Kviz i život >

Svi protiv samog

maire dubh

Naravno, Branku Jokiću ne sme da se dozvoli učestvovanje u kvizu "Sam protiv svih". Upotreba invalidskih kolica je ozbiljna stvar. TV kuća RTS i organizacioni tim kviza potpuno su u pravu kada kažu da "kviz nije namenjen invalidima zato što su stolice na kojima učesnici sede izuzetno visoke, dok je kompletna scenografija od stakla, te stoga nije bezbedna za invalide". Navešću samo nekoliko istaknutih primera iz sveta gde se mogu videti znanje i hrabrost onih koji su bili spremni da se suoče s ovakvim i sličnim dilemama

Stiven Hoking, nobelovac, fizičar, genije i profesor fizike na Kembridžu.

NIJE ZA KVIZ: Stiven Hoking

Kancelarija iz koje Hoking radi je ista ona u kojoj je radio Isak Njutn, pronalazač važnih zakona fizike. Hoking bi sedeo i u Njutnovoj stolici da može, ali kako već godinama boluje od neizlečive bolesti motornih neurona i potpuno je nepokretan, sedi u invalidskim kolicima. Hokingovo zdravstveno stanje izazvalo je oštru reakciju akademskog establišmenta u Velikoj Britaniji. Prema Kraljevskom društvu i Akademskom veću Univerziteta Kembridž (Royal Society; Academic Board of Cambridge University), "gospodin Hoking ne može da bude profesor univerziteta. On ne može čak ni da govori, da se pomera ili jede, a Univerzitet nema mogućnosti da obezbedi pomoć medicinskog osoblja koja mu je potrebna 24 sata dnevno. Na predavanjima je gospodin Hoking prisiljen da upotrebljava kompjuterski sinitisajzer ljudskog govora pa mu treba čak pet minuta da odgovori na postavljena pitanja. Iz istih razloga gospodin Hoking ne može da predstavlja Univerzitet u medijima."

Dejvid Blanket, donedavno ministar unutrašnjih poslova Velike Britanije, slep od rođenja.

Savetodavni odbor Donjeg doma britanskog parlamenta reagovao je na Blanketovo postavljenje: "Mi podržavamo ideju pomoći ljudima s hendikepom, ali gospodin Blanket nije sposoban da čita brifinge i obimne dokumente s kojima ministri moraju da se upoznaju i da ih komentarišu. Kameni podovi Donjeg doma stari su stotinama godina, neravni su i klizavi pa se plašimo da će gospodin Blanket prouzrokovati opasnost po ostale članove parlamenta i vlade Velike Britanije. Na kraju, ne možemo da pustimo psa-vodiča gospodina Blanketa u Donji dom jer još nemamo toalete za pse u parlamentu."

Roza Parks, poznata aktivistkinja u američkom pokretu za građanska prava, postala je poznata kada je u autobusu odbila da ustupi mesto belcu.

Sud države Alabama doneo je odluku povodom ovog slučaja: "Stvarni problem je to što Roza Parks ne ume da stoji kako treba. To je vrlo opasno u autobusu. U slučaju opasnosti ljudi moraju brzo da izađu iz autobusa ili, u suprotnom, mogu da predstavljaju veliki rizik po sigurnost ostalih putnika. Veoma je neodgovorno od Roze Parks što je uopšte ušla u autobus. To što je Roza Parks crne boje kože nema nikakve veze s našom odlukom."

Frenklin D. Ruzvelt, predsednik Sjedinjenih Američkih Država (1933–1945).

Dobio je poliomijelitis u 39. godini života. Mišljenje Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država o ovom slučaju glasi: "Naš stav je da čovek koji ne može normalno da hoda ne sme da se podvrgne javnom poniženju i sramoti na ovako visokoj javnoj funkciji. Pored toga, njegovi savetnici mogu da se sapletu na štake i da se ozbiljno povrede. Ovakva osoba ne može da jaše konja, vrši smotru vojske ili da ide na koktele. Predsednikov avion nema lift za invalide."

Džon F. Kenedi, predsednik Sjedinjenih Američkih država (1961–1963).

Bolovao je od Adisonove bolesti čije lečenje zahteva velike doze steroida, lekova koji menjaju raspoloženje. Kenedi je još imao i onesposobljavajuće bolove u leđima zbog kojih je često bio vezan za krevet. Tim povodom Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država obratio se američkom narodu: "Zašto birate ovakve gubitnike? Zar ne možete da izaberete nekoga finog i normalnog, bez hendikepa?"

U Srbiji, poučeni primerima iz sveta, moramo da podignemo građansku odgovornost na viši nivo kada se radi o ljudima s hendikepom. Mnogo je problema koji traže građansku inicijativu. Na primer: zašto da tolerišemo invalidska kolica i kolica za bebe na istim onim trotoarima na kojima parkiramo svoja kola? Ovde je jasno da se radi o velikom riziku – bebe i invalidi jednostavno treba da ostanu kod kuće. Zatim, napori da se pošalju invalidi na olimpijske igre za hendikepirane (paraolimpijske igre) samo razvodnjavaju duh olimpizma i pravog sporta u Srbiji. Niko ne bi trebalo da prilazi sportskim objektima ukoliko stalno ne trenira i nije u vrhunskoj fizičkoj i mentalnoj formi. Drago mi je da je i u Srbiji, napokon, neko skupio hrabrost, suočio se s realnošću i rekao istinu. Nadam se da je ovo samo početak.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST