---

Intervju - Čarls Viploš, ekonomski savetnik francuskog premijera i predsednika Evropske komisije >

EU – jedina strategija

"Recept za Srbiju je: smanjiti deficit tako što će se usporiti privatna i javna potrošnja, a da bi privreda ipak nastavila rast, preostaje da se podstakne rast izvoza, što zahteva depresijaciju dinara. Za Srbiju jedina prava strategija je da što pre počne sa pridruživanjem EU-u, a zatim i da pređe na evro. Ako želite da vas političari slušaju, morate biti veoma tihi"

Čarls Viploš je profesor uglednog Instituta za međunarodne studije u Ženevi. Doktorirao je na Harvardu, a predavao je na Berkliju, Kilskom univerzitetu, na čuvenom MIT-u... Član je Ekonomskog saveta francuskog premijera, pripada grupi nezavisnih konsultanata predsednika Evropske komisije, povremeno je konsultant Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija. U Beogradu je boravio kao gost Francuskog kulturnog centra i Centra za liberalno demokratske studije, a u intervjuu za "Vreme" govori o "zdravlju" dolara, ekonomskim odnosima SAD–EU, srpskom spoljnotrgovinskom deficitu i političarima koje savetuje.

"VREME": Hoće li se dolar već jednom stabilizovati? Šta se to zapravo dešava i kome pogoduje ova situacija?

ČARLS VIPLOŠ: Kada će se dolar stabilizovati – to niko ne zna. Očekujem da će još izvesno vreme da pada, te da se zatim stvari preokrenu i da počne da jača. Podsećam vas, pre četiri godine dolar je bio veoma snažan, što bi ekonomisti rekli – precenjen. Sada je blago potcenjen, a na putu je da postane veoma slab. Može se desiti da za naredne četiri godine bude opet veoma jak. Tako se valute ponašaju, a razlozi za to nisu do kraja istraženi.

Krajem devedesetih, u vreme kada je dolar nezadrživo rastao, ministar finansija Robert Rubin lansirao je čuvenu rečenicu: "Jak dolar je dobar za američku privredu." On je to neprekidno ponavljao, a njegovi naslednici rade to i dan-danas, bez obzira na to što je dolar sada veoma slab. Međutim, tada je to imalo smisla, jer su SAD prolazile kroz svoju najdužu i najsnažniju ikada zabeleženu ekspanziju, te je postojala raširena bojazan od rasta inflacije. I zaista, blokiranjem rasta uvoznih cena, jak dolar uspeo je da smanji inflacioni pritisak, to je bilo dobro za SAD. Sada, kada je američka privreda usporila rast, upravo je bolje da dolar bude slab, najviše stoga što to pogoduje rastu konkurentnosti američkog izvoza.

Evro je u suprotnoj situaciji. U samom početku, kada je evro tek pušten u opticaj, odmah je počeo da pada, što je dodatno potkopavalo njegovu poziciju. No, trenutno Evropa beleži veoma skroman rast, a snažan i precenjen evro tu nikako ne može da pomogne. Osim što ipak ima jedna dobra stvar, a to je što jak evro uspeva da ublaži naftne šokove, pošto se cene nafte definišu u dolarima. Dakle, slab dolar je dobar za SAD, a loš za Evropu. Američka vlada veoma je zadovoljna ovakvim razvojem događaja, ali to neće da kaže.

Često se čuje da Srbija treba da depresira valutu da bi se "izlečio" spoljnotrgovinski deficit. Ali, ovaj lek u SAD izgleda nije uspešan, američki deficit, uprkos slabljenju dolara, i dalje raste. Kako to?

Popularno objašnjenje, da dolar pada zbog velikog spoljnog deficita, nije mi uverljivo. Već deset godina američki deficit sve je veći, a dolar je u to vreme neprekidno jačao. Dva su razloga zašto Amerika ima ogroman spoljni deficit. Prvi razlog je veliki budžetski deficit. Vlada SAD smanjila je poreze i povećala vojne izdatke zbog 11. septembra, Avganistana i Iraka. Drugi razlog je taj što su Amerikanci praktično prestali da štede, te se budžetski deficit ne može "zatvoriti" tako što bi se iz domaće štednje kupovale državne obveznice ili drugi finansijski instrumenti. Ova dva faktora toliko su jaka da slabljenje (depresijacija) dolara ne uspeva da ublaži spoljni deficit. Doduše, to podstiče rast izvoza, ali pošto Amerikanci potroše sve što zarade, to znači da i uvoz, takođe, raste. A to što je dolar slab svakako da neće ubediti predsednika Buša da podigne poreze ili da smanji vojne izdatke. Sve dok se upravo to ne desi, spoljni deficit će biti ogroman, a dolar će ići čas gore, čas dole.

Šta onda savetujete Srbiji?

E sad, Srbija nije baš kao SAD. To što Amerika ima toliko visok spoljni deficit znači da neko drugi iz sveta, uglavnom zemlje jugoistočne Azije i Latinske Amerike, imaju interes da finansiraju njihov budžetski deficit, što ni tamo ne može trajati večno. Ali, to trenutno nikoga ne brine niti treba da brine. Srbija ipak nije u istoj situaciji. Srpski deficit i zaduženost su, kako god da ih merite, ogromni, a za razliku od SAD, baš i nema zemalja koje bi rado finansirale srpski dug. Stoga se spoljni deficit hitno mora smanjivati. Depresijacija zaista pomaže, ali, kako u Americi, tako i u Srbiji, neće pomoći ako se nastavi rast državne i privatne potrošnje. U stvari, dobra strategija ima sledeće korake: treba smanjiti deficit tako što će se usporiti privatna i javna potrošnja, a da bi privreda ipak nastavila rast, preostaje da se podstakne rast izvoza, što zahteva depresijaciju dinara.

Šta mislite o protekcionizmu u Evropskoj uniji i šta će se desiti posle Kankuna?

Za mene je sastanak u Kankunu veoma povoljna stvar. Jer, iako Evropska unija ima prilično slobodan režim razmene, ostalo je jedno "tvrdo jezgro": farmeri, bankari, infrastruktura... Što se tiče EU-a, upravo je tu nastala prekretnica. Zemlje u razvoju su prvi put uspele da odbace ustaljenu šemu pregovora, gde je Zapad uvek uspevao da izvrši pritisak na siromašne zemlje da smanje zaštitu u onim sektorima gde su bogati imali interes da izvoze, a da istovremeno u svojim zemljama zadrže visoke carinske barijere u domaćim politički osetljivim sektorima. Bogatima je do tada uvek polazilo za rukom da na tom planu učine minimalne ustupke i da kažu nerazvijenima: "Evo, za sada vam dajemo ovoliko; ukoliko se složite, sledeći put ćete dobiti više." U Kankunu, zemlje u razvoju su prvi put odgovorile: "E sad je bilo dosta. I mi imamo svoje zahteve i radije uopšte nećemo sklopiti dogovor, nego da potpišemo još jedan, neuravnotežen sporazum koji će isključivo ići u vašu korist." Naredni put, bogate zemlje će morati ozbiljno da shvate i uvaže potrebe druge strane, što je veliki korak napred.

Ko će prvi uvesti evro – Srbija ili Velika Britanija?

Lako se može desiti da to bude Srbija. Trenutno, recimo, funta slabi u odnosu na evro, i to je jedan od uzroka bržeg privrednog rasta Britanije od EU-a. Kao rezultat, imamo i to da u Britaniji više niko i ne govori o uvođenju evra. Osim toga, posle velike valutne krize iz 1993. godine izvršena je duboka reforma Britanske centralne banke, koja je sada postala potpuno nezavisna od Vlade, sa jasnim zadatkom – da brine o stabilnosti cena – što se sprovodi primenom veoma promišljene i mudre strategije. Britanska centralna banka je po mnogo čemu bolja od Evropske centralne banke, što je dodatni razlog da Britanci ne žele da prihvate evro.

Srbija, s druge strane, nema tradiciju monetarne stabilnosti. Ali, iako je napredak na tom planu od 2000. godine zaista ogroman, mislim da je za Srbiju jedina prava strategija da što pre počne sa pridruživanjem EU-u, a zatim i da pređe na evro, što će ojačati sve privredne institucije, kao što se to već desilo u mnogim zemljama. To je bio slučaj i sa Italijom i sa mojom domovinom Francuskom. Samo kada gledam šta se sve desilo u poslednjih pet godina – da pomenem samo dva naftna šoka, 11. septembar, kao i nekoliko ratova u okruženju, uključujući Kosovo – zaista se pitam da li bi Evropa, da nije prešla na evro, ponovo doživela jedan ili više spekulativnih udara i valutnih kriza, kao što smo ih, uostalom, redovno imali tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Unutar EU-a kao da je sklopljen prećutni "dogovor o nenapadanju" i kao da jedni drugima kažu "ne šaljite nam vaše radnike, a mi nećemo kupovati vaše nekretnine". Šta vi mislite o tome?

Glupost, i jedno i drugo. Evropa ima previše kruto tržište rada, sa stopom nezaposlenosti koja već više od deset godina ne može da se spusti ispod devet-deset odsto. Evropski radnici su veoma zaštićeni. U Francuskoj i Nemačkoj, recimo, radna nedelja traje samo 35 sati. Veoma je teško otpustiti radnika, a vrlo je teško čak i da mu promenite radni zadatak. Stoga poslodavci ubrzano prelaze na automatizovane procedure, što smanjuje broj radnih mesta i povećava nezaposlenost. A nezaposleni, s druge strane, godinama, a ponekada i zauvek, primaju naknadu za nezaposlene, što ih destimuliše da ikada više uopšte potraže posao. Stoga je jasno da oni doživljavaju nove članice Unije kao opasne konkurente, jer to direktno vodi (toj zaista preko potrebnoj) reformi tržišta rada, koja je do sada tako uspešno blokirana. Oni samo jedno ne shvataju – čak i ako ti radnici sa Istoka, zbog "dogovora o nenapadanju", i ne dođu, jedna stvar se menja. "Novi" radnici Unije i dalje će raditi više, za manju platu. A to znači da će se na tržištu Unije pojaviti jeftinija roba. Tada će firme u "staroj" Evropi ili bankrotirati, ili će, kao što se već dešava, zatvoriti firme u zapadnom delu, i otvoriti nova, savremenija postrojenja, na istoku. A za same radnike iz novih država članica, verovatno je i mnogo bolje da im fabrike dođu na noge, te da rade kod kuće, gde im je porodica i gde su im prijatelji, nego da dolaze na Zapad i da tamo žive kao gastarbajteri.

A što se tiče nekretnina, i tu mi je teško da shvatim – šta ima tu lošeg u tome što stranci kupuju nektretnine? To prodavcima donosi novac, a ostalim lokalnim vlasnicima nekretnina podiže vrednost njihove imovine. Ovde su na gubitku potencijalni kupci. No, duboko ispod ekonomskih rezona, ovde leži jedna vrsta nacionalizma "našu zemlju nećemo dati strancima". Ovo ne samo da je ekonomski neefikasno, već vekovima predstavlja uzrok velikih problema i nevolja u Evropi. Uvek moramo da imamo na umu da je prvenstveni razlog za formiranje Evropske unije posle Drugog svetskog rata bio taj da onemogući da u Evropi ikada više dođe do ratova. Ovaj fundamentalni cilj i dalje ima isti značaj i mislim da se čitava stvar mora pokrenuti baš iz ove tačke.

U Srbiji je prevedena vaša knjiga Makroekonomija, evropski udžbenik, puna sjajnih "studija slučaja", odnosno primera iz prakse. Tako objašnjavate slučaj da u SAD tinejdžeri po celo leto rade, dok u Evropi oni idu na letovanje o trošku roditelja, što je pre svega posledica veoma zatvorenog tržišta rada. Kako Evropska unija misli da ostane konkurent SAD sa tako krutim tržištem radne snage?

Da, činjenica je da Evropa već duže zaostaje za Amerikom. Za poslednjih desetak godina jaz se stalno uvećava. Nema tu misterije, dokle god budu radili manje, Evropljani će nastaviti da zaostaju za Amerikom. I o ovoj temi se vodi dosta debata. Neki tvrde da Evropljani više drže do kvaliteta života i da su stoga siromašniji, ali da su srećniji nego Amerikanci. Ja se s tim ne slažem. Ne verujem da su Evropljani lenji. Mislim da je naš sistem socijalne zaštite, stvoren pre četrdeset godina i više – zastareo, da je loše osmišljen i da destimuliše ljude da rade. Svakako da ne želimo da naše društvo bude takvo da okreće glavu od bolesnih i najsiromašnijih, kao što je slučaj u SAD, ali stoji i to da mi te ranjive grupe možemo zaštititi bez prevelikog broja mera koje će sve ljude destimulisati da rade. U stvari, već su mnoge zemlje, poput Velike Britanije, Danske ili Švedske, primenile dalekosežne reforme, i u njima se već registruje smanjenje jaza u odnosu na SAD.

Savetnik ste mnogih važnih ličnosti, uključujući francuskog premijera, predsednika Evropskog parlamenta... Ko vas najbolje sluša?

Ovo je zaista teško pitanje. Savetovao sam mnoge kreatore ekonomske politike u mnogim zemljama i izvukao tri pouke.

Prvo, iako se bave ekonomskom politikom, ti ljudi su političari, a ne ekonomisti. Oni ekonomiju sagledavaju samo kao deo, doduše važan deo, jedne veće igre. Vi im možete savetovati nešto veoma važno, ali vas oni neće ni slušati, ako se ne "uklapate" u tu veću priču. Može se lako desiti da oni sutra zbog toga zažale, ali njihov horizont razmišljanja i onako je veoma kratak.

Drugo, vi njima dajete ideje, predloge, rešenja. Može se desiti da se zatim ne desi ništa. Onda, ponekad čak i nekoliko godina kasnije, neko primeni vaše rešenje. Vi čak ne morate ni znati tu osobu, niti je baš verovatno da će ona znati vas. Ali, ideje zaista jesu kao seme, vi ih "posejete", a one nekako rastu i jednog dana ipak vidite plodove.

A moja treća pouka je sledeća: ako želite da vas političari slušaju, morate biti veoma tihi. Nema te stvari koju političari više mrze nego da u sutrašnjim novinama vide iste one savete koje ste njima juče dali. Bilo da im verujete ili da samo shvatate razloge zbog kojih neće primeniti vaše savete, ako ste dobar savetnik, vi o tome više nećete javno govoriti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---