---

Roman - Išmail >

"Čitabl" interakcija

Vladimir Arsenijević – Aleksandar Zograf: Išmail
Rende, Beograd 2004.

Što se keve tiče ona je i samu reč UMETNOST uvek izgovarala sa takvim prezirom da se već i ja osećam ko kreten svaki put kad je izgovorim.

Uvuklo mi se pod kožu valjda.

A umetnost mog ujaka mora da je bila zajebana. Ne znam kako i ne znam zašto – neće mi kažu – al on je u dvaestrećoj godini života zbog te svoje umetnosti završio najpre u ludari pa su ga odatle oterali pravo u askaru i na kraju još i u mardelj na godinu dana.

Celu "pretpriču" oko ove knjige verovatno već znate iz medija: prvo je Aleksandar Zograf dobio ponudu francuskog izdavača da učestvuje u "projektu" Black Is Beautiful: crtač i pisac po crtačevom izboru sarađuju tako što ovaj prvi nešto nacrta, a onda, inspirisan crtežom, pisac napiše noir-priču. A Francuzi to, naravski, objave. Razmišljajući kome bi mogao ponuditi partnerstvo za priču, Rakezić/Zograf se opseti starog poznanika Arsenijevića, te mu doturi crtež kojim se otvara ova knjiga: čovek leži na pruzi, s nesumnjivim suicidalnim nakanama, a u ruci drži živu kokošku; voz samo što ga nije pregazio, i vidimo užasnuto lice mašinovođe koji zna da je prekasno da bilo šta učini. Arsenijević koji je, kako kaže "umoran od devedesetih", seda i počinje s ispredanjem priče locirane u ono mitsko vreme njegovog, Zografovog, a bogme i mog ranog odrastanja, u 1979. godinu najpoznijeg titoizma i najranijeg panka na brdovitom Balkanu... Samo se priča, avaj, otima kontroli i polako se premeće u roman(čić), poprilično izlazeći izvan zadatih okvira, žanrovskih, tematskih i svih drugih. Tako na koncu nastaje kratki roman (ili "grafička novela") Išmail, u kojem je za glas četrnaestogodišnjeg naratora, senzibilnog i nedozrelog beogradskog klinca i pankera-u-pokušaju zadužen Arsenijević, za crteže i ilustracije koji prate i neretko "oplemenjuju" priču jakako Zograf, a duetu se pridružuje i zagrebački maher Borivoj Radaković u rutinski vešto napisanoj "ulozi" nesrećnog zagorskog železničara Drageca, te kunsthistoričar Svebor Midžić, u ironijsko-(de)mistifikatorskoj roli meksičkog anarhiste, art-konceptualiste i te(r)oretičara Hermana Hervasa Dijesa.

Samoubica je pripovedačev ujak Ivan, iliti Išmail, kako insistira da ga zovu nakon što se trajno preobraća u radikalnog konceptualnog umetnika, prekinuvši sve veze sa "građanskom egzistencijom" i spalivši gotovo sve mostove za sobom. Ivana/Išmaila, dakle, više nema, okončan je jedan život za koji je više nego jasno od čega se ono bio odmakao – kao i zašto je to učinio – ali ne baš i ka čemu se to bio primakao, i da li je to vredelo sve te muke... No, na to pitanje, ako ćemo pravo, još ni ona "prava" istorija umetnosti nije dala bogznakakav odgovor: radikalna replika na radikalnu malograđanštinu, tako trendy u tim već davnim dekadama, neretko je patila od nepopravljive nadobudno-diletantske mućkovitosti... Svakakvog je treša tu bilo; otvoreno je pitanje da li sama radikalnost treša može isti da "transcendira" do nivoa relevantnog artističkog akta... Kako god, bezimeni maloletni pripovedač, uhvaćen u mrežu poblesavelih hormona i potrebu za makar i posve neartikulisanim provrištavanjem Pobune, u svom ujaku vidi Mitsku Ličnost, onoga ko je bio radikalno Drugo u odnosu na sve što ga okružuje; derletova, pak, majka sklonija je da u svom bratu morbidno skončalom pod Dragecovom lokomotivom (treba li naglašavati da je i sam programirani suicid bio deo njegovog životno-artističkog "projekta"?!) gleda neodgovornog i sebičnog ludaka koji je upropastio ne samo svoj nego i živote najbližih – ili čak sasvim "kolateralnih" stranaca – zanoseći se svim tim kvaziumetničkim prenemaganjima i budalaštinama...

Iako nepopravljivo "odsutan", Išmail je centralna ličnost Priče, među ostalim i tako što je pozicioniran, usidren u njenu srž kao svojevrstan lakmus: otkrivajući svoj pogled na njega, svi nam junaci zapravo kazuju najviše o sebi. A to su, osim majke i sina te prostodušnog i čestitog pripadnika radničke klase iz hrvatskog zagorja – koji se pojavio na beogradskom Novom groblju da se izvini za ono što se dogodilo – još i neodoljive porodične bakute-usedelice Mila i Draga, koje su beskrajno volele Ivana/Išmaila i, za razliku od sestre mu, neupitno verovale u njegovu "genijalnost" na onaj način na koji istinski plemeniti ljudi prihvataju i ono što apsolutno ne razumeju, ako je to deo života i karaktera voljenog bića. I taj Išmailov afterlife preko kojeg se zrcale prepleti ljudskih sudbina i sukobi njihovih naravi i shvatanja, a sve ispričano u low-key fazonu, kroz usta jednog gradskog klinje čije "mislim, ono", "žešće", ili "kapiraš" sadrže bar onoliko različitih značenja koliko Eskimi izmaju različitih reči za sneg, to je dakle potka romana Išmail.

Ova je knjiga pre svega zanimljiv "osmoručni", interaktivni eksperiment i imam dojam da su se njeni autori zabavljali stvarajući je, no njenoj komunikativnosti "ekscentričnost" povoda i izvedbenih sredstava ništa ne škodi, to jest na sve se to može 'ladno i zaboraviti i naprosto je čitati kao i bilo koji drugi roman "recentne produkcije". Arsenijević, igrajući na malom prostoru, nije mogao da preskoči vlastitu senku, ali je u Išmailu pokazao da mu kao piscu ovakav uslovno "minimalistički" (uostalom, pankerski: resko, kratko, brzo, bez dugih solaža...) pristup odgovara – uostalom, videlo se to još u "Potpalublju" – i uspeo je da plasira nekoliko uistinu dojmljivih rešenja i ljupkih portreta, koliko epohe i Grada, toliko i ljudi koji su se pokatkad i nerazmrsivo zaplitali u kučine jednog naizgled tako mirnog života.

A Zografa što se tiče, on je Priču prvo podstakao, a onda se povukao u drugi plan prepustivši se njenim zakonitostima sada već sasvim nezavisnim od njega, zadovoljivši se ulogom "tek ilustratora"; samo, Zograf ne bi bio to što jeste da nije u stanju da iz svakog povoda izvuče zlatnu žicu: otuda su njegovi crteži, iako "verno" prate razvoj radnje u Tekstu, bazično lirsko-onirički roman za sebe, koji knjizi dariva Drugu Dimenziju, unikatnu u ovdašnjoj savremenoj umetnosti. A šta li će sad oni Francuzi da rade?! Tja, bolje bi im bilo da prilagode pravila životu, nego obrnuto; osim ako i oni ne veruju u sve ono što ispoveda Išmailova sestra, misleći da će joj to pomoći da se ne raspadne. A neće, provereno!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---