Srpski put, drugi pokušaj >

Težim putem

bojan pantić

Osvajanje planinskog vrha Kabra 2004. godine, nije uspelo. Trećeg maja vođa ekspedicije Dragan Jaćimović pao je u pukotinu u ledu i povredio desno rame. Ekspedicija je tada prekinuta, ali se od "Srpskog puta" nije odustalo. Odložen je za proleće 2005.

PRVI POKUŠAJ: Ekipa "Srpskog puta"

Sedmočlana ekipa "Ekstrim samit tima", krenula je prvog aprila 2004. na put sa željom da bude prva koja će kročiti na jedan od neosvojenih vrhova na Himalajima. Do visine od oko 6000 m, nakon koje se odustalo od daljeg uspona, stigli su Dragan Jaćimović i Miloš Ivačković. Kabra (7318 m) je, kako je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa 5. juna ove godine izjavio Ivačković, najviši neosvojeni vrh na svetu. "U alpinizmu je jako teško znati da li je neko nekada bio na nekom vrhu na Himalajima. Za penjanje je potrebna dozvola nepalskih vlasti, ali jako mnogo ljudi to pravilo krši. Međutim, ovaj vrh je toliko tehnički zahtevan da verovatno niko nije mogao da se na njega penje pre nas." Nakon neuspeha, Jaćimović i Ivačković su obećali jedan drugom da će pokušati ponovo sledećeg proleća.

Posle njihove ekspedicije, kako je objasnio Jaćimović, niko nije pokušao da se popne tim putem. Međutim, bilo je ekspedicija koje su dolazile u podnožje planine i tu donosile odluku da se vrate kući, uopšte ne pokušavajući da se popnu do vrha. On dodaje da će sledeću ekipu za osvajanje Kabre pojačati penjači Nikola Đurić i Siniša Vujić, članovi alpinističkog odseka planinarskog saveza Beograda.

Ekspedicija će biti još bolje tehnički opremljena i bolje organizovana, na osnovu nedostataka uočenih pri prvom pokušaju: "Bićemo organizaciono jači, pre svega u baznom kampu, jer će biti više tehnike i slanja izveštaja u realnom vremenu. Imamo dogovore sa nekim svetskim TV stanicama za slanje video i tonskog signala uživo sa ekspedicije! Ovde kod nas potpisali smo ugovor sa medijskom kućom B92, kompanijom ‘Novosti’ i nedeljnikom ‘Vreme’ o praćenju i podršci za vreme uspona." Za ekspediciju će biti potrebna značajna finansijska sredstva. Prema nekim podacima, prvi pokušaj osvajanja Kabre koštao je oko 150.000 dolara, što je ipak relativno jeftino u poređenju sa ekspedicijama na Mont Everest, koje samo za dozvolu za uspon moraju izdvojiti 70.000 dolara za svakog člana tima. Jaćimović računa na podršku više domaćih nego stranih sponzora, ali ipak ističe da to kod nas ide prilično teško, jer su kod nas takvi poduhvati uvek u drugom planu.

Na put se kreće 28. marta a povratak ekspedicije je planiran za 14. maj 2005.

Pripreme za novi pohod su krenule ubrzo po povratku u Beograd. Bazične pripreme se vrše u sportskom centru Vojne akademije na Banjici, a članovi ekspedicije su se već penjali i na najviši vrh Evrope – Elbrus (5642 m) u julu ove godine. Nakon toga, na red je došao vrh Mera Peak (6476 m) na Himalajima. Još intenzivnije pripreme treba da počnu u Bugarskoj, usponima na zaleđene vodopade planina Rila i Pirin. Posle toga, pripreme se nastavljaju na Brezovici, gde će im domaćini biti drugi članovi "Ekstrim samit tima". Jaćimović najavljuje: "Nećemo propustiti priliku da u toku zime ispenjemo što više teških smerova na Prokletijama i Durmitoru". Poslednji veliki test će biti uspon na Akonkagvu (6962 m), najviši vrh Južne Amerike. Polazak je određen za 25. januar 2005. a ekspedicija će trajati 24 dana.

Uspešna ekspedicija na Kabru trebalo bi da bude kruna tog višegodišnjeg pažljivog pripremanja i planiranja. Teži put uspona, Serbian way, zahteva maksimalnu pripremljenost, ozbiljnost i posvećenost.

Janićijević objašnjava motive za osvajanje Kabre najtežim putem,: "Penjati se kroz bilo koju himalajsku stenu, predstavlja izazov i iskušenje koje se teško da opisati. To je ona iskonska čovekova želja da oseti granice u sebi, kroz kontakt sa netaknutom prirodom. Zašto težim putem? Odgovoriću pitanjem: šta može čovek da nauči izbegavajući teškoće u životu? Da li u njemu nešto ostaje?Iskustvo, samopouzdanje, smirenost? Sigurno ne. Oni koji se suprotstavljaju teškoćama, idu težim putem, dobijaju mnogo. Mene su planine učinile boljim čovekom. Eto zašto težim putem."


 

Planinski vazduh

Uslovi sa kojima se na Himalajima suočavaju su izuzetno surovi i po život opasni. Temperatura se spušta ispod minus 30 stepeni a naleti vetra dostižu brzinu od 150 km na čas. Nedostatak kiseonika dodatno otežava svaku fizičku aktivnost – na Mont Everestu vazdušni pritisak je samo 340 milibara. Organizam se može donekle prilagoditi ekstremnim uslovima, ali se u zavisnosti od zdravstvenog i kondicionog stanja alpiniste javljaju mnogi simptomi "visinske bolesti". S usponom na veće visine, simptomi postaju sve ozbiljniji. Glavobolje, mučnina i povraćanje su prvi ozbiljniji problemi. Hrana postaje bezukusna i teška za gutanje, a voda preko potrebna – vazduh je jako suv i samim disanjem se gubi mnogo vlage iz tela, što može dovesti do dehidracije. Sem ekstremne slabosti, gubitka koordinacije pokreta, otežanog i nerazgovetnog govora, vremenom dolazi do promena u ponašanju i svesti penjača. Iznad 8000 m je takozvana "zona smrti" u kojoj postoji velika opasnost od padanja u komu, plućne i moždane embolije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST