Imam s kim da podelim, i to su sve muzičari s kojima mogu o tome da razgovaram. Mojoj deci su instrumenti kao igračke. I sva su ta deca meni došla sama, ja ih nisam birala. Neko ih pošalje, ili već. Jedno dete mi je dovela kočanska policija. Zovu i kažu – imamo jedno dete, ne daje nam se u dom, mnogo je dobro. Kažem – dovedite ga. Znaš, malo je bolesno, kažu mi. Ispostavi se da je mnogo, ne malo bolesno. Ali, to dete sada vodi orkestar Teodosijevski.

A osetite li i ljude tako kao zemljotrese?

Ja osetim ljude, ali uvek za njih nađem izlaz. Možda je morao, ili nije razmišljao, pa se posle kaje. Uvek opraštam, da. Ako neko kaže kako je drugi loš, ja kažem – znaš šta ima dobro? Vidi kako ima lepe cipele!

Neko uređuje te stvari, pile moje. Ima nešto. Ima i zlo. Neka sila nas predodredi i deli na dobre i loše.

Kako danas živi vaš narod, šta mislite?

Moj narod traži malo. I svi bi bili mnogo srećniji da su kao Romi. Mi ne tražimo državu, nikome ništa ne otimamo, nikog ne okupiramo. Želimo da živimo po celom svetu. Makedonija je primer kako se sa Romima postupa i naš model sada uzimaju mnoge države koje žele da unaprede romska prava. Romi su Ustavom priznati kao narod, oni imaju svoje predstavnike u parlamentu, svoje škole, gotovo da nema mesta u Makedoniji gde nema radija na romskom jeziku.

Pomogli ste mnoge bolnice, porodice, puno novca dajete u humanitarne svrhe. Jeste li vi sledeća dobitnica Nobelove nagrade za mir iz Skoplja?

Ne bih je dobila ja, već Romi, Makedonija, Jugoslavija, jer je to ono u šta ja verujem. Trudim se da dam primer svima, ne samo Romima već svima koji nemaju mogućnosti da uspeju u životu, da vode dostojanstven život. Veliko je zadovoljstvo kad učinite neku dobrotu. A vidim da je apatija uhvatila izbeglice; to je strašna depresija jer su izgubili volju za životom. Treba ponovo da ih inficiramo životom. Evo kako sam ja tako jako pelcovana da ništa loše ne može da me otruje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---