Mađarska >

Farsa sa državljanstvom

gabor bodiš, radio slobodna evropa

Osim ekonomske računice, vlada insistira na tome da će davanje državljanstva (niko ne zna kakvog) potomcima onih koji su 1920. ostali izvan granica svoje tadašnje domovine posvađati Mađarsku sa Evropskom unijom i susedima

(Specijalno za "Vreme" iz Budimpešte)

MLAD I BOGAT: Mađarski premijer Đurčanj

Ono o čemu će Mađari u Mađarskoj glasati 5. decembra nema veze ni s državljanstvom, ni s položajem Mađara izvan granica, ni s nacionalnim osećanjima, ni s patriotizmom, ni s Evropskom unijom, a bogami ni sa susednim zemljama. Ima, međutim, debele veze sa unutrašnjom politikom Mađarske.

Slučajni prolaznik u Budimpešti stekao bi sasvim drugačiji utisak čitajući letke drečave žute boje, kojima vladajuća koalicija socijalista (transformisani komunisti) i liberala plaši običan svet ekonomskom propašću u slučaju glasanja "za" na referendumsko pitanje o eventualnom omogućavanju davanja državljanstva (nekakvog) onim Mađarima koji žive u Rumuniji (oko milion i po), Slovačkoj (600.000), Srbiji (300.000), Ukrajini (150.000), Hrvatskoj (nekoliko desetina hiljada) i Sloveniji (nekoliko hiljada). Novopečeni mađarski premijer Ferenc Đurčanj (mladi socijalistički kadar, svojom ženidbom porodično povezan sa krugovima stare komunističke nomenklature, pritom jedan od najbogatijih Mađara) i njegova ekipa gromoglasnom kampanjom iznose zastrašujuće podatke o masovnom ulasku Mađara (najskromnija brojka je 800.000, koliko ih ima takozvanu mađarsku legitimaciju, sa kojom jedino mogu da se slikaju za neki porodični album). Ta pretpostavljena navala na Budimpeštu, Segedin, Pečuj i ostale gradove prouzrokovala bi vanredni izdatak za svaki mađarski džep u iznosu od 20.000 (neki tvrde i 30.000) forinti (80 evra) mesečno. Naime, to je računica vlade koja dalje tvrdi da će Mađari sa strane jednostavno uništiti socijalnu mrežu države, a da će nagli porast onih koji će naprasno da počnu da se školuju, leče, rađaju decu koštati državni budžet najmanje 500 milijardi forinti (više od dve milijarde evra).

PROTIVREČNE RAČUNICE: Slika postaje još zamršenija nakon saopštenja jednog nezavisnog faktora, Mađarske privredne komore, čiji je predsednik Laslo Parag izjavio da će uvođenje državljanstva za prekogranične Mađare već u prvoj godini doneti milijardu i po evra viška u državnoj kasi, i da će nakon 14 godina taj višak iznositi više od dve milijarde

Osim ekonomske računice, vlada insistira na tome da će davanje državljanstva (niko ne zna kakvog) potomcima onih koji su 1920. ostali izvan granica svoje tadašnje domovine posvađati Mađarsku sa Evropskom unijom i susedima. Nema veze to što ti susedi uglavnom nezainteresovano ćute, a činovnici EU-a kažu da je tako nešto unutrašnja stvar zemalja članica.

Postavlja se pitanje zašto se unosi toliko emocija i toliko truda u miniranje nečeg što ima samo minimalne šanse da postane neki stvarni zakonski akt? Naime, na referendumu se glasa o tome da li da se parlamentu omogući da izradi zakon po kome će Mađari (koji će moći dokazati takvo etničko/državno poreklo) moći da steknu (povrate) državljanstvo na lakši način od, recimo, Kineza, Šveđana ili Rusa. Pri tom, taj zakon bi morao biti sistemski, što znači da je potrebna dvotrećinska većina za njegovo usvajanje, a to je moguće samo uz saradnju socijalno-liberalne koalicije na vlasti i konzervativne opozicije. Englezi, koji imaju pet vrsta državljanstva, rekli bi: no chance.

Mađarsko glasačko telo podeljeno je pola-pola između vladine koalicije i opozicije i oni ne mogu da se slože ni oko najbeznačajnijih zakončića, a kamoli oko nečega što donosi nove glasače. To je jedino objašnjenje, sve ostalo su beznačajne nijanse. Eventualnim prelaskom čak i nekoliko hiljada Mađara u zemlju maticu povećava se tabor onih koji će podržati nacionalno uvek obojeniju konzervativnu opoziciju. Zato se socijalno-liberalna koalicija panično plaši referenduma, na kojem najmanje dva miliona plus jedan glasač mora da kaže "da" da bi parlamentarna rasprava o državljanstvu bila otvorena (trajala u nedogled). Nakon tako žestoke kampanje protiv, teško je zamisliti da će bilo koji Mađar izvan granica ikad svoj glas dati za socijaliste. Mada čuvenu amneziju glasača ne bi trebalo nikad potceniti – ni u Mađarskoj.

Ipak, biti ksenofobičan može politički da se isplati, jer najnovija ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je podrška socijalistima porasla za dva odsto. Istina, oni su u odnosu na konzervativne fidesovce u zaostatku za više od deset indeksnih poena. Ovi potonji su izveli sa pitanjem državljanstva svoj dosad najuspešniji politički manevar i navukli su na tanak led internacionalistički obojene bivše komuniste i nacionalno do tuposti indiferentne liberale.

BEZAZLENI POČETAK: A sve je počelo naivno. Socijal-liberalna koalicija je 2002. dobila izbore za dlaku i smenila vladu FIDES (mladi demokrati – mada, ime vara!). Za premijera nije izabran predsednik stranke Laslo Kovač, nego jedan drugi bivši komunistički visoki činovnik, Peter Međeši, koji će ući u mađarsku istoriju, ako ne zbog državničkog učinka, onda zbog jezika kojim je komunicirao i koji je bio nalik na mađarski, ali ne suviše. Posle letošnjih odmora, spremajući se de očisti svoje redove, Međeši je hteo upotrebiti metlu i kod svog koalicionog partnera, liberalâ. Oni su vrisnuli u odbrani svog ministra privrede, Međeši je zapretio ostavkom – što je na opšte zadovoljstvo i brzo prihvaćeno. Za novog premijera izabran je mlađani milioner, bivši ministar sporta i Međešijev savetnik Ferenc Đurčanj. Jedna od njegovih prvih izjava takođe je za pamćenje: odgovarajući na neko pitanje, ničim izazvan preporučio je Mađarima da "svoje žene u godinama zamene za mlađe". Posle je dugo objašnjavao šta je u stvari hteo da kaže.

Nakon nekoliko suvislijih izjava i očiglednog dinamizma, Đurčanj je postao "smrtna" opasnost za opoziciju, koja je do tada po svim ispitivanjima javnog mnjenja za 15–20 odsto vodila ispred stranaka koje sada vladaju. Viktor Orban, bivši premijer, vođa opozicije, fudbalski trener-amater, odjednom je napravio potez koji menja smer. Na tacni mu se nudi inicijativa potpuno marginalizovane Svetske organizacije Mađara (MVSZ), koja je skupila više od 300.000 potpisa, što obavezuje parlament da raspiše referendum. Orban je svojevremeno, kao premijer, znatno skresao budžet ovoj organizaciji i izbegavao je susret sa suviše agilnim predsednikom MVSZ-a, Patrubanjijem. Sve do sadašnjeg trenutka. Inicijativa je podignuta na najviši nacionalni nivo. Postoji protivljenje (bar duhovnom i pasoškom) ujedinjenju svih 15 miliona Mađara, koji su potencijalno i novi birači. A izbori su za nešto više od godinu dana.

I na kraju, šta sa Mađarima izvan granica? Ne treba ih uznemiriti. Sve što se dešava u zemlji matici dovoljno je neprijatno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST