---

Dosije - NIS u reorganizaciji i restrukturaciji >

Velika operacija

Posle uzbudljive poslovne 2004. godine, u kojoj je svetska cena sirove nafte skakala i do rekorda iznad 50 dolara za barel, Naftna industrija Srbije je za novu 2005. godinu najavila odlučne korake u reorganizaciji i ukupnoj restrukturaciji – kako bi se firma sa "diverzifikovanim delatnostima" pripremila za izmenu strukture kapitala. U ovoj nužno uopštenoj formuli krije se veliki plan jedne veoma složene operacije kojom bi NIS trebalo da postane efikasniji, konkurentniji, bolje uklopljen u regionalno tržište i sa boljom pozicijom za "postupnu privatizaciju".

Predlog programa reorganizacije, možda najznačajnije srpske kompanije u državnom vlasništvu, usvojio je, na osnovu koncepcije Radne grupe za restrukturiranje NIS-a, Upravni odbor ove firme 23. decembra 2004. godine, a taj dokument biće ovih dana razmatran u Vladi Srbije, koja je nadležna da ga odobri. Inače, prema saopštenju za javnost, koje je objavljeno nakon spomenute sednice UO NIS-a, na kojoj je razmatran i plan poslovanja za 2005. godinu, nova procena vrednosti NIS-a izvršiće se do 31. marta, što će biti preduslov da se reorganizacija ove, dosad vertikalno postavljene, firme u holding akcionarskih društava i (eventualno) društava sa ograničenom odgovornošću, izvrši do polovine godine.

U prvoj fazi, naime, NIS Holding bi imao povezana akcionarska društva NIS – Naftagas (istraživanje i proizvodnja nafte i gasa), NIS – Gas (transport, distribucija i skladištenje gasa), NIS – Rafinerije i promet (integrisane energetske rafinerije u Pančevu i Novom Sadu), integrisana prometna preduzeća (Jugopetrol i NAP) i jednu "non core" (ne čisto bazičnu) divizuju u koju bi ušli FAM i FAM-Farm iz Kruševca, Rafinerija nafte Beograd, Blending Novi Sad, Inžinjering, Ugostiteljstvo i turizam, Bezbednost i Higijena.

Istovremeno sa reorganizacijom kreće i program smanjivanja broja zaposlenih, u prvoj fazi za 1600 radnika, od oko 5000 prekobrojnih u ukupno 17.500 zaposlenih u NIS-u – koji podrazumeva isplatu otpremnina. Inače, prema podacima od 31. jula 2004. godine, u osnovnim delatnostima NIS-a bilo je zaposleno 12.777 radnika, u takozvanim pomoćnim delatnostim oko 4000, a ostali su u sporednim delatnostima. U osnovnim delatnostima najviše ih je u Jugopetrolu (4734), Rafineriji nafte Pančevo (2015), Naftagasu (1504), Rafineriji nafte Novi Sad (1361) i NAP-u (1163). U pomoćnim delatnostima ubedljivo ih je najviše zaposleno u Naftagasu – oko 2700 ljudi. U sporednim delatnostima NIS-a ima 864 zaposlena. U osnovnim delatnostima prosek neto zarada je u to vreme iznosio 23.294 dinara, u pomoćnim delatnostima 24.335 dinara, a u sporednim delatnostima 20.335 dinara. Pri tom treba imati u vidu da je u NIS-u trenutno zaposleno 2597 ljudi sa visokom stručnom spremom. Kolektiv kompanije je dosta "star", jer je preko 5500 zaposlenih starije od 50 godina.

Dosadašnji planovi i alternative

Gore opisana šema nove organizacije NIS-a uglavnom podseća na onu što je pre godinu dana predložio poznati italijanski konsultant Franko Bernabe, u studiji koju je platila Međunarodna finansijska korporacija (IFC) – a koja je (oktobra 2003. godine) bila odbačena zbog protivljenja sindikata. Naime, najuočljivija razlika novog i Bernabeovog modela jeste u tome što je u spomenutoj studiji on predlagao da se glomazni Naftagas, sa preko 4000 zaposlenih, podeli na dva dela. U jednom bi bili koncentrisani oni koji rade na istraživanju i proizvodnji nafte i gasa, a drugi deo bi se integrisao sa sada slabašnim NIS – Inžinjeringom i specijalizovao bi se za servisiranje svakog istraživanja na naftu i svake eksploatacije nalazišta. Tada se proneo glas da za takvu novu celinu ima zainteresovanih strateških partnera, pa je spominjana i čuvena multinacionalka "Šulberže", koja bi verovatno na neki način garantovala pronalaženje poslova širom sveta. No, zaposleni u Naftagasu (najviše oni) imaju relativno dobro iskustvo u rentiranju domaće proizvodnje nafte, pa nisu bili radi da se otisnu na svetsko tržište usluga, na primer, pod barjakom "Šulberžea".

U Predlogu programa reorganizacije o kome govorimo – nije iznet decidiran stav o putu kojim će se nadalje krenuti u privatizaciju, osim što se ona kvalifikuje kao "postupna" i što se učešće nekih novih suvlasnika NIS-a ograničava na 25 odsto vlasništva (prema Miloševićevom zakonu o javnim preduzećima državi je garantovano 51 odsto vlasničkog udela). Treba tim povodom podsetiti da u NIS-u, a naročito oko njega, postoje, uslovno i uprošćeno rečeno, najmanje četiri pristupa oko budućeg vlasničkog statusa kompanije.

Po jednima, NIS treba da ostane u državnom vlasništvu, kao "nacionalna kompanija" u bukvalnom smislu te reči. Naznaka ove koncepcije može se naći i u široj verziji Programa reorganizacije, jer se na jednom mestu kaže da je "za NIS najprihvatljiviji oblik organizovanja akcionarsko društvo, zatvorenog tipa u državnoj svojini". Istina, ova ocena istrgnuta je iz konteksta analize izbora pravaca reorganizacije, gde se privatizacija posmatra kao budući proces i gde se iznosi ideja da se u Srbiji donese poseban zakon o privatizaciji NIS-a "kojim bi se stvorili zakonski okviri za tržišno poslovanje, kao i za zaštitu opšteg interesa". Na liniji posmatranja privatizacije NIS-a tek kao nekog dalekog, budućeg procesa jeste i unutrašnje sindikalno mišljenje: da bi država ovu kompaniju i formalno trebalo da proglasi kao "kompaniju od strateškog značaja za zemlju", jer bi, navodno, to podiglu njenu vrednost sa sadašnjih dve na tri milijarde dolare.

Otvoreni zagovornici konzerviranja državnog vlasništva nad NIS-om (kojih ima mnogo manje od onih koji to neće da kažu, ali sabotiraju svaku privatizacionu ideju) smatraju da je i delimičan monopol ove kompanije na domaćem tržištu potreban, jer privatni učesnici na naftnom tržištu obično ne prihvataju nikakve obaveze povodom "državnog energetskog bilansa" (snabdevanje derivatima vojske, toplana, željeznice i drugih slabih platiša sa državnih jasli). Oni, međutim, zaboravljaju na notornu neefikasnost svih privrednih sistema pod državnim kišobranom (i istovremeno pod državnim i političkim direktivama), a ne vode ni računa o evropskim propisima i pravilima koji će nas obavezivati na otvaranje tržišta gasa, ukoliko smo doista zainteresovani za ulazak u EU (Evropska unija ima čak 15 osnovnih "direktiva" koje, direktno ili indirektno, utiču na poziciju svake naftne privrede u državama članicama, ali je upadljivo da nema direktne regulative naftnih tržišta, oko kojih je teško postići konsenzus). Uostalom, i letošnji reformski srpski zakon o energetici poštuje evropske direktive i omogućava privatizaciju NIS-a.

Drugi pristup privatizaciji naše državne naftne kompanije, koji je, prema mnogim znacima sa svetskog tržišta, prevaziđen kao nerealističan, polazi od toga da NIS u celini treba pripremiti za tender i ponuditi ga jednom krupnom strateškom partneru. Osnovni problem u ovom pristupu jeste što se ne vidi da je neka doista krupna svetska naftna aglomeracija stvarno i zainteresovana za naše malo tržište. Još je nekadašnja ministarka za energetiku Kori Udovički, po povratku sa jednog puta u SAD, konstatovala da za NIS niko u krupnom naftnom biznisu ne pokazuje interes da ga preuzme u celini. Dobra strana ovog pristupa bila bi da državni budžet odjednom dobije relativno velike pare, a odluka bi, možda, mogla biti politički "unovčena" u međunarodnim razmerama.

Načelni protivnici takve brze privatizacije celog NIS-a, u jednom potezu, najčešće su iznosili bojazan da bi jedan veliki strateški partner, pogotovu kao dominantan vlasnik, veoma brzo ugasio naše nerentabilne energetske rafinerije i ostavio u životu samo ono što bi mu služilo za distribuciju uvozne (jeftinije) finalne robe na srpskom tržištu.

Treća koncepcija ne beži od rasparčavanja NIS-a i postupne prodaje njegovih delova, pod sloganom: prodamjo bar ono za šta se može naći kupac – a o preostalim delovima ćemo brinuti još dok budemo sastavljali ugovore sa kupcima "delova" našeg tržišta. Ovaj pristup, navodno, ima pristalice u vrhu Vlade Srbije.

Iako je ova koncepcija "demonizovana" kao put u uništavanje domaće naftne privrede, pre svega u samom NIS-u – i za njenu logiku ima nekoliko pragmatičnih argumenata. U tom smislu, uglavnom se ističe to da se za najveći broj delova NIS-a ipak mogu naći pojedinačni kupci, te da je velika zabluda da oni na gomili vrede više nego što vrede pojedinačno, itd. Ipak, većina posmatrača smatra da bi ovaj kurs privatizacije doneo više problema nego ijedan drugi.

U menadžmentu NIS-a, bar po dosad povučenim potezima, izgleda da prevagu ima koncepcija da kompaniju prvo treba modernizovati (to jest, podići joj vrednost) pa je zatim privatizovati postupno. Modernizacija bi se izvela u kooperaciji sa više strateških partnera, a zatim bi bila moguća privatizacija po takozvanom vertikalnom principu. To jest, prvo bi se zainteresovanim stranim partnerima ponudila zajednička ulaganja, te bi se uz pomoć njihovog kapitala i znanja, s jedne strane, omogućila modernizacija kompanije, a s druge – obezbedio bi se njihov interes za srpsko tržište i za valorizaciju uloženog kapitala u NIS. Po ovoj koncepciji, tek tako stabilizovana i tako pozicionirana kompanija mogla bi računati na povoljnu postupnu privatizaciju, to jest i na manjinska ulaganja u njen portfelj vlasništva. Pri tom se ne bi izgubila "nacionalna kontrola" nad kompanijom.

Kao jedan od razloga za ovaj pristup nekoj budućoj privatizaciji najčešće se ističe da bi svaki potencijalni investitor u vlasništvo NIS-a, pojednostavljeno rečeno, kupujući određen udeo u vlasništvu celog NIS-a, u stvari, kupio procenat u svakom njegovom delu, te da bi na taj način, na stratešku korist Srbije, bile sačuvane i energetske rafinerije, koje ovakve kakve su najteže podnose međunarodnu konkurenciju, ali su (navodno) neophodne svakoj državi koja neće da padne u potpunu energetsku zavisnost od svetskih producenata derivata.

Ovaj poslednji pristup modernizaciji NIS-a mogao bi se kod današnjeg poslovnog vođstva NIS-a uočiti po tome što je već objavljeno da su razgovori o "zajedničkom nastupu" i o "zajedničkim poduhvatima" vođeni sa Šelom i Kelogom (poznata svetska servisna firma), mađarskim Molom, ruskim Lukojlom, slovenačkim Petrolom i izraleskim Bejtmenom (inžinjering firma). Istina, problem kod svih, pa verovatno i kod ovih pregovora o eventualnim "joint venture" poduhvatima, jeste taj što bi u takvom slučaju i NIS morao da, pored svega ostalog, uloži i znatna domaća sredstva ili se značajnije zaduži u inostranstvu.

Kritičari ove strategije kažu da je mana ovog logičnog redosleda, prvo modernizacija pa onda privatizacija, što Srbija niti ima sopstvenog kapitala da se modernizuje, niti ima dovoljno kreditnog kapaciteta da se zaduži baš za modernizaciju naftne privrede, a vreme leti.

Kad je, s tim u vezi, reč o modelu privatizacije po vertikalnom principu, treba spomenuti da su ovim putem išle i hrvatska INA i neke druge državne naftne firme u našem regionu (u Rumuniji, Bugarskoj, itd). Ipak, ako ovaj budući model privatizacije i jeste najbliži većini u NIS-u, on još nije, ponavljamo, uglavljen u spomenuti Program reorganizacije – što, samo po sebi, znači da konačna odluka o generalnom kursu privatizacije još nije potpuno razbistrena i da o tom pitanju još ima različitih mišljenja.

Modernizacija pre privatizacije ili obrnuto

Prema konceptu razvoja i modernizacije u razdoblju između 2004. i 2007. godine izračunato je da NIS u sebe mora investirati ukupno oko 78,7 milijardi dinara ili preko milijardu evra, i bilo je procenjeno da sam može obezbediti oko 52 odsto potrebnih sredstava. No, ova računica je verovatno već prevaziđena, jer iskustvo pokazuje da kompanija može za neophodne investicije da obezbedi tek oko šesti ili sedmi deo potrebnog kapitala. Ipak, u planu poslovanja koji je usvojen za iduću godinu planiraju se ukupna ulaganja od oko 19 milijardi dinara, od čega bi sam NIS trebalo da obezbedi oko 14 milijardi dinara. Modernizacija NIS-a bi, kažu eksperti, imala razvojni značaj za celokupnu privredu Srbije, zbog uticaja ovog giganta na gotovo sve sektore naše ekonomije.

Naravno da bi rasprave o putevima privatizacije NIS-a nakon modernizacije bile realnije kada bi ova kompanija u finansijskom smislu stala "na zelenu granu" i kada bi se prethodno, planski, još pre prvih konkretnih koraka, u tom pravcu učinilo bar nešto od onoga što će se kad-tad morati učiniti (reorganizacija, redukcija radne snage, razlaz sa delovima firme van osnovnog posla, itd.). Sve to da bi ova kompanija postala efikasnija, poslovnija, modernija, kompletnija. Rečju, da bi vredela više u trenutku prodaje. Da pogledamo zato kako je NIS pregurao proteklu 2004. godinu, koja je, inače, zbog visokih cena nafte na svetskom tržištu i zbog domaćih zebnji od inflacije, za ovu firmu bila izuzetno naporna.

Iako konačni godišnji rezultati proizvodnje i usluga NIS-a u ovom trenutku još nisu potpuno poznati, procenjuje se da je 2004. godine kompanija u zemlji proizvela oko 668.000 tona sirove nafte, što znači da je moguće zabeležen blagi pad od oko dva odsto, u poređenju sa 2003. godinom (tendencija pada proizvodnje domaće nafte traje već dugi niz godina). Proizvodnja prirodnog gasa je znatne manja u odnosu na prošlu godinu. Bilo je planirano da proizvodnja u 2004. godini iznese 357 miliona kubnih metara, a proizvedeno je oko 250 miliona kubika. I proizvodnja gasa, inače, kontinuirano opada na našim nalazištima – 2001. godine proizvedeno je 427 miliona kubika, 2002. godine 366 miliona, a prošle godine 341 milion kubika. Jednostavno, domaćeg gasa ima sve manje, jer se nedovoljno istražuju domaća nalazišta. S druge strane, domaća potrošnja raste (iako su se cementare u Beočinu i Popovcu vratile sa gasa na ugalj), pa je uvoz prirodnog gasa od 2001. godine, kada je iznosio 1,5 milijardi kubika, 2004. godine narastao na 2,2 milijarde kubika.

Prerada sirove nafte u energetskim rafinerijama (u Pančevu i Novom Sadu) u 2004. godini prvi put u istoriji NIS-a prekoračila je 4.030.000 tona, naspram ukupne prerade u 2003. godini od 3.583.212 tona, što znači da je ostvaren zavidan porast od oko 12,5 odsto. Pri tom treba imati u vidu da je tokom 2004. godine u našim rafinerijama bilo prerađeno oko 3.000.000 tona nafte u svojini samog NIS-a, a to znači da se učešće NIS-a u preradi nafte u sopstvenim rafinerijama ipak nadalje smanjuje, iako su ove godine mnogi privatnici odustajali od već ugovorenih poslova sa našim rafinerijama, zbog neisplativosti uvoza sirove nafte po visokim cenama, na jednoj, i prodaje derivata po maksimiranim cenama, na drugoj strani. Sam NIS to nije mogao, s obzirom na svoju vlasničku zavisnost od države.

U unutrašnjem prometu derivata, NIS je u prvom polugodištu 2004. godine zabeležio promet manji za 24 odsto u odnosu na isto razdoblje 2003. godine, ali je kasnije, kada su se privatnici gotovo povukli iz prometa (da bi zalihe derivata više prodavali posle očekivanog jesenjeg poskupljenja), on do kraja godine ipak povećao svoje učešće na domaćem tržištu za oko dva procentna poena (na oko 80 odsto učešća). U poslednje tri godine direktna prodaja (Jugopetrola i NAP-a) beleži rast od 5,6 odsto, dok je indirektna prodaja (veleprodaja) opala za 8,15 odsto, pre svega zbog sistema ugradnje "marže" distributera u maloprodaji u cenu svih derivata, bez obzira na to od čije nafte su oni proizvedeni, pa se privatnim pumpama veleprodaja isplati čak i ako kupcu ponude podelu "ugrađene marže" po sistemu pola-pola.

Izračunato je, inače, da svaki procenat udela u maloprodaji na domaćem tržištu "vredi" 7,8 miliona evra i da svaki taj procenat donosi čistu dobit od oko 0,8 miliona evra. Iako nije jednostavno jednim podatkom tačno proceniti koliko trenutno domaćeg tržišta drži NIS, a koliko ostali takmaci (strane firme i privatnici), jer se, na primer, učešće maloprodajnih kapaciteta veoma razlikuje od učešća u maloprodaji (kod broja benzinskih stanica NIS ima oko 40 odsto, a one ostvaruju između 70 i 80 odsto prometa derivata u maloprodaji), može se izvesti spekulacija o tome koliko vredi NIS-ov, a koliko "privatni deo" srpskog tržišta. Pošavši od hipoteze da privatne pumpe i strane firme, na primer, teorijski drže oko 35 odsto srpskog naftnog tržišta, moglo bi se pretpostaviti da one "zahvataju" oko 234 miliona evra "vrednosti" tog tržišta i mogu godišnje da ostvare čist profit od oko 24 miliona evra (recimo "odoka", prosečno oko 50.000 evra čistog profita godišnje po jednoj privatnoj benzinskoj pumpi). Privatnici, naravno, imaju drugačije računice kada traže povećanje svoje marže na deset odsto prodajne cene (što bi automatski značilo da traže još veću profitnu stopu).

Uljne rafinerije NIS-a računaju da su tokom 2004. povećale prodaju za oko 26 odsto, ali da i dalje imaju relativno nisko učešće u snabdevanju domaćeg tržišta, od oko 35–40 odsto. Ipak, ove rafinerije ovakvom stopom rasta, uprkos žestokoj, pretežno "nelojalnoj" konkurenciji uvoznika i švercera, pokazuju da mogu da rade i u potpuno tržišnim uslovima.

Izvozni rezultati NIS-a u 2004. godini su podbacili, najviše zbog jagme za robom na domaćem tržištu. Tako je 2003. godine izvezeno naftnih derivata za 40,6 miliona dolara, a protekle 2004. godine, za deset meseci, nešto preko 25 miliona dolara (najveći kupci derivata NIS-a su iz Bosne i Hercegovine). Možda se ovaj bilans znatno popravio do kraja 2004. godine, ali i dalje se jednostavno mora konstatovati da su izvozni rezultati NIS-a daleko od potrebnih.

Finansijski bilans u godini skupe nafte

Poslovni, finansijski bilans NIS-a za 2004. godinu, naravno, takođe još nije potpuno izveden, ali se zbog narušenih odnosa u primarnoj raspodeli ove godine očekuje daleko manji profit od onog od prošle i pretprošle godine, kada je iznosio 6,3 odnosno 6,6 milijardi dinara (oko 100 miliona evra godišnje). Sada se, naime, zbog nešto poboljšanog odnosa nabavnih i prodajnih cena krajem godine, očekuje izlazak iz zone gubitaka, koji su zabeleženi u prvih devet meseci poslovanja (pre poskupljenja derivata) – i evidentiranje oko dve milijarde dinara dobiti (oko 25 miliona evra).

U prvih devet meseci 2004. godine (razdoblju za koje su svedeni konačni podaci), zbog bržeg rasta nabavnih cena uvozne nafte i gasa od odobrenog porasta cena finalne robe, NIS je zabeležio negativan finansijski efekat od 5,9 milijardi dinara (oko 80 miliona evra), koji se ublažavao niskom cenom domaće nafte, a koji bi do kraja godine trebalo da "ispeglaju" više cene derivata, odobrene od Vlade tek krajem oktobra 2004. godine. Naime, cena nafte koju je NIS uvezao između 1. januara i 31. avgusta 2004. godine porasla je sa 31,85 američkih dolara za barel, na 41,80 dolara za barel, dakle za 31,24 odsto, uz istovremeni rast kursa dolara prema dinaru za 18,31 odsto – dok je prosečna cena koštanja odobrena NIS-u povećana za 24,29 odsto. U tom razdoblju, naspram porasta uvozne cene nafte za 31,24 odsto – proizvođačka cena benzina je povećana za 27,59 odsto, dizela za 20,36 odsto, mazuta za 10 odsto, a lož ulja za 20,1 odsto.

U Programu reorganizacije NIS-a, iz koga navodimo ove podatke, nije navedena dinamika upotrebe tekućih rezervi sirove nafte i uvoza sirove nafte, sa pratećim količinama i cenama, ali je navedeno da je prosečna cena uvozne nafte u prvih osam meseci 2004. godine bila 35,12 dolara za barel (franko luka Omišalj na Krku), dok je adekvatna "priznata" cena (preko odobrene cene derivata) bila samo 28,85 dolara (bila je niža za 6,27 dolara po barelu). Samo po osnovu ovako formirane i predugo zakucane cene derivata ukupan negativni efekat po NIS je bio 4,63 milijarde dinara – što je znatno ublaženo "potcenjivanjem" domaće nafte, čija cena je bila znatno niža od uvozne.

Naime, domaća nafta je u pojedinim trenucima bila i upola jeftinija od one svetske. Na primer, po formuli iz Odluke o načinu formiranja i utvrđivanja cena nafte iz domaće proizvodnje, samog menadžementa NIS-a (od 4. februara 2003. godine), prosečna cena domaće nafte u prvoj polovini avgusta bila je 9.780,3 dinara po toni ili oko 25 dolara za barel, a u to vreme je cena nafte sličnog kvaliteta u svetu bila oko 50 dolara za barel. Spomenuto "potcenjivanje" domaće nafte ide u velikoj meri na štetu novosadskog Naftagasa, kome stalno nedostaju sredstva za nova istraživanja na naftu i gas, kako u zemlji tako i u inostranstvu, što u krajnjem slučaju rezultira već spomenutom tendencijom stalnog opadanja proizvodnje domaće, odnosno sopstvene nafte (sa polja koja bi se mogla koncesiono eksploatisati). Slične, mada daleko manje, diskrepance postoje i između cene uvoznog gasa (i troška njegovog transporta) i prodajne cene tog gasa toplanama i domaćinstvima.

Ako se ovoj, za poslove neugodnoj činjenici doda i okolnost da su potraživanja NIS-a prema dužnicima (znatnim delom onim nesolventnim) krajem oktobra 2004. godine dosegla iznos od 37,9 milijardi dinara (preko pola milijarde evra) – onda je lako zaključiti da je ova firma i tokom 2004. godine imala krupnu ulogu u smirivanju socijalnih tenzija u Srbiji i u održavanju u funkciji značajnih nesolventnih infrastrukturnih sistema zemlje.

No, očigledno je da NIS sve teže finansijski podnosi takvu vrstu "društvene odgovornosti", što se lako može uočiti iz njegove sopstvene (novije) finansijske istorije. Pored direktnih i indirektnih šteta koje su izazvale svetske sankcije protiv SRJ i NATO bombardovanje, a koje se procenjuju na 1,8 milijardi dolara (sama "ratna šteta" je iznosila 950 miliona dolara), NIS je tokom "Miloševićevih godina" krajem XX veka stalno bio i meta raznovrsne devastacije – od uloge socijalnog amortizera do rezervata za pljačku i otimačinu za podobne i uticajne (među kojima su se isticali miljenici "domaćice dvora"). U nasleđu su ostali gubici, koji su krajem septembra 2004. godine kumulirano procenjeni na oko 44 milijarde dinara, što dakako veoma opterećuju i tekuće poslovanje. Zbog njih je učešće sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu NIS-a tek 18,6 odsto, a zbog nesolventnih velikih potrošača samo 65 odsto dugoročno vezanih sredstava pokriveno je dugoročnim izvorima finansiranja (što znači da je NIS pod izuzetno visokim kreditnim naprezanjem, jer je odnos kupaca i dobavljača 1 prema 1,8).

Da se zadržimo još jedan trenutak na "nasleđu" NIS-a iz "Slobinih godina", koje je izronilo na videlo kada je sačinjen bilans na kraju 2000. godine. Tada je ukupno evidentirano blizu 30 milijardi dinara gubitaka (oko 11,5 milijardi kod rafinerija i oko 10,7 milijardi na liniji gasa). Konstatovano je i oko 488,5 miliona dolara neizmirenog duga prema dobavljačima (261 milion dolara za gas i 227,5 miliona dolara u prometu – uglavnom na poziciji uvozne nafte), naspram oko 14 milijardi dinara nenaplaćenog potraživanja od kupaca. A te 2000 godine, još su se dobro držali proizvodnja nafte – 972.000 tona, i proizvodnja gasa – 769.300.000 kubika gasa, koje su "amortizovale" i daleko veće dubioze, ali su zbog toga unazađene za deceniju unapred (u naredne četiri godine, na godišnjem nivou, proizvodnja nafte je smanjena za oko 350.000 tona, dok je proizvodnja gasa više nego prepolovljena).

Čime NIS raspolaže

Gore spomenuta odluka UO NIS’a da se ide na novu procenu vrednosti celine kompanije i svih delova firme upućuje na zaključak da je loše "finansijsko nasleđe", blago rečeno, nepovoljno uticalo na tržišnu vrednost NIS-a danas. Samo indikacije radi, valja ovde pomenuti knjigovodstvenu "vrednost" pojedinih delova NIS-a prema stanju na kraju 2003. godine. Po tom knjigovodstvu, NIS Naftagas ima vrednost osnovnih sredstava od oko 17 milijardi dinara (i kumulirane gubitke od 7,4 milijarde dinara); transport, distribucija i promet prirodnog i tečnog gasa oko 9,7 milijardi dinara (uz ukupne gubitke od 30,3 milijarde dinara); energetske rafinerije 13,7 milijardi dinara (Pančevo 10,2, a Novi Sad 3,5 milijardi dinara), sa ukupnim gubicima od 11,4 milijarde dinara; prometne organizacije oko 9,6 milijardi dinara (Jugopetrol oko 8 milijardi, NAP 1,6 milijardi), uz ukupne gubitke od oko 14 milijardi dinara, itd.

Dakle, kapital NIS-a koji smo ovde naveli knjigovodstveno "vredi" oko 53 milijarde dinara (danas, oko 900 miliona dolara), a ukupni kumulirani gubici cene se na oko 55 milijardi dinara. Ove cifre, naravno, treba prihvatiti oprezno i uslovno, imajući pri tom na umu da "negativni kapital", sam po sebi, nije u direktnoj korelaciji sa tržišnom vrednošću nijedne firme. Knjigovodstvena vrednost, na primer, nije bitna kategorija za "vrednost" NIS-a, a pogotovu nije bitna za cenu preuzimanja. Kao što smo već rekli, u procenu NIS-ove tržišne vrednosti ulaze pre svega njegove prinosne perspektive, tržišni prostor, pozicija, pa tek potom njegova oprema, itd. No, kako kaže pesma stara, ni kad se sve to sračuna, ne dolazimo do tržišne vrednosti. To jest, i NIS tržišno vredi samo onoliko koliko je najviše neko spreman da ga plati.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---